Урош Костић, ђакон
Реферат, читан на братском састанку свештенства, скраћен је и прерађен за потребе Каленића
Насупрот млаке вере, која претежно прожима наш народ, стоји вера која задире у само биће човеково, те је реч о делатном односу човека према Богу и другом човеку који се одвија кроз љубав, дакле, кроз самог Христа. Хришћанину није довољна само вера без љубави и добрих дела. Јер је вера, без љубави и добрих дела, неделотворна и мртва, те не доводи до вечног живота: јер ко не љуби брата остаје у смрти (1. Јн 3, 14); Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак 2, 26); Јер у Исусу Христу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела; Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн 13, 15). Хришћанин је у речима,делима и мислима, колико је могуће човеку, сушта слика Христова. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела.(1). Али, немогуће је спасти се љубављу и добрим делима без вере, јер не може да буде да Бога истински љуби човек који нема веру у Њега. Без вере није могуће угодити Богу, јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже (Јев 11,6); Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, дар је Божији (Еф 2, 8). Занимљиво је ово гледиште апостола Павла, који као да жели да нас смири да се не бисмо погордили: благодат Божија нас спасава, дакле, ни вера ни дела, већ само благодат кроз веру и дела. То је наш удео у спасењу.
Као што постоје верници који верују у Бога очекујући награду, тако постоје и доброчинитељи који чине добра дела надајући се користи, услуга за услугу, мера за меру, како каже наш народ. Заиста, различити мотиви постоје као покретачи када су у питању добра дела, па ћемо у наредним редовима покушати да расветлимо те мотиве и покажемо који су од Бога а који из
неког другог извора.
Мотиви који не извиру из вере у Бога, ма колико их било, имају једно заједничко извориште –
користољубље. Да ли је у питању видљива материјална корист, или је реч о егоизму, сујети, гордости, уопште није важно, битан је епилог. То је увек болест душе. Бог од човека тражи плод који је најбољи када човек има богољубиво и човекољубиво срце. Из таквог срца рађају се и богоугодна дела. Милосрђе ће се, према Светом Јовану Златоустом, једино од нас тражити на Страшном суду. Људима чистог срца Бог даје радост која је предукус небеске радости. Када смо, макар и само једном у животу, осетили дах Божије љубави и сами учинили људима дело љубави, дело без икаквог остатка, што значи без и најмање помисли на награду, сигурно смо видели да само љубав вреди и да једино оно што је у љубави учињено остаје заувек. Љубав која није праћена добрим делима, није истинска. Јер права љубав се природно пројављује кроз добра дела. Господ Исус Христос каже: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Јн 14, 21); ако ме неко љуби реч моју држаће (Јн 14, 23). А Свети Јован Богослов нас подсећа да не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн 3, 18).
Поменули смо Страшни суд, па да истакнемо шта о њему приповеда Свети јеванђелист Матеј: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар ће им рећи: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје мале браће,
мени учинисте. (Мт 25, 34-40). У овоме лежи и смисао Христових речи: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт 5, 7).
Позната је прича о сабору Атињана, на коме беху и изасланици спартански. Неки старац ходаше од клупе до клупе тражећи место где да седне. Атињани су му се подсмевали и место му не уступише. Када старац приђе Спартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видевши то, Атињани красноречиво похвалише Спартанце. На то им ови рекоше да Атињани
знају шта је добро, но не творе добро.(2) Стиче се утисак да и нас данас мучи исти проблем као некада Атињане, само што ми имамо далеко мање права на то,будући да смо упознати са Оваплоћењем, Откривењем и Васкрсењем Господњим, Педесетницом; и да смо крштени у име Свете Тројице. Много нам је дато, много ће нам се и тражити.
Материјално богатство у свету никада није било подједнако распоређено. Увек је било богатих и сиромашних људи. У овом времену богатство и богаћење улило је свакоме у главу бестидну мисао да на овој земљи вреде само новац и оно што се може њиме купити. Све остало изгубило је вредност: и брак и породица, и вера и морал. У савременом друштву висина богатства постала је знак напредности, па онај ко је „напредан“, тај је и у положају да стекне богатство. А пошто овај свет у злу лежи, неретко се догађа да једна група напредује на рачун многих који назадују. Последица таквог развоја догађаја јесу велике социјалне неједнакости и сурова подела на богате и сиромашне, што нажалост искључује средњу класу која нестаје. Руска православна мисионарка Татјана Горичева, након више од десет година проведених у Европи, овај проблем описује следећим речима: „Европа је бесрамно богата. Богатство је узрок
охолости, а онда ни Бог није потребан“(3). Занимљиво је чути и речи Светог Јована Кронштатског, који на питање људи зашто је Господ допустио да постоје сиромаси, даје следећи одговор: „Бог би могао све да учини имућнима, па и богатима, но тада би настао ве-
лики заборав Бога, умножила би се гордост... Обогати сиромашка и многи, многи међу њима, заборавиће Бога и своје добротворе и упропастиће душе своје у раскоши овога света. Тако је богатство убитачно и оно заслепљује очи и срца! Оно чини да је срце грубо и незахвално... Овде ми лако заборављамо Бога, престајемо да осећамо Његову милост, дремамо и спавамо духовно. У жалостима се ми и нехотице обраћамо Богу за спасење, па је хришћанину боље да живи у каквим било жалостима“(4). Свети Василије Велики врло једноставано дефинише богате и сиромашне: „Богати и сиромашни имају, по себи, једну карактеристику по којој се разликују: први су стекли више од потребног, другима недостаје и неопходно.” Социјална једнакост, по Светом Василију, успоставиће се тако што ће сви који задовоље своје потребе, вишак оставити потребитима. Тако, више нико не би био богат и нико не би био сиромашан. ,,Сва су богатства заједничка из заједничке Божије ризнице”, каже Свети Григорије Палама. Појам животних потреба представља меру људског богатства, па апостол Павле пише Тимотеју: А када имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1 Тим 6, 8). Апостол нам поручује да предуслов за улазак у есхатолошку заједницу јесте ослобођење од светских брига и жеља, ослобођење од овога света, а пре свега од жеље за богатством. Такав негативан став
о богатству, логично, има и сам Господ Исус Христос.Најбоље о томе сведоче Његове речи упућене богатом младићу када га саветује да прода своју имовину и богатство подели сиромашнима (Мт 19, 16-26). Сетимо се да се младић тада ражалостио, јер беше веома богат. Ражалостио се и тиме потврдио чињеницу да се не може истовремено служити и Богу и Ма-
мону (Мт 22-33). Господ је на то одговорио речима: Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Лк 18, 25).
Христов негативан став према богатству треба посматрати у светлу друштвене правде,
односно љубави према ближњем. Није грех ако је неко богат, али ако тај ко је богат нема осећај
за ближњега у патњи, у немаштини, онда чини грех. Свети Василије Велики изричито тврди да
су богатство и љубав обрнуто сразмерне величине: ,,Колико умножаваш богатство, толико
оскудеваш у љубави”(5). Циљ човековог рада треба да буде служба потребитима, а не лична корист, јер се заповеда: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду (Мт 6, 19). Хришћанин не треба да буде украшен златом и сребром и скупом одећом, већ добрим делима (1 Тим 2, 9-10) која су прави човеков украс. Нико нека не тражи његово, него сваки оно што је другога (1 Кор 10, 24), јер твој интерес почива у интересу ближњега.(6). Дакле, оно што је доминантно код светих Отаца, а тиче се богатства, јесте да све што чинимо треба да чинимо из љубави, а не из користољубља.
Друго начело светих Отаца заснива се на једнакости свих међу собом. Заповест Љуби ближњега својега као самога себе (Мт 19, 19) управо изражава тежњу ка једнакости међу људима. Свети Василије Велики истиче: ,,Онај који је уверавао да је истинито од младости сачувао заповест љубави и да је свакоме подао као самом себи, откуда му онда новчано богатство”, док Свети Јован Златоусти има следећи став према имовини: ,,Твоја душа није твоја, како је онда благо твоје? Како онда траћиш оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо због тога бити окривљени, што смо га лоше користили? Како није наше, него Владике, требало га је са ближњим потрошити... Заједничко је и теби и ближњем, као што је заједничко сунце, ветар,
земља и све остало”.(7). Није тешко закључити: једини правилан однос према материјалним добрима јесте да их треба користити док се не задовоље животне потребе; све преко тога прелази у лакомост.
Шта хришћанима ваља чинити поводом односа према богатима, сиромашнима, богатству, сиромаштву? У одгонетање овог питања можемо поћи наводећи речи Пајсија Светогорац, који у својим говорима о Божанској и људској правди нама хришћанима поставља један узвишени идеал: „Замисли да два човека седе за столом и да се испред њих налази посуда са десет брескви. Уколико један од њих похлепно поједе седам плодова а брату остави само три, он бива непоштен према њему и то је онда неправда. Ако, уместо тога, каже: 'Овде је десет брескви а нас смо двојица, значи да свакоме од нас треба да припадне по пет комада', а затим поједе пет брескви остављајући пет свом пријатељу, он примењује људску правду. Због тога често одлазимо на суд у потрази за људском правдом. Ако, међутим, човек схвати да његов пријатељ много воли брескве, претвараће се да му се не допадају и појешће само једну, говорећи: 'Молим те, узми све ове брескве, ја их не волим. Уосталом, боли ме стомак и не
желим више да једем'. Такав човек поседује Божанску правду и више воли да, по људским мерилима, буде неправедан према себи и да за своју жртву буде награђен Божијом благодаћу, која ће се обилно излити на њега.”(8). Када се неко колеба између људске и Божанске правде,
личи на онога ко се у једном тренутку клања Богу а у другом идолима.
Хришћани се придржавају Божанске, а неверујући људске правде. С циљем да тако заиста и буде, Свети апостол Јаков нас опомиње да не гледамо ко је ко по питању имућности: Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа. Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини. И погледате на онога у светлој хаљини, и речете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху:
Ти стани онде, или седи овде ниже подножја мојега; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима? Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога света да буду богати вером, и наследници Царства које обећа онима који Њега љубе (Јак 2, 1-5).
Међутим, када би све било онако како Бог од нас тражи, онда у молитви Господњој не бисмо молили да буде воља Твоја и на земљи као на небу. По својим слабостима, често смо склони оном колебању о којем сведочи старац Пајсије и често своју вољу супротстављамо вољи Божијој, а своју правду правди Божијој. Тачно је да се налазимо у свету, изложени многим утицајима, идеологијама, кризама, али је и истина да Црква којој припадамо опстаје и одолева свим таласима и бурама кроз миленијуме, остајући неоскрнављена. Ми јесмо у свету, али нисмо од света. Богате ћемо прихватити исто као и сиромашне, у смислу да и једне и друге треба духовно усмеравати, јер то је наш задатак, они су наше овце. Заблагорадивши Господу, рецимо: јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше, и нађе се (Лк 15, 32); Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза... ми ћемо у молитви и служби речи приљежно остати (Дап 6, 2; 4). Својим следбеницима, који су занемарили спољну животну удобност и везаност за пролазно, Спаситељ обећава награду сто пута већу од онога што су оставили: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот
вечни (Мт 19, 29).
Водећи рачуна о свом унутарњем животу и разгоревајући дарове Духа Светога, пастир ће не-
упоредиво боље резултате постићи и већи утицај извршити на ближње него ако почне да се прилагођава њиховим критеријумима. Што се више свештеник уклапа у друштвене норме и пожељна правила, то се више одваја од духовности и Цркве губећи благодат Божију. „Црква је ограда”, тврди Свети Јован Златоусти, настављајући: ,,ако си унутра, вук не улази, ако ли
изађеш, звери ће те ухватити... Не удаљуј се од Цркве, ништа силније од Цркве нема. Црква ти је нада, Црква спасење. Од небеса она је виша, од камена тврђа, од земље шира, никад не стари, увек се подмлађује.“(9).
