"Драги Боже, верујем да Ти је тешко да волиш све људе на свету. У мојој породици их је само четворо и то ми никако не успева!"
Девојчица
"Кад сам љут не верујем у Бога, а када нисам - верујем!"
Дечак
Дечија вера у себи носи нешто тако искрено, љупко и чедно да нас напросто замрзне и срећно закочи у нашем уобичајеном (и досадњикавом) рационалном врћењу можданих зупчаника.
Попут сунчевих зрака после кише или грома у сред летње тишине, одскочи од свега већ виђеног нека дечија мудрост, пуна светоотачког духа и неког посебног Благослова Одозго.
И ту онда нема ничег грешног и недозвољеног у ономе што нам, иначе, звучи сасвим јеретички и ненормално смело.
Деца смеју да нам до миле воље "скачу по глави" и гњаве нас својим бескрајним питањима, па је исто тако и са њиховим односом и допуштењима и кад је реч о Богочовеку Христу, нашем Свепраштајућем и Добром Господу.
Будући савршен, он је и савршено добар, савршено благ, савршено нежан, савршено духовит, савршено (праштајуће) саосећајан, па ту онда нема никакве опасности од погрешног разумевања овакве дечије (често непојамне) смелости.
Деца нас, попут анђела, подсећају на нашу природу пре (Адамовог и Евиног) Пада, и уносе у нас ослобађајуће осећање неке апсолутне чистоте и иначе нам непознате (и немогуће) непосредности.
Постоје и деца која никад не старе, остајући и у позним годинама у анђеоском стању безгрешне бесловесности.
И они су нам, такви, просто неопходни да не упаднемо у кобну прелест суморног и самозадовољног критиковања других & сујетног преувеличавање сопствене моралности и наводних врлина.
Они што у себи задржаше дечију душу имају чудесну могућност - "јуродивости Христа ради".
Носећи на себи невидљиви Божији благослов и призив Духа Светог, они нам спасоносно преврћу наопачке све наше уредно сложене навике и "логична очекивања".
Праве дар-мар у савршеним кутијицама наше брижљиво грађене и чуване религиозности.
А све то на нашу крајњу корист и опште задовољство.
Те "Божије луде" умеју да нам пресеку самозадовољно, гордо и надмено уверење о нашој "упућености у теолошка питања" и тобожњу "исправност вере" (што је, најчешће, стање пометености духа у коме држимо лекције наводно "мање духовним" од себе) и тако нас враћају у нормалу.
Намештају наш ишчашени духовни зглоб једним неумољивим потезом и скидају са нас мољчави, инквизиторско-чангризави плашт "непозваних судија" и "олако сурових тужилаца".
Богу хвала да постоје и овакви лековити (свим мртвим правилима непокорни и вечно разбарушени) људи, исцелитељи златне, детиње душе.
Они што умеју да собом - у чистом срцу - носе дух мисли оне петогодишње девојчице када каже, мртва 'ладна и "без пардона":
"Ја све волим, чак и паукове. Ипак, највише волим Христа"...
Драгослав Бокан
Девојчица
"Кад сам љут не верујем у Бога, а када нисам - верујем!"
Дечак
Дечија вера у себи носи нешто тако искрено, љупко и чедно да нас напросто замрзне и срећно закочи у нашем уобичајеном (и досадњикавом) рационалном врћењу можданих зупчаника.
Попут сунчевих зрака после кише или грома у сред летње тишине, одскочи од свега већ виђеног нека дечија мудрост, пуна светоотачког духа и неког посебног Благослова Одозго.
И ту онда нема ничег грешног и недозвољеног у ономе што нам, иначе, звучи сасвим јеретички и ненормално смело.
Деца смеју да нам до миле воље "скачу по глави" и гњаве нас својим бескрајним питањима, па је исто тако и са њиховим односом и допуштењима и кад је реч о Богочовеку Христу, нашем Свепраштајућем и Добром Господу.
Будући савршен, он је и савршено добар, савршено благ, савршено нежан, савршено духовит, савршено (праштајуће) саосећајан, па ту онда нема никакве опасности од погрешног разумевања овакве дечије (често непојамне) смелости.
Деца нас, попут анђела, подсећају на нашу природу пре (Адамовог и Евиног) Пада, и уносе у нас ослобађајуће осећање неке апсолутне чистоте и иначе нам непознате (и немогуће) непосредности.
Постоје и деца која никад не старе, остајући и у позним годинама у анђеоском стању безгрешне бесловесности.
И они су нам, такви, просто неопходни да не упаднемо у кобну прелест суморног и самозадовољног критиковања других & сујетног преувеличавање сопствене моралности и наводних врлина.
Они што у себи задржаше дечију душу имају чудесну могућност - "јуродивости Христа ради".
Носећи на себи невидљиви Божији благослов и призив Духа Светог, они нам спасоносно преврћу наопачке све наше уредно сложене навике и "логична очекивања".
Праве дар-мар у савршеним кутијицама наше брижљиво грађене и чуване религиозности.
А све то на нашу крајњу корист и опште задовољство.
Те "Божије луде" умеју да нам пресеку самозадовољно, гордо и надмено уверење о нашој "упућености у теолошка питања" и тобожњу "исправност вере" (што је, најчешће, стање пометености духа у коме држимо лекције наводно "мање духовним" од себе) и тако нас враћају у нормалу.
Намештају наш ишчашени духовни зглоб једним неумољивим потезом и скидају са нас мољчави, инквизиторско-чангризави плашт "непозваних судија" и "олако сурових тужилаца".
Богу хвала да постоје и овакви лековити (свим мртвим правилима непокорни и вечно разбарушени) људи, исцелитељи златне, детиње душе.
Они што умеју да собом - у чистом срцу - носе дух мисли оне петогодишње девојчице када каже, мртва 'ладна и "без пардона":
"Ја све волим, чак и паукове. Ипак, највише волим Христа"...
Драгослав Бокан
 |
| Рад Зоре Витас |
Нема коментара:
Постави коментар