Ко никад није чуо причу о два бесомучна човека из којих је Христос истерао демоне у крдо свиња, које су се после тога подавиле у мору? Без обзира да ли је верујући или не, без обзира да ли одлази у цркву или не?
Још једна прича о још једном чуду. Заправо и није чудо ако га је извршио Син Божији. И полако та прича уђе у подразумевање. Не заустављамо пажњу на њој. А не би се читало о том догађају на Литургији да нас се најдубље не тиче.
Кратка је прича па можемо неколико тренутака да се позабавимо детаљима.
Зашто је Христос послао бесове, демоне у свиње?
Они су то тражили. Био је то најбржи пут да напусте оне које су мучили и да им не направе додатну штету. С једне стране – два људска бића, иконе Божије замућене демонским силама, с друге – крдо свиња. Шта бисмо ми изабрали?
Наравно сви хришћански ускликнемо – два несрећна човека! И ми бисмо жртвовали свиње за њих.
А замислите какав је то призор био на домаку малог села. Велико крдо свиња, можда све свиње које су сељаци имали, поверене неколицини свињара на чување, кад демони пређу у њих суноврате се са брега у воду и уз скичање и пиштање - све се подаве!
Први сведоци догађаја су свињари. Ван себе од страха, што због онога што су видели, што због онога што може да их чека због тога што су пропале свиње поверене им на чување – отрче у село. Кад чују шта се десило гомила сељака из села ужурбано долази на место догађаја.
Стану пред Христа и замоле га – да оде из њиховог краја!
Стали су пред Господа, кога су могли да моле за било шта на свету а замолили су га само да оде од њих!
Ето какви су људи! - помислимо и са уздахом замишљамо како би било дивно да се нађемо пред Господом у телу, да не морамо да га с муком тражимо у људима око нас, на иконама у Светом причешћу и да због тога опростиво слаби људи, јер ипак смо само људи, никад немамо довољно јаку веру. Никад, никад нам не би пало на памет да му тражимо да оде. Па зар не понављамо често – дођи Господе!
Да ли смо у потпуности искрени?
Кад слушамо или читамо делове Јеванђеља, нисмо склони да себе препознајемо у негативцима. Фарисејима, књижевницима, разбојницима, неверницима. Увек смо, у свим догађајима одмах ту, близу Господа, негде међу његовим ученицима...
Већина нас нема неко озбиљније имање на селу. Али можемо да замислимо да смо све паре уложили да са пословним партнерима купимо крдо свиња са планом да се размноже па да их продамо. Неки од нас већ су направили и планове о малим погонима за прераду меса. Све паре смо уложили, па се помало или и мало више задужили...
Два лудака се мотају у околини, плаше и одрасле и децу. Не може од њих мирно да се прође путем. И онда нам дође непознати човек и да нам могућност да жртвујемо скоро сву нашу имовину како бисмо спасли два несрећника.
Да ли бисмо то спремно урадили?
Добро размислимо пре него што одговоримо.
И упоредимо то са многим ситуацијама у нашем животу које можда нису овако спектакуларно драматичне као догађај са гадаринским свињама. Колико смо тога заправо спремни да жртвујемо за друге?
Проблем са хришћанством, проблем са вером је што је она тако максималистичка. Тражи од нас много. Обећава нам и даје много, али толико тога тражи. Обећава нам светост али уз велико одрицање. Обећава нам вечност и боголикост живот са Богом заувек, али не крије да морамо за то да поднесемо и жртве. Некад ране, некад бол, некад новац, некад и сам живот.
Због тога, и ту је наша драма, често само тихо замолимо Господа да нас тако слабе остави да на миру завршавамо наше земаљске послове. Морамо да гледамо „од чега се живи“.
А онда кад сачувамо имовину, макар и малу, и удобност, макар и малу, онда се умиљавамо Господу и молимо га да нам услиши жеље. И некад смо разочарани што нам не излази у сусрет, а заправо, дубоко у срцу, знамо да нисмо ни заслужили да нам жеље буду испуњене, па се ни не надамо. А наше свиње смо ипак сачували – и то је нешто. Биће сланине, биће меса, од нечега „мора и да се живи“.
