Догађај забележен у Јеванђељу које се чита на данашњој литургији подсећа нас на једноставну чињеницу коју понекад и заборавимо – за разлику од нас Бога не ограничава време ни простор.
Кад је Христос са ученицима ушао у Капернаум, приступио му је простосрдачни римски капетан обратио му се као Господу и замолио га да излечи његовог слугу који лежи код куће непокретан и страшно се мучи.
Христос је осетио капетанову веру, непрорачунатост – није молио ништа за себе, осетио је његову љубав и саосећање које је имао према слуги и пристао да оде код капетана и излечи болесника.
А капетан је најскромније искрено рекао да се не сматра достојним да му Господ дође у кућу и да не жели да му одузима време него да га моли само да каже реч, а он зна да ће његов слуга одмах оздравити.
Задивљени Господ је ученицима и окупљеном народу објавио да је римски капетан показао већу веру него ико у Израиљу, Народу Божијем.
А њему је рекао само: „Иди, и како си веровао нека ти буде.”
И слуга је у исти час оздравио.
Где год да се налазимо, у каквим год околностима да се налазимо, вером имамо приступ Богу. Наравно ако смо као капетан непрорачунати и ако смо љубављу окренути Богу и ближњима а не опседнути и ограничени самима собом.
Људи су склони да обилазе манастире, да траже света места, иконе, мошти или оне за које се говори да су свети - не би ли утврдили своју веру или пронашли исцељење. И то је разумљиво. Људи смо и неба али и земље. У сваком од нас има и нешто од Томе који је имао потребу да додирне васкрслог Христа да би могао да поверује.
Посебна испољавања светости заиста могу да утврде веру, али није добро ако се само на њих ослонимо. Можемо да умањимо осећање за присутност чуда Божијих у целокупној творевини око нас па и у нама самима. Можемо да умањимо своју свест о Божијој свеприсутности. О Божијој доступности на сваком месту и у свакој прилици. Да сами себи умањимо могућност да за нешто замолимо Христа, могућност која није ограничена Његовим историјским присуством у телу на земљи. Да замаглимо свест о томе како му се и ми данас можемо обратити као римски капетан или добити од њега исцелење као капетанов слуга који Сина Божијег у телу и није видео.
А чему нас је посебно научио капетан из Капернаума?
Капетан, власт над многим војницима који су му поверени, а смирен и скроман човек. Скоро стидљив, а ипак довољно одлучан и храбар да приђе Христу за кога верује да је Господ и да затражи од њега нешто.
Научио нас је да ако си смирен и имаш потпуно поверење (веру) постајеш и храбар пред Богом. И тек онда можеш од њега нешто да затражиш.
А кад и дођеш дотле да већ можеш од њега нешто да затражиш - боље је да затражиш за неког другог, за ближњег, а не за себе.
ђакон Ненад Илић
17. јул
Кад је Христос са ученицима ушао у Капернаум, приступио му је простосрдачни римски капетан обратио му се као Господу и замолио га да излечи његовог слугу који лежи код куће непокретан и страшно се мучи.
Христос је осетио капетанову веру, непрорачунатост – није молио ништа за себе, осетио је његову љубав и саосећање које је имао према слуги и пристао да оде код капетана и излечи болесника.
А капетан је најскромније искрено рекао да се не сматра достојним да му Господ дође у кућу и да не жели да му одузима време него да га моли само да каже реч, а он зна да ће његов слуга одмах оздравити.
Задивљени Господ је ученицима и окупљеном народу објавио да је римски капетан показао већу веру него ико у Израиљу, Народу Божијем.
А њему је рекао само: „Иди, и како си веровао нека ти буде.”
И слуга је у исти час оздравио.
Где год да се налазимо, у каквим год околностима да се налазимо, вером имамо приступ Богу. Наравно ако смо као капетан непрорачунати и ако смо љубављу окренути Богу и ближњима а не опседнути и ограничени самима собом.
Људи су склони да обилазе манастире, да траже света места, иконе, мошти или оне за које се говори да су свети - не би ли утврдили своју веру или пронашли исцељење. И то је разумљиво. Људи смо и неба али и земље. У сваком од нас има и нешто од Томе који је имао потребу да додирне васкрслог Христа да би могао да поверује.
Посебна испољавања светости заиста могу да утврде веру, али није добро ако се само на њих ослонимо. Можемо да умањимо осећање за присутност чуда Божијих у целокупној творевини око нас па и у нама самима. Можемо да умањимо своју свест о Божијој свеприсутности. О Божијој доступности на сваком месту и у свакој прилици. Да сами себи умањимо могућност да за нешто замолимо Христа, могућност која није ограничена Његовим историјским присуством у телу на земљи. Да замаглимо свест о томе како му се и ми данас можемо обратити као римски капетан или добити од њега исцелење као капетанов слуга који Сина Божијег у телу и није видео.
А чему нас је посебно научио капетан из Капернаума?
Капетан, власт над многим војницима који су му поверени, а смирен и скроман човек. Скоро стидљив, а ипак довољно одлучан и храбар да приђе Христу за кога верује да је Господ и да затражи од њега нешто.
Научио нас је да ако си смирен и имаш потпуно поверење (веру) постајеш и храбар пред Богом. И тек онда можеш од њега нешто да затражиш.
А кад и дођеш дотле да већ можеш од њега нешто да затражиш - боље је да затражиш за неког другог, за ближњег, а не за себе.
ђакон Ненад Илић
17. јул
Нема коментара:
Постави коментар