Аутентичан пастирски однос према богатима заснива се на дијалогу, са циљем да се богаташ пробуди, ако је у духовном сну, и да као сваки прави хришћанин из љубави почне да дела. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити; јер не тражим ваше него вас, каже свети апостол Павле (2. Кор 12, 14). Велика новост, коју хришћанство сваки дан јавља свету јесте да се ништа не оцењује по спољашњем изгледу, него по суштини; да се не вреднују ствари по боји и облику, него по значењу. Не цени се човек по положају и имању, него по срцу – по срцу у коме се сједињују осећање, ум и воља.10 Наше је да својим правилним пастриским приступом допринесемо да се тај спој оствари.
У Византији је постојао чудан и поучан обичај при крунисању царева у Светој Софији. Наиме, када би патријарх стављао круну на главу цареву, истовремено му је предавао у руке једну свилену торбу, испуњену земљом са гроба, не би ли се и цареви сећали смрти, избегавали сваку гордост и били смирени(11). Најпречи задатак Цркве јесте објављивање другачијега света, „света који ће доћи“. Црква сведочи о том новом животу који је откривен и јављен у Христу Исусу, Господу и Спаситељу. Црква ово остварује и речју и делом. Истинито објављивање Јеванђеља јесте управо живљење новим животом: показивање вере делима (Мт 5, 16).
Црква је много више од друштва проповедника, удружења учитеља, она не призива људе, већ их уводи у овај Нови живот о коме сведочи. Наравно, Црква јесте и мисионарска установа чије је подручје рада читав свет. Али, циљ њене мисионарске делатности није само у томе да људима преноси одређена убеђења или идеје, па чак ни у томе да људима намеће одређено
правило живљења, већ, пре свега, у томе да их уводи у нову стварност, да их преобрати и да их кроз веру и покајање приведе самоме Христу, да би се они кроз Њега и у Њему поново родили водом и Духом. Црква се супротставља овоме свету и одриче га се, не би ли постала светионик који својом светлошћу и светошћу обасјава народу једини прави Пут.
Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25, 45), речи су Господа нашега које нас позивају на свету дужност да љубимо своје ближње као саме себе. Ако погледамо каква је била харитативна делатност Цркве од апостолског доба па до наших дана, приметићемо да је циљ доброчинства увек био да сви једно буду у Богу (Јн 17, 21). Овде се не
мисли на материјално јединство, иако је и оно један од циљева, већ на духовно јединство у којем ће се спојити насушна потреба слабих са љубављу, саосећањем и помоћи оних који могу да помогну. ,,Браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то
награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело”, поучава нас Свети Јован Златоусти.12 Неопходан је пастирски слух за импулсе које шаљу срца потребитих, да би лечио срца онолико колико је у њиховој моћи, уз ограду да једино Господ има ту моћ да срце потпуно исцели. Пастири су проводници терапије Божије, а та терапија јесте Реч Божија, љубав, вера са добрим делима, молитва.
Свети Василије Велики, осим што је говорио о богатству и сиромаштву, оставио је иза себе велика дела милосрђа. Карактеристично је, а нама данас и те како душекорисно, да Свети Василије, као епсикоп, није позивао друге да чине ништа што он сам није чинио. Када је 368. године у Кесарији наступила велика глад, Василије је продао своје наслеђено имање, а новац
је разделио гладнима. У случајевима када није био у могућности да од својих средстава помогне, одлазио је цивилним властима и богатима молећи их за помоћ. Основао је Василијаду – насеље у предграђу Кесарије, у којем су се налазиле куће за смештај бескућника, лечилишта за сиромахе, али и занатске радионице у којима су се обучавали будући мајстори. Свети Василије је око себе и својих идеја окупљао много добротвора, па је Василијада прерасла у градић који су Кесаријци са поносом назвали „Нови град“.
Из не тако давне прошлости досеже светлост руског добротвора и светитеља којег је за време овоземаљског живота попадија хтела да напусти, јер се често бос враћао кући из парохије, даривавши и своју обућу сиромашнима. Реч је о Светом Јовану Кронштатском. Свестан колико су сви ти његови дарови мали наспрам беде у којој су Руси тада живели, решио је да покрене оснивање ,,Дома трудољубља” у којем би незапослени добили посао и јефтину храну и преноћиште.Захваљујући прилозима та идеја је реализована, а неки од њених плодова су радионица за обраду конопље која је запошљавала годишње 25000 радника, конфекцијска
радионица за жене, народна кухиња са симболичним ценама оброка, празником стотине бесплатних оброка, дом милосрђа, прихватилиште сиромашних жена, бесплатно лечилиште, бесплатна народна основна школа, недељна и празнична предавања са тумачењима Јеванђеља, дечије обданиште... Живот у овом дому изгледао је као живот једне велике сложне породице у
којој се свако о свакоме стара.
напомене:
1) Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар
2003, 11.
2) Свети Владика Николај Жички, Охридски пролог, Манастир
Лелић, Ваљево 2007, 19.
3) Владета Јеротић, Само дела љубави остају, Београд, 2000,
165.
4) Исто, 166.
5) Зоран Крстић, Православље и модерност, Београд, 2012, 71.
6) Исто, 73.
7) Исто.
8) Старац Тихон, Старац Пајсије, Старац Порфирије, Старац
Јефрем, Сузе за свет, Београд, 2010, 93.
9) Свети Владика Николај Жички, Охридски пролог, Манастир
Лелић, Ваљево, 2007, стр. 10.
10) Исто, 45.
11) Исто, 48.
12) Светоотачке поуке на дане страсне седмице, Задужбина
светог манастира Хиландара, Београд 2006.
извор: Каленић, бр. 4, 2016.
Реферат, читан на братском састанку свештенства, скраћен је и прерађен за потребе Каленића
Насупрот млаке вере, која претежно прожима наш народ, стоји вера која задире у само биће човеково, те је реч о делатном односу човека према Богу и другом човеку који се одвија кроз љубав, дакле, кроз самог Христа. Хришћанину није довољна само вера без љубави и добрих дела. Јер је вера, без љубави и добрих дела, неделотворна и мртва, те не доводи до вечног живота: јер ко не љуби брата остаје у смрти (1. Јн 3, 14); Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак 2, 26); Јер у Исусу Христу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела; Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн 13, 15). Хришћанин је у речима,делима и мислима, колико је могуће човеку, сушта слика Христова. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела.(1). Али, немогуће је спасти се љубављу и добрим делима без вере, јер не може да буде да Бога истински љуби човек који нема веру у Њега. Без вере није могуће угодити Богу, јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже (Јев 11,6); Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, дар је Божији (Еф 2, 8). Занимљиво је ово гледиште апостола Павла, који као да жели да нас смири да се не бисмо погордили: благодат Божија нас спасава, дакле, ни вера ни дела, већ само благодат кроз веру и дела. То је наш удео у спасењу.
неког другог извора.
Мотиви који не извиру из вере у Бога, ма колико их било, имају једно заједничко извориште –
користољубље. Да ли је у питању видљива материјална корист, или је реч о егоизму, сујети, гордости, уопште није важно, битан је епилог. То је увек болест душе. Бог од човека тражи плод који је најбољи када човек има богољубиво и човекољубиво срце. Из таквог срца рађају се и богоугодна дела. Милосрђе ће се, према Светом Јовану Златоустом, једино од нас тражити на Страшном суду. Људима чистог срца Бог даје радост која је предукус небеске радости. Када смо, макар и само једном у животу, осетили дах Божије љубави и сами учинили људима дело љубави, дело без икаквог остатка, што значи без и најмање помисли на награду, сигурно смо видели да само љубав вреди и да једино оно што је у љубави учињено остаје заувек. Љубав која није праћена добрим делима, није истинска. Јер права љубав се природно пројављује кроз добра дела. Господ Исус Христос каже: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби (Јн 14, 21); ако ме неко љуби реч моју држаће (Јн 14, 23). А Свети Јован Богослов нас подсећа да не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн 3, 18).
Поменули смо Страшни суд, па да истакнемо шта о њему приповеда Свети јеванђелист Матеј: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар ће им рећи: Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје мале браће,
мени учинисте. (Мт 25, 34-40). У овоме лежи и смисао Христових речи: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт 5, 7).
Позната је прича о сабору Атињана, на коме беху и изасланици спартански. Неки старац ходаше од клупе до клупе тражећи место где да седне. Атињани су му се подсмевали и место му не уступише. Када старац приђе Спартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видевши то, Атињани красноречиво похвалише Спартанце. На то им ови рекоше да Атињани
знају шта је добро, но не творе добро.(2) Стиче се утисак да и нас данас мучи исти проблем као некада Атињане, само што ми имамо далеко мање права на то,будући да смо упознати са Оваплоћењем, Откривењем и Васкрсењем Господњим, Педесетницом; и да смо крштени у име Свете Тројице. Много нам је дато, много ће нам се и тражити.
Материјално богатство у свету никада није било подједнако распоређено. Увек је било богатих и сиромашних људи. У овом времену богатство и богаћење улило је свакоме у главу бестидну мисао да на овој земљи вреде само новац и оно што се може њиме купити. Све остало изгубило је вредност: и брак и породица, и вера и морал. У савременом друштву висина богатства постала је знак напредности, па онај ко је „напредан“, тај је и у положају да стекне богатство. А пошто овај свет у злу лежи, неретко се догађа да једна група напредује на рачун многих који назадују. Последица таквог развоја догађаја јесу велике социјалне неједнакости и сурова подела на богате и сиромашне, што нажалост искључује средњу класу која нестаје. Руска православна мисионарка Татјана Горичева, након више од десет година проведених у Европи, овај проблем описује следећим речима: „Европа је бесрамно богата. Богатство је узрок
охолости, а онда ни Бог није потребан“(3). Занимљиво је чути и речи Светог Јована Кронштатског, који на питање људи зашто је Господ допустио да постоје сиромаси, даје следећи одговор: „Бог би могао све да учини имућнима, па и богатима, но тада би настао ве-
лики заборав Бога, умножила би се гордост... Обогати сиромашка и многи, многи међу њима, заборавиће Бога и своје добротворе и упропастиће душе своје у раскоши овога света. Тако је богатство убитачно и оно заслепљује очи и срца! Оно чини да је срце грубо и незахвално... Овде ми лако заборављамо Бога, престајемо да осећамо Његову милост, дремамо и спавамо духовно. У жалостима се ми и нехотице обраћамо Богу за спасење, па је хришћанину боље да живи у каквим било жалостима“(4). Свети Василије Велики врло једноставано дефинише богате и сиромашне: „Богати и сиромашни имају, по себи, једну карактеристику по којој се разликују: први су стекли више од потребног, другима недостаје и неопходно.” Социјална једнакост, по Светом Василију, успоставиће се тако што ће сви који задовоље своје потребе, вишак оставити потребитима. Тако, више нико не би био богат и нико не би био сиромашан. ,,Сва су богатства заједничка из заједничке Божије ризнице”, каже Свети Григорије Палама. Појам животних потреба представља меру људског богатства, па апостол Павле пише Тимотеју: А када имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1 Тим 6, 8). Апостол нам поручује да предуслов за улазак у есхатолошку заједницу јесте ослобођење од светских брига и жеља, ослобођење од овога света, а пре свега од жеље за богатством. Такав негативан став
о богатству, логично, има и сам Господ Исус Христос.Најбоље о томе сведоче Његове речи упућене богатом младићу када га саветује да прода своју имовину и богатство подели сиромашнима (Мт 19, 16-26). Сетимо се да се младић тада ражалостио, јер беше веома богат. Ражалостио се и тиме потврдио чињеницу да се не може истовремено служити и Богу и Ма-
мону (Мт 22-33). Господ је на то одговорио речима: Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Лк 18, 25).