Да ли бисмо заиста ми за разлику од тих незахвалних Гадаринца жртвовали за двојицу презрених и ђавоиманих своје крдо свиња?
извор:ђакон Ненад Илић
Још једна прича о још једном чуду. Заправо и није чудо ако га је извршио Син Божији. И полако та прича уђе у подразумевање. Не заустављамо пажњу на њој. А не би се читало о том догађају на Литургији да нас се најдубље не тиче.
Кратка је прича па можемо неколико тренутака да се позабавимо детаљима.
Они су то тражили. Био је то најбржи пут да напусте оне које су мучили и да им не направе додатну штету. С једне стране – два људска бића, иконе Божије замућене демонским силама, с друге – крдо свиња. Шта бисмо ми изабрали?
Наравно сви хришћански ускликнемо – два несрећна човека! И ми бисмо жртвовали свиње за њих.
А замислите какав је то призор био на домаку малог села. Велико крдо свиња, можда све свиње које су сељаци имали, поверене неколицини свињара на чување, кад демони пређу у њих суноврате се са брега у воду и уз скичање и пиштање - све се подаве!
Први сведоци догађаја су свињари. Ван себе од страха, што због онога што су видели, што због онога што може да их чека због тога што су пропале свиње поверене им на чување – отрче у село. Кад чују шта се десило гомила сељака из села ужурбано долази на место догађаја.
Стану пред Христа и замоле га – да оде из њиховог краја!
Стали су пред Господа, кога су могли да моле за било шта на свету а замолили су га само да оде од њих!
Ето какви су људи! - помислимо и са уздахом замишљамо како би било дивно да се нађемо пред Господом у телу, да не морамо да га с муком тражимо у људима око нас, на иконама у Светом причешћу и да због тога опростиво слаби људи, јер ипак смо само људи, никад немамо довољно јаку веру. Никад, никад нам не би пало на памет да му тражимо да оде. Па зар не понављамо често – дођи Господе!
Да ли смо у потпуности искрени?
Кад слушамо или читамо делове Јеванђеља, нисмо склони да себе препознајемо у негативцима. Фарисејима, књижевницима, разбојницима, неверницима. Увек смо, у свим догађајима одмах ту, близу Господа, негде међу његовим ученицима...
Већина нас нема неко озбиљније имање на селу. Али можемо да замислимо да смо све паре уложили да са пословним партнерима купимо крдо свиња са планом да се размноже па да их продамо. Неки од нас већ су направили и планове о малим погонима за прераду меса. Све паре смо уложили, па се помало или и мало више задужили...
Два лудака се мотају у околини, плаше и одрасле и децу. Не може од њих мирно да се прође путем. И онда нам дође непознати човек и да нам могућност да жртвујемо скоро сву нашу имовину како бисмо спасли два несрећника.
Да ли бисмо то спремно урадили?
Добро размислимо пре него што одговоримо.
И упоредимо то са многим ситуацијама у нашем животу које можда нису овако спектакуларно драматичне као догађај са гадаринским свињама. Колико смо тога заправо спремни да жртвујемо за друге?
Проблем са хришћанством, проблем са вером је што је она тако максималистичка. Тражи од нас много. Обећава нам и даје много, али толико тога тражи. Обећава нам светост али уз велико одрицање. Обећава нам вечност и боголикост живот са Богом заувек, али не крије да морамо за то да поднесемо и жртве. Некад ране, некад бол, некад новац, некад и сам живот.
Због тога, и ту је наша драма, често само тихо замолимо Господа да нас тако слабе остави да на миру завршавамо наше земаљске послове. Морамо да гледамо „од чега се живи“.
А онда кад сачувамо имовину, макар и малу, и удобност, макар и малу, онда се умиљавамо Господу и молимо га да нам услиши жеље. И некад смо разочарани што нам не излази у сусрет, а заправо, дубоко у срцу, знамо да нисмо ни заслужили да нам жеље буду испуњене, па се ни не надамо. А наше свиње смо ипак сачували – и то је нешто. Биће сланине, биће меса, од нечега „мора и да се живи“.
Да ли бисмо заиста ми за разлику од тих незахвалних Гадаринца жртвовали за двојицу презрених и ђавоиманих своје крдо свиња?
извор:ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар