Зашто је тако битно превазићи себе ради правилног духовног живота? Шта тачно треба превазићи у себи? Да ли је достизање спасења повезано са нарави човека, одликама његове личности? Да ли треба да се укалупимо? Како бити правилно усмерен на сопствени развој и како да не паднемо у прелест? Са овим питањима смо се обратили протојереју Сергију Правдољубову.
– Добар дан, ово је емисија „Сретење“. Данас смо у гостима код протојереја Сергија Правдољубова, протојера ставрофора цркве Живоначалне Тројице у Тројицком-Голенишћеву. Добар дан, оче Сергије!
– Христос воскресе!
– Воистину воскресе! Велика Вам хвала што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.ру». Тема коју бисмо хтели да данас да размотримо је „Превазилажење себе“. Оче Сергије, од чега треба да кренемо у савладавању себе?
– Превазилажење себе је неопходно у свим случајевима јер: «Ако ко хоће за Мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде» (ср.: Мт. 16: 24; Мк. 8: 34). То и јесте превазилажење себе. А крст... па, ми гледамо на то веома добродушно и некако мирно. А у Древном Риму термин «цруцифиџус» је означавао страшну реч, људи су се трзали од страха када су је чули. Узети крст свој је јако тешко. Зато је превазилажење себе и не трепнути када ти говоре: „То је то, ти одлазиш из куће, ми тебе хапсимо. Ићи ћеш у логор... у затвор... можда на стрељање“. У овом тренутку треба превазићи себе. То је тај крст о којем је говорио Господ.
Превазилажење себе можемо наћи и у најједноставнијим стварима, када ти се не ради нешто. Знам једног свештеника који се толико умарао на Страсној Седмици да када му је требало да устане на Васкршње јутрење он ниј могао – умор га је доводио до суза. А како он може на Васкрс да остави храм? Никако. И устајао је. И то је превазилажење себе. И сличне ствари се дешавају и у нашем животу.
Сваком човеку, и свештенику такође, може да дође тренутак слабости и тада он жели да каже, када треба да прочита правило или да се помоли: „Данас не могу, тешко је“. Али треба превазићи себе и испунити оно што је неопходно, да би испунио благослов духовника. И да би испунио благослов оца или мајке треба превазићи себе. Мени се чини да је то апсолутно приридно и стално стање човека. И не само обичног човека, али чак и испосника: он исто мора да превазилази себе.
– Оче, да ли можемо да превазиђемо себе, да постанемо бољи, али при томе без Бога?
– Наравно да може. Људи се баве аутотренингом, тренирају себе у некој другој вери или у другом филозофском систему. На пример, древни стоици су се увежбали у томе. Има веома јарких примера тога како су људи веома добро превазилазили себе. Али без Бога, без Господа Исуса Христа, сви наши напори остају узалудни, то јест празни, они не дају човеку ту пуноћу живота, коју је Бог замислио за човека. Ми некако задивљујуће аутономно живимо, чак и верујући људи. За нас је Бог далеко. Поћи ћу у цркву, помолићу се, а чим изађе из храма ради све што пожели. А Бог је веома близу. То се јако добро види из животописа старца Силуана. Када се он молио и пао у очај, Господ му се јавио и не онако, као у Старом Завету, то нису биле неке чудне појаве, већ је он просто угледао поред себе Господа Исуса Христа. Када се свети Антоније Велики борио са бесовима и они га претукли до полумртвог стања, он је, лежећи на земљи у пећини, у којој се подвизао, угледао Господа Исуса Христа како стоји покрај њега. Он није дошао однекуда издалека, Он је стајао поред. То је спомен о Богу, о којем је говорио наш дивни и још неканонизовани „свештеномученик“ Павле Флоренски. Ја њега веома волим и поштујем, јер су ме његове књиге подучиле у животу и вери, и „Стуб и утврђење истине“ и „Филозофија култа“ дали су мени могућност да гледам на све отворених очију. Такве снажне речи нам је он подарио и о многоме је размислио! Тако, отац Павле Флоренски је својој деци са Соловецких острва (од 1920 до 1937 ту се налазио логор за политичке и друге затворенике – прим. прев.) писао уместо тастамента: «Децо, ходите свагда с Богом», и даље је изрекао значајну фразу: „Све остале моје речи ће бити само коментар на ове“. Ово је најбитније – ходити с Богом, осећати Божије присуство.
– А како изаћи из те аутономности о којој сте говорили? Како устроити свој живот тако да увек осећамо присуство Божије?
– Треба сагледавати свет пажљивије, не подпадати под утицај свеопште жеље да се не оријентишемо на Бога. Цела светска историја, сва светска музика, поезија и филозофија говоре о Богу. А на Васкрс сва природа говори о Богу. То су осећали и сељаци у стара времена, а осећају и данас они који пажљиво посматрају свет који их окружује. Ја сам већ стар човек, а то сам, нажалост, на овогодишњи Васкрс посебно снажно и осетио. Како је једном давно рекао један неписмени испосник: „Све се око нас мења“. Он, будући да је био неписмен, није знао да рачуна календаре и дане, одлазио је у пустињу и веома дуго се тамо подвизао, а после се у апсолутно тачно време враћао из пустиње на празник у манастир. Њега су питали: „Ти немаш календар, ти си неписмен, како си схватио да је празник?“ – и он је одгоарао: „Ја не рачунам по календару, ја сам једноставан човек. Али када видим да се све унаоколо мења, ја узимам свој штап и идем у манастир: види се, биће неки празник“. И он је долазио тачно на празник.
Одсуство осећаја Бога је каснија појава. Древњи људи, средњовековни људи, Руси из старина, осећали су Бога и доживљавали његово присуство.
– Али Ви као пример наводите свеце, испоснике...
–Ви знате да обични руски сељаци никада нису себе сматрали испосницима, али су осећали Бога. Мој отац је говорио: „На празник Тројице, Педесетницу, када клечећи прочиташ молитве Свотој Тројици, прилазе обичне жене, обичне баке, које немају никакву представу о православном богословљу, а њихова лица су као у богослова, пуна благодати Духа Светога“. Ми се превише лакомислено односимо према прошлим покољењима. Заправо истински руски сељаци су били носиоци православне вере.
– Да ли ја правилно разумем да простодушни могу успети у превазилажењу себе? Да се то може постићи у обичном животу, да успевају људи, који нису пуни себе, који су једноставни?
– Не треба да се бавимо психоанализом. То већ није то. Свака наука, чак и богословија, гради неки систем представа помоћу којег човек може да се одвоји од живог додира са Богом. Зато се на Светој Гори Атосу прави испосници монаси плаше превише образованих људи, то је позната прича. Они чак немају поверења у њих. Када би мене видели, рекли би: „Е па, он се приучио“. Ја то веома добро осећам и када мене питају о нечему, ја се прво сећам шта ми је говорио отац о деди у таквим ситуацијама и шта ми је говорио отац Јован (Крестјанкин). А оно шта сам научио у духовној академији, то је тек мала корица на површини. Најбитнији је непосредан живот. У цркви од детињства, у парохији, молитва, богослужење, све је то важније, а наука помало на површини плива.
– Ово су речи Спаситеља: «…иже бо аще хощет душу свою спасти, погубит ю» – «кто хочет душу свою спасти, погубит ее» (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, ако изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати", Мк. 8: 35; Лк. 9: 24). Никада нисам разумевао ове речи. Шта оне значе?
– Када сам имао 15 година, те речи сам чуо када је отац Јован (Крестјанкин) читао Јеванђелије у Псково-Печерском манастиру. Он знајући да су ту људи, који не разумеју баш све, читајући: «иже бо аще хощет душу свою… (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "Јер ко хоће живот свој") – додавао је „живот свој“ – спасти, погубит ю: и иже аще погубит душу свою Мене ради, обрящет ю: кая бо польза человеку, аще мир весь приобрящет» (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "да сачува изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, тај ће га сачувати, јер каква је корист човеку ако сав свет задобије"). Веома једноставна логика. Ако желиш све за себе, желиш комфор, само да би ти лепо живео и томе слично, онда ћеш погубити своју душу. Ако не будеш жалио своју душу, спасићеш је. Мени је после богословије један млади архимандрит рекао (он је, како је говорио старац, био болестан), досада сам њему захвалан: „Сергије, ти ћеш постати свештеник. Немој да направиш уобичајену грешку савремених свештеника“. „Каква је то грешка?“ – питам ја. У Јеванђељу су записане следеће речи: “Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати” (Мт. 6: 33). Они раде наопако. Они траже комфор и томе слично, а Царство Небеско им је у другом плану, а онда ни стан не можеш да нађеш, ни у храму ти није све потаман. Ја сам запамтио ове речи и када сам добио парохију рекао сам: „Драги наши парохијани! Мене је тако подучио један млади архимандрит. Хајде да радимо тако.“ Знате, и то у пракси. Да, наш храм не блиста, и није све баш лепо и јарко, али храм постоји, људи се моле, служба иде, и Господ нас не оставља, и некако се сва парохија држи.
– Вероватно је превазилажење себе везано за темперамент. А људи су ипак различите нарави: неко је напрасит, неко је, пак, помирљив. Да ли то значи да је спасење, а стога и превазилажење себе, за неког лакше, а за некога теже?
–Ја ту не видим везу. Не мислим да се могу спасти само мирни, сталожени, људи северњачког карактера. Не. Сваки човек је непоновљив. Свако је јединствена личност. Штавише, како сам недавно прочитао на сајту „Православие.ру“ у чланку Петра Јурјевича Малкова (оставио је јак утасак, таква је била радост да читати тај чланак!): Господ не тлачи човека, ни његову личност, како пише Максим Исповедник. Он чува ту личност, та личност цвета у свим могућим изражајима своје индивидуалности, карактера. И ми опажамо то у Јеванђељу. Апостол Тома говори на један начин, апостол Петар другачије, апостол Лука... Они су сасвим различити. Господ допушта да се прикаже јединственост сваког човека. Зато и нема неких одређених ограничења, по којима може само овако, а не и другачије. Да, у аскетизму, у монаштву постоје правила, која важе за све. Треба се трудити, радити, али свеједно један има једну душу, други – другу. Господ то никако не поравњава и не чини све једнакима.
– Ако је човек на свој начин упоран, пркосан, да ли то може да му служи на корист? Да ли се сви урођени квалитети човека откривају, на правилан начин, при правилном духовном животу?
– У границама зацртаним Светом Писмом и делима преподобних отаца. Они имају толико величанствено искуство и треба ослањујући се на њих изградити свој карактер, трудити се да превазиђеш себе, да не би изашао ван ових граница. Мислим да је то разумљиво. Како ја могу да направим од темпераментног и ватреног човека мирног и равнодушног? Ништа неће бити од тога. Довољно је да то не смета ни његовом животу, ни животу људи око њега. Како је писао један преподобни: „Ушао сам у храм и нисам видео да тамо стоји други човек. И ја сам, молећи се, уздахнуо. Испоставило се да је тамо други човек...“ И тада се он окренуо и рекао: „Ава, опрости ми, нисам знао да си ту“. Твој лични однос према Богу има потпуно право на постојање када си сам, а када поред тебе стоји човек, уздржи се.
Још један мали детаљ: искусни атоски монаси, чак и у наше време, о томе је писао старац Силуан, труде се да се суздржавају у свему, када се срећу и причају. Знате ли зашто? То је исто из књиге о старцу Силуану, коју је написао архимандрит Софроније. Подвизао се један човек 30 година, и подвизао се 30 година други човек – и у једном и у другом случају 30 година. Овај чудотвори, а тај не, чак се није ни приближио ничему сличном. Узгред, отац Јован (Крестјанкин) је могао да твори чудеса! Он није посебно привлачио пажњу на то, да се тај човек не би мучио и мислио: а зашто ја не могу то? Јер због чега је Каин убио Авеља? Због односа са Богом. Бог је примио Авељеву жртву, а његову жртву није. „Зашто, Господе?! И ја сам Теби принео жртву!...“ Уздржаност и превазилажење себе се испољавају и на томе. Немој да се дотичеш неких болесних и тужних осећања! „Зашто не могу то да урадим?“ Тут деликатность очень большая среди монахов. По том питању код монаха постоји велика увиђавност.
– Оче, било би сјајно када бисте поделили са нама Ваше драгоцено искуство: 40 година сте општили са оцем Јованом (Крестјанкином). Кроз призму наше теме – превазилажење себе – шта бисте могли да испричате нашим читаоцима и гледаоцима?
– Хоћу са тугом да кажем: моје искуство општења са оцем Јованом је показало да можеш и 40 година да разговараш са неким и да пропустиш могућност да преобразиш себе. То је најтужније. Сваки други човек би на мом месту и сам постао свет, а ја нисам. Отац Јован је то добро знао. Он је знао да је то узалудно у мом случају. „Па шта да радиш са њим?!“ Свако други би... Ја видим свештенике око себе – дивни свештеници у парохији... Други свештеници би од таквог општења добили велики процват свог духовног живота, а ја нисам. То је тужно, огорчавајуће. И ја молим за опроштај оца Јована. Он је то добро знао од самог почетка. И зато ја могу да се сетим само неких тренутака, малог дела... Али моје тужно искуство говори о томе да свако има своју меру.
Али могу да поделим нешто утешно са Вама. Била је моја ђаконска хиротонија. А ти знаш, када се рукуполаже световни човек у чин ђакона или у свештеника, исповедаш се код духовника, Господ прашта све твоје грехове, ти прилазиш Престолу, архијереј полаже руке на тебе – и Дух Свети силази на тебе. И ја сам имао очекивања: а шта је то? а како је то? И у некој мери сам био разочаран тиме што нисам ништа осетио после хиротоније. И само сам кроз два дана осетио, рекао бих периферним видом, да сам препуњен благодати. Али ја сам трагао за нечим у земаљском, емотивном. Не тамо где се благодат налази. Знате, раније су били такви радио пријемници и требало је да ухватиш талас вртећи котур... и ето, тражиш талас, тражиш – о! ево га... нашао си радио станицу, али није она што ти треба на овом таласу. Спремао си се да слушаш, али ту нема емисије. Она је на другом таласу. Тако је било и са мном. Ја сам угледао периферним видом да сам препуњен благодати. Ја сам чврсто и јасно осетио то. Препуњен сам, али као напрстак у који су сипали воде – и прелило се преко ивице. Ето, био сам такав напрстак благодати који се преливао. Поред тебе може бити човек, који је као цистерна или буре, али код њега се прелива преко ивице и код тебе се та иста благодат прелива. Он је извор благодати и ти имаш мајушни напрстак, који се исто прелива. Ето то сам ја осетио и разумео. Испоставило се да тражимо на погрешном месту. Потребне су нам емоције. Оставите земаљско и свако житејскоје попеченије и мислите о духовном, а то је сасвим другачија област.
– Оче Сергије, Ви сте рекли да треба да подесимо наш „пријемник“ тако да ухватимо потребни талас. Можда то објашњава популарност свемогућих тренинга који нуде брзу промену себе, брзо достигнуће резултата у погледу личног развоја? Људи постижу неки ефекат, али при томе ипак је то сасвим други талас...
– Најбитније је да не погрешимо. Има веома много појава духовне прелести. Човек мисли да је нешто истинито, а то је веома далеко од истине. Ту је безусловно потребан духовник, при томе то треба обавезно да буде отац Јован (Крестјанкин). Можемо да се обратимо и духовнику, код кога идемо на исповест. Ми имамо дивног духовника оца Георгија... Мене духовник често подсећа на судију у боксерском рингу. Ето иде боксерска борба и када један борац прими снажан ударац у око, тетура се и помало не разуме шта се дешава, тада прилази судија, узима његове руке и гледа га у очи и говори: „Иди, бори се даље“. Тако је и код нас. Долазимо на исповест, духовник нас гледа пажљиво, за руку нас ипак не узима, јер држи епитрахиљ, али: „То је то, иди даље да се бориш“. Значи да још ниси отишао предалеко и ниси се још упустио у духовну прелест. А шта је духовна прелест? То је самообмана. Страшна је то ствар! Нико није осигуран од тога, чак и изузетни испосници. Цео први том дела светитеља Игњатија (Брјанчанинова) „Аскетски огледи“ је о духовној прелести. Када је владика Тихон (Шевкунов) рекао да је то најбољи приручник за оне који се спремају да постану свештенослужитељи, ја сам се јако обрадовао! Зато што је то омиљена књига мог оца. Он је говорио о првом тому дела владике Игњатија (Брјанчанинова): „То је веома поучно и актуелно увек у свим случајевима“.
Какава год да ти је тачка ослонца у развоју, не можеш да се спасаваш без духовника. Само је обавезно да духовник буде такав да може да подржи ваш развој у правилном смеру: „Стоп, стоп. Где си се запутио? Тебе је већ понело...“
– Веома је занимљиво поређење бокса са стањем прелести.
– То бива толико неупадљиво и јако опасно. Мада Господ Сам повлачи ручну кочницу коју има сваки човек. И ти осећаш ко си ти заправо. Осећаш најједноставније, апсурдне мисли, грехове, који улазе у главу. А то је ручна кочница која поставља на место. Али је духовник, хвала Богу, све време ту, поред, бди. То је веома радосно.
– Оче Сергије, да ли бисте могли да препоручите нашим гледаоцима и читаоцима: како они, који су тек почели да иду у цркву, тек су почели да раде на себи, да пронађу тај талас, о којем сте причали?
– Треба читати другу книгу, коју је препоручио владика Тихон (Шевкунов) – „Шта је духовни живот и како га стећи“ Теофана Затворника. То је омиљена књига моје маме. Ја се тако радујем када владика Тихон нама говори такве ствари. То је књига писама. А то је у исто време докторска теза. Јер Теофан Затворник је доктор богословије. И како је дивно писао!
Можда оно што ћу сад рећи није сасвим правилно, али ипак за савременог читаоаца треба обновити нека места: неке реченичне конструкције да би било разумљивије за савремене људе, али при томе не нарушавати ауторски текст. Знате, књиге светитеља Димитрија Ростовског „Житија светих“ одштампане на црквенословенском језику читају се сасвим другачије него превод са почетка XX века. Као да су их писали различити људи! Садржај као да је исти, смисао исти, али ипак није то, то! Ауторска душа, ауторски доживљај су тако видљиви у црквенословенском тексту! Ето какви се проблеми јављују. А превод са почетка XX века је далек од црквеног духа и устројства. О томе је говорио Сергеј Сергејевич Аверинцев (познати руски филолог из 20. века). Знате, шта је он говорио? „Било је у моди преводити грчке ауторе са узвицима, оштрим фразама. А када сам погледао античке ауторе, испоставило се да они веома личе на наше свете оце. Сасвим је другачији стил. А било је у моди тако преводити“. Зато се, можда, у наше време треба вратити том стилу, који смо већ превазишли. XX век својим страдањима, мучењима, много је стекао од тога што није било доступно на почетку XX века. Имамо своје позитивне стране. Мени је драго да се то сада схвата, што се сада граде нови храмови у част мученика и људи разумеју оно што почетком XX века нису разумели, а сада ми ипак разумемо.
С протојерејем Сергијем Правдољубовим разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Протојереј Сергије Правдољубов
www.pravoslavie.ru
15.6. 2016.
– Христос воскресе!
– Воистину воскресе! Велика Вам хвала што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.ру». Тема коју бисмо хтели да данас да размотримо је „Превазилажење себе“. Оче Сергије, од чега треба да кренемо у савладавању себе?
– Превазилажење себе је неопходно у свим случајевима јер: «Ако ко хоће за Мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде» (ср.: Мт. 16: 24; Мк. 8: 34). То и јесте превазилажење себе. А крст... па, ми гледамо на то веома добродушно и некако мирно. А у Древном Риму термин «цруцифиџус» је означавао страшну реч, људи су се трзали од страха када су је чули. Узети крст свој је јако тешко. Зато је превазилажење себе и не трепнути када ти говоре: „То је то, ти одлазиш из куће, ми тебе хапсимо. Ићи ћеш у логор... у затвор... можда на стрељање“. У овом тренутку треба превазићи себе. То је тај крст о којем је говорио Господ.
Превазилажење себе можемо наћи и у најједноставнијим стварима, када ти се не ради нешто. Знам једног свештеника који се толико умарао на Страсној Седмици да када му је требало да устане на Васкршње јутрење он ниј могао – умор га је доводио до суза. А како он може на Васкрс да остави храм? Никако. И устајао је. И то је превазилажење себе. И сличне ствари се дешавају и у нашем животу.
Сваком човеку, и свештенику такође, може да дође тренутак слабости и тада он жели да каже, када треба да прочита правило или да се помоли: „Данас не могу, тешко је“. Али треба превазићи себе и испунити оно што је неопходно, да би испунио благослов духовника. И да би испунио благослов оца или мајке треба превазићи себе. Мени се чини да је то апсолутно приридно и стално стање човека. И не само обичног човека, али чак и испосника: он исто мора да превазилази себе.
– Оче, да ли можемо да превазиђемо себе, да постанемо бољи, али при томе без Бога?
– Наравно да може. Људи се баве аутотренингом, тренирају себе у некој другој вери или у другом филозофском систему. На пример, древни стоици су се увежбали у томе. Има веома јарких примера тога како су људи веома добро превазилазили себе. Али без Бога, без Господа Исуса Христа, сви наши напори остају узалудни, то јест празни, они не дају човеку ту пуноћу живота, коју је Бог замислио за човека. Ми некако задивљујуће аутономно живимо, чак и верујући људи. За нас је Бог далеко. Поћи ћу у цркву, помолићу се, а чим изађе из храма ради све што пожели. А Бог је веома близу. То се јако добро види из животописа старца Силуана. Када се он молио и пао у очај, Господ му се јавио и не онако, као у Старом Завету, то нису биле неке чудне појаве, већ је он просто угледао поред себе Господа Исуса Христа. Када се свети Антоније Велики борио са бесовима и они га претукли до полумртвог стања, он је, лежећи на земљи у пећини, у којој се подвизао, угледао Господа Исуса Христа како стоји покрај њега. Он није дошао однекуда издалека, Он је стајао поред. То је спомен о Богу, о којем је говорио наш дивни и још неканонизовани „свештеномученик“ Павле Флоренски. Ја њега веома волим и поштујем, јер су ме његове књиге подучиле у животу и вери, и „Стуб и утврђење истине“ и „Филозофија култа“ дали су мени могућност да гледам на све отворених очију. Такве снажне речи нам је он подарио и о многоме је размислио! Тако, отац Павле Флоренски је својој деци са Соловецких острва (од 1920 до 1937 ту се налазио логор за политичке и друге затворенике – прим. прев.) писао уместо тастамента: «Децо, ходите свагда с Богом», и даље је изрекао значајну фразу: „Све остале моје речи ће бити само коментар на ове“. Ово је најбитније – ходити с Богом, осећати Божије присуство.
– А како изаћи из те аутономности о којој сте говорили? Како устроити свој живот тако да увек осећамо присуство Божије?
– Треба сагледавати свет пажљивије, не подпадати под утицај свеопште жеље да се не оријентишемо на Бога. Цела светска историја, сва светска музика, поезија и филозофија говоре о Богу. А на Васкрс сва природа говори о Богу. То су осећали и сељаци у стара времена, а осећају и данас они који пажљиво посматрају свет који их окружује. Ја сам већ стар човек, а то сам, нажалост, на овогодишњи Васкрс посебно снажно и осетио. Како је једном давно рекао један неписмени испосник: „Све се око нас мења“. Он, будући да је био неписмен, није знао да рачуна календаре и дане, одлазио је у пустињу и веома дуго се тамо подвизао, а после се у апсолутно тачно време враћао из пустиње на празник у манастир. Њега су питали: „Ти немаш календар, ти си неписмен, како си схватио да је празник?“ – и он је одгоарао: „Ја не рачунам по календару, ја сам једноставан човек. Али када видим да се све унаоколо мења, ја узимам свој штап и идем у манастир: види се, биће неки празник“. И он је долазио тачно на празник.
Одсуство осећаја Бога је каснија појава. Древњи људи, средњовековни људи, Руси из старина, осећали су Бога и доживљавали његово присуство.
– Али Ви као пример наводите свеце, испоснике...
–Ви знате да обични руски сељаци никада нису себе сматрали испосницима, али су осећали Бога. Мој отац је говорио: „На празник Тројице, Педесетницу, када клечећи прочиташ молитве Свотој Тројици, прилазе обичне жене, обичне баке, које немају никакву представу о православном богословљу, а њихова лица су као у богослова, пуна благодати Духа Светога“. Ми се превише лакомислено односимо према прошлим покољењима. Заправо истински руски сељаци су били носиоци православне вере.
– Да ли ја правилно разумем да простодушни могу успети у превазилажењу себе? Да се то може постићи у обичном животу, да успевају људи, који нису пуни себе, који су једноставни?
– Не треба да се бавимо психоанализом. То већ није то. Свака наука, чак и богословија, гради неки систем представа помоћу којег човек може да се одвоји од живог додира са Богом. Зато се на Светој Гори Атосу прави испосници монаси плаше превише образованих људи, то је позната прича. Они чак немају поверења у њих. Када би мене видели, рекли би: „Е па, он се приучио“. Ја то веома добро осећам и када мене питају о нечему, ја се прво сећам шта ми је говорио отац о деди у таквим ситуацијама и шта ми је говорио отац Јован (Крестјанкин). А оно шта сам научио у духовној академији, то је тек мала корица на површини. Најбитнији је непосредан живот. У цркви од детињства, у парохији, молитва, богослужење, све је то важније, а наука помало на површини плива.
– Ово су речи Спаситеља: «…иже бо аще хощет душу свою спасти, погубит ю» – «кто хочет душу свою спасти, погубит ее» (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, ако изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати", Мк. 8: 35; Лк. 9: 24). Никада нисам разумевао ове речи. Шта оне значе?
– Када сам имао 15 година, те речи сам чуо када је отац Јован (Крестјанкин) читао Јеванђелије у Псково-Печерском манастиру. Он знајући да су ту људи, који не разумеју баш све, читајући: «иже бо аще хощет душу свою… (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "Јер ко хоће живот свој") – додавао је „живот свој“ – спасти, погубит ю: и иже аще погубит душу свою Мене ради, обрящет ю: кая бо польза человеку, аще мир весь приобрящет» (прим. прев. текст на црквенословенском - српски превод: "да сачува изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, тај ће га сачувати, јер каква је корист човеку ако сав свет задобије"). Веома једноставна логика. Ако желиш све за себе, желиш комфор, само да би ти лепо живео и томе слично, онда ћеш погубити своју душу. Ако не будеш жалио своју душу, спасићеш је. Мени је после богословије један млади архимандрит рекао (он је, како је говорио старац, био болестан), досада сам њему захвалан: „Сергије, ти ћеш постати свештеник. Немој да направиш уобичајену грешку савремених свештеника“. „Каква је то грешка?“ – питам ја. У Јеванђељу су записане следеће речи: “Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати” (Мт. 6: 33). Они раде наопако. Они траже комфор и томе слично, а Царство Небеско им је у другом плану, а онда ни стан не можеш да нађеш, ни у храму ти није све потаман. Ја сам запамтио ове речи и када сам добио парохију рекао сам: „Драги наши парохијани! Мене је тако подучио један млади архимандрит. Хајде да радимо тако.“ Знате, и то у пракси. Да, наш храм не блиста, и није све баш лепо и јарко, али храм постоји, људи се моле, служба иде, и Господ нас не оставља, и некако се сва парохија држи.
– Вероватно је превазилажење себе везано за темперамент. А људи су ипак различите нарави: неко је напрасит, неко је, пак, помирљив. Да ли то значи да је спасење, а стога и превазилажење себе, за неког лакше, а за некога теже?
–Ја ту не видим везу. Не мислим да се могу спасти само мирни, сталожени, људи северњачког карактера. Не. Сваки човек је непоновљив. Свако је јединствена личност. Штавише, како сам недавно прочитао на сајту „Православие.ру“ у чланку Петра Јурјевича Малкова (оставио је јак утасак, таква је била радост да читати тај чланак!): Господ не тлачи човека, ни његову личност, како пише Максим Исповедник. Он чува ту личност, та личност цвета у свим могућим изражајима своје индивидуалности, карактера. И ми опажамо то у Јеванђељу. Апостол Тома говори на један начин, апостол Петар другачије, апостол Лука... Они су сасвим различити. Господ допушта да се прикаже јединственост сваког човека. Зато и нема неких одређених ограничења, по којима може само овако, а не и другачије. Да, у аскетизму, у монаштву постоје правила, која важе за све. Треба се трудити, радити, али свеједно један има једну душу, други – другу. Господ то никако не поравњава и не чини све једнакима.
– Ако је човек на свој начин упоран, пркосан, да ли то може да му служи на корист? Да ли се сви урођени квалитети човека откривају, на правилан начин, при правилном духовном животу?
– У границама зацртаним Светом Писмом и делима преподобних отаца. Они имају толико величанствено искуство и треба ослањујући се на њих изградити свој карактер, трудити се да превазиђеш себе, да не би изашао ван ових граница. Мислим да је то разумљиво. Како ја могу да направим од темпераментног и ватреног човека мирног и равнодушног? Ништа неће бити од тога. Довољно је да то не смета ни његовом животу, ни животу људи око њега. Како је писао један преподобни: „Ушао сам у храм и нисам видео да тамо стоји други човек. И ја сам, молећи се, уздахнуо. Испоставило се да је тамо други човек...“ И тада се он окренуо и рекао: „Ава, опрости ми, нисам знао да си ту“. Твој лични однос према Богу има потпуно право на постојање када си сам, а када поред тебе стоји човек, уздржи се.
Још један мали детаљ: искусни атоски монаси, чак и у наше време, о томе је писао старац Силуан, труде се да се суздржавају у свему, када се срећу и причају. Знате ли зашто? То је исто из књиге о старцу Силуану, коју је написао архимандрит Софроније. Подвизао се један човек 30 година, и подвизао се 30 година други човек – и у једном и у другом случају 30 година. Овај чудотвори, а тај не, чак се није ни приближио ничему сличном. Узгред, отац Јован (Крестјанкин) је могао да твори чудеса! Он није посебно привлачио пажњу на то, да се тај човек не би мучио и мислио: а зашто ја не могу то? Јер због чега је Каин убио Авеља? Због односа са Богом. Бог је примио Авељеву жртву, а његову жртву није. „Зашто, Господе?! И ја сам Теби принео жртву!...“ Уздржаност и превазилажење себе се испољавају и на томе. Немој да се дотичеш неких болесних и тужних осећања! „Зашто не могу то да урадим?“ Тут деликатность очень большая среди монахов. По том питању код монаха постоји велика увиђавност.
– Оче, било би сјајно када бисте поделили са нама Ваше драгоцено искуство: 40 година сте општили са оцем Јованом (Крестјанкином). Кроз призму наше теме – превазилажење себе – шта бисте могли да испричате нашим читаоцима и гледаоцима?
– Хоћу са тугом да кажем: моје искуство општења са оцем Јованом је показало да можеш и 40 година да разговараш са неким и да пропустиш могућност да преобразиш себе. То је најтужније. Сваки други човек би на мом месту и сам постао свет, а ја нисам. Отац Јован је то добро знао. Он је знао да је то узалудно у мом случају. „Па шта да радиш са њим?!“ Свако други би... Ја видим свештенике око себе – дивни свештеници у парохији... Други свештеници би од таквог општења добили велики процват свог духовног живота, а ја нисам. То је тужно, огорчавајуће. И ја молим за опроштај оца Јована. Он је то добро знао од самог почетка. И зато ја могу да се сетим само неких тренутака, малог дела... Али моје тужно искуство говори о томе да свако има своју меру.
Али могу да поделим нешто утешно са Вама. Била је моја ђаконска хиротонија. А ти знаш, када се рукуполаже световни човек у чин ђакона или у свештеника, исповедаш се код духовника, Господ прашта све твоје грехове, ти прилазиш Престолу, архијереј полаже руке на тебе – и Дух Свети силази на тебе. И ја сам имао очекивања: а шта је то? а како је то? И у некој мери сам био разочаран тиме што нисам ништа осетио после хиротоније. И само сам кроз два дана осетио, рекао бих периферним видом, да сам препуњен благодати. Али ја сам трагао за нечим у земаљском, емотивном. Не тамо где се благодат налази. Знате, раније су били такви радио пријемници и требало је да ухватиш талас вртећи котур... и ето, тражиш талас, тражиш – о! ево га... нашао си радио станицу, али није она што ти треба на овом таласу. Спремао си се да слушаш, али ту нема емисије. Она је на другом таласу. Тако је било и са мном. Ја сам угледао периферним видом да сам препуњен благодати. Ја сам чврсто и јасно осетио то. Препуњен сам, али као напрстак у који су сипали воде – и прелило се преко ивице. Ето, био сам такав напрстак благодати који се преливао. Поред тебе може бити човек, који је као цистерна или буре, али код њега се прелива преко ивице и код тебе се та иста благодат прелива. Он је извор благодати и ти имаш мајушни напрстак, који се исто прелива. Ето то сам ја осетио и разумео. Испоставило се да тражимо на погрешном месту. Потребне су нам емоције. Оставите земаљско и свако житејскоје попеченије и мислите о духовном, а то је сасвим другачија област.
– Оче Сергије, Ви сте рекли да треба да подесимо наш „пријемник“ тако да ухватимо потребни талас. Можда то објашњава популарност свемогућих тренинга који нуде брзу промену себе, брзо достигнуће резултата у погледу личног развоја? Људи постижу неки ефекат, али при томе ипак је то сасвим други талас...
– Најбитније је да не погрешимо. Има веома много појава духовне прелести. Човек мисли да је нешто истинито, а то је веома далеко од истине. Ту је безусловно потребан духовник, при томе то треба обавезно да буде отац Јован (Крестјанкин). Можемо да се обратимо и духовнику, код кога идемо на исповест. Ми имамо дивног духовника оца Георгија... Мене духовник често подсећа на судију у боксерском рингу. Ето иде боксерска борба и када један борац прими снажан ударац у око, тетура се и помало не разуме шта се дешава, тада прилази судија, узима његове руке и гледа га у очи и говори: „Иди, бори се даље“. Тако је и код нас. Долазимо на исповест, духовник нас гледа пажљиво, за руку нас ипак не узима, јер држи епитрахиљ, али: „То је то, иди даље да се бориш“. Значи да још ниси отишао предалеко и ниси се још упустио у духовну прелест. А шта је духовна прелест? То је самообмана. Страшна је то ствар! Нико није осигуран од тога, чак и изузетни испосници. Цео први том дела светитеља Игњатија (Брјанчанинова) „Аскетски огледи“ је о духовној прелести. Када је владика Тихон (Шевкунов) рекао да је то најбољи приручник за оне који се спремају да постану свештенослужитељи, ја сам се јако обрадовао! Зато што је то омиљена књига мог оца. Он је говорио о првом тому дела владике Игњатија (Брјанчанинова): „То је веома поучно и актуелно увек у свим случајевима“.
Какава год да ти је тачка ослонца у развоју, не можеш да се спасаваш без духовника. Само је обавезно да духовник буде такав да може да подржи ваш развој у правилном смеру: „Стоп, стоп. Где си се запутио? Тебе је већ понело...“
– Веома је занимљиво поређење бокса са стањем прелести.
– То бива толико неупадљиво и јако опасно. Мада Господ Сам повлачи ручну кочницу коју има сваки човек. И ти осећаш ко си ти заправо. Осећаш најједноставније, апсурдне мисли, грехове, који улазе у главу. А то је ручна кочница која поставља на место. Али је духовник, хвала Богу, све време ту, поред, бди. То је веома радосно.
– Оче Сергије, да ли бисте могли да препоручите нашим гледаоцима и читаоцима: како они, који су тек почели да иду у цркву, тек су почели да раде на себи, да пронађу тај талас, о којем сте причали?
– Треба читати другу книгу, коју је препоручио владика Тихон (Шевкунов) – „Шта је духовни живот и како га стећи“ Теофана Затворника. То је омиљена књига моје маме. Ја се тако радујем када владика Тихон нама говори такве ствари. То је књига писама. А то је у исто време докторска теза. Јер Теофан Затворник је доктор богословије. И како је дивно писао!
Можда оно што ћу сад рећи није сасвим правилно, али ипак за савременог читаоаца треба обновити нека места: неке реченичне конструкције да би било разумљивије за савремене људе, али при томе не нарушавати ауторски текст. Знате, књиге светитеља Димитрија Ростовског „Житија светих“ одштампане на црквенословенском језику читају се сасвим другачије него превод са почетка XX века. Као да су их писали различити људи! Садржај као да је исти, смисао исти, али ипак није то, то! Ауторска душа, ауторски доживљај су тако видљиви у црквенословенском тексту! Ето какви се проблеми јављују. А превод са почетка XX века је далек од црквеног духа и устројства. О томе је говорио Сергеј Сергејевич Аверинцев (познати руски филолог из 20. века). Знате, шта је он говорио? „Било је у моди преводити грчке ауторе са узвицима, оштрим фразама. А када сам погледао античке ауторе, испоставило се да они веома личе на наше свете оце. Сасвим је другачији стил. А било је у моди тако преводити“. Зато се, можда, у наше време треба вратити том стилу, који смо већ превазишли. XX век својим страдањима, мучењима, много је стекао од тога што није било доступно на почетку XX века. Имамо своје позитивне стране. Мени је драго да се то сада схвата, што се сада граде нови храмови у част мученика и људи разумеју оно што почетком XX века нису разумели, а сада ми ипак разумемо.
С протојерејем Сергијем Правдољубовим разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Протојереј Сергије Правдољубов
www.pravoslavie.ru
15.6. 2016.
Нема коментара:
Постави коментар