Христов негативан став према богатству треба посматрати у светлу друштвене правде,
односно љубави према ближњем. Није грех ако је неко богат, али ако тај ко је богат нема осећај
за ближњега у патњи, у немаштини, онда чини грех. Свети Василије Велики изричито тврди да
су богатство и љубав обрнуто сразмерне величине: ,,Колико умножаваш богатство, толико
оскудеваш у љубави”(5). Циљ човековог рада треба да буде служба потребитима, а не лична корист, јер се заповеда: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду (Мт 6, 19). Хришћанин не треба да буде украшен златом и сребром и скупом одећом, већ добрим делима (1 Тим 2, 9-10) која су прави човеков украс. Нико нека не тражи његово, него сваки оно што је другога (1 Кор 10, 24), јер твој интерес почива у интересу ближњега.(6). Дакле, оно што је доминантно код светих Отаца, а тиче се богатства, јесте да све што чинимо треба да чинимо из љубави, а не из користољубља.
Друго начело светих Отаца заснива се на једнакости свих међу собом. Заповест Љуби ближњега својега као самога себе (Мт 19, 19) управо изражава тежњу ка једнакости међу људима. Свети Василије Велики истиче: ,,Онај који је уверавао да је истинито од младости сачувао заповест љубави и да је свакоме подао као самом себи, откуда му онда новчано богатство”, док Свети Јован Златоусти има следећи став према имовини: ,,Твоја душа није твоја, како је онда благо твоје? Како онда траћиш оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо због тога бити окривљени, што смо га лоше користили? Како није наше, него Владике, требало га је са ближњим потрошити... Заједничко је и теби и ближњем, као што је заједничко сунце, ветар,
земља и све остало”.(7). Није тешко закључити: једини правилан однос према материјалним добрима јесте да их треба користити док се не задовоље животне потребе; све преко тога прелази у лакомост.
Шта хришћанима ваља чинити поводом односа према богатима, сиромашнима, богатству, сиромаштву? У одгонетање овог питања можемо поћи наводећи речи Пајсија Светогорац, који у својим говорима о Божанској и људској правди нама хришћанима поставља један узвишени идеал: „Замисли да два човека седе за столом и да се испред њих налази посуда са десет брескви. Уколико један од њих похлепно поједе седам плодова а брату остави само три, он бива непоштен према њему и то је онда неправда. Ако, уместо тога, каже: 'Овде је десет брескви а нас смо двојица, значи да свакоме од нас треба да припадне по пет комада', а затим поједе пет брескви остављајући пет свом пријатељу, он примењује људску правду. Због тога често одлазимо на суд у потрази за људском правдом. Ако, међутим, човек схвати да његов пријатељ много воли брескве, претвараће се да му се не допадају и појешће само једну, говорећи: 'Молим те, узми све ове брескве, ја их не волим. Уосталом, боли ме стомак и не
желим више да једем'. Такав човек поседује Божанску правду и више воли да, по људским мерилима, буде неправедан према себи и да за своју жртву буде награђен Божијом благодаћу, која ће се обилно излити на њега.”(8). Када се неко колеба између људске и Божанске правде,
личи на онога ко се у једном тренутку клања Богу а у другом идолима.
Хришћани се придржавају Божанске, а неверујући људске правде. С циљем да тако заиста и буде, Свети апостол Јаков нас опомиње да не гледамо ко је ко по питању имућности: Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа. Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини. И погледате на онога у светлој хаљини, и речете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху:
Ти стани онде, или седи овде ниже подножја мојега; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима? Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога света да буду богати вером, и наследници Царства које обећа онима који Њега љубе (Јак 2, 1-5).
Међутим, када би све било онако како Бог од нас тражи, онда у молитви Господњој не бисмо молили да буде воља Твоја и на земљи као на небу. По својим слабостима, често смо склони оном колебању о којем сведочи старац Пајсије и често своју вољу супротстављамо вољи Божијој, а своју правду правди Божијој. Тачно је да се налазимо у свету, изложени многим утицајима, идеологијама, кризама, али је и истина да Црква којој припадамо опстаје и одолева свим таласима и бурама кроз миленијуме, остајући неоскрнављена. Ми јесмо у свету, али нисмо од света. Богате ћемо прихватити исто као и сиромашне, у смислу да и једне и друге треба духовно усмеравати, јер то је наш задатак, они су наше овце. Заблагорадивши Господу, рецимо: јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше, и нађе се (Лк 15, 32); Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза... ми ћемо у молитви и служби речи приљежно остати (Дап 6, 2; 4). Својим следбеницима, који су занемарили спољну животну удобност и везаност за пролазно, Спаситељ обећава награду сто пута већу од онога што су оставили: И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот
вечни (Мт 19, 29).
Водећи рачуна о свом унутарњем животу и разгоревајући дарове Духа Светога, пастир ће не-
упоредиво боље резултате постићи и већи утицај извршити на ближње него ако почне да се прилагођава њиховим критеријумима. Што се више свештеник уклапа у друштвене норме и пожељна правила, то се више одваја од духовности и Цркве губећи благодат Божију. „Црква је ограда”, тврди Свети Јован Златоусти, настављајући: ,,ако си унутра, вук не улази, ако ли
изађеш, звери ће те ухватити... Не удаљуј се од Цркве, ништа силније од Цркве нема. Црква ти је нада, Црква спасење. Од небеса она је виша, од камена тврђа, од земље шира, никад не стари, увек се подмлађује.“(9).
Аутентичан пастирски однос према богатима заснива се на дијалогу, са циљем да се богаташ пробуди, ако је у духовном сну, и да као сваки прави хришћанин из љубави почне да дела. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити; јер не тражим ваше него вас, каже свети апостол Павле (2. Кор 12, 14). Велика новост, коју хришћанство сваки дан јавља свету јесте да се ништа не оцењује по спољашњем изгледу, него по суштини; да се не вреднују ствари по боји и облику, него по значењу. Не цени се човек по положају и имању, него по срцу – по срцу у коме се сједињују осећање, ум и воља.10 Наше је да својим правилним пастриским приступом допринесемо да се тај спој оствари.
У Византији је постојао чудан и поучан обичај при крунисању царева у Светој Софији. Наиме, када би патријарх стављао круну на главу цареву, истовремено му је предавао у руке једну свилену торбу, испуњену земљом са гроба, не би ли се и цареви сећали смрти, избегавали сваку гордост и били смирени(11). Најпречи задатак Цркве јесте објављивање другачијега света, „света који ће доћи“. Црква сведочи о том новом животу који је откривен и јављен у Христу Исусу, Господу и Спаситељу. Црква ово остварује и речју и делом. Истинито објављивање Јеванђеља јесте управо живљење новим животом: показивање вере делима (Мт 5, 16).
Црква је много више од друштва проповедника, удружења учитеља, она не призива људе, већ их уводи у овај Нови живот о коме сведочи. Наравно, Црква јесте и мисионарска установа чије је подручје рада читав свет. Али, циљ њене мисионарске делатности није само у томе да људима преноси одређена убеђења или идеје, па чак ни у томе да људима намеће одређено
правило живљења, већ, пре свега, у томе да их уводи у нову стварност, да их преобрати и да их кроз веру и покајање приведе самоме Христу, да би се они кроз Њега и у Њему поново родили водом и Духом. Црква се супротставља овоме свету и одриче га се, не би ли постала светионик који својом светлошћу и светошћу обасјава народу једини прави Пут.
Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25, 45), речи су Господа нашега које нас позивају на свету дужност да љубимо своје ближње као саме себе. Ако погледамо каква је била харитативна делатност Цркве од апостолског доба па до наших дана, приметићемо да је циљ доброчинства увек био да сви једно буду у Богу (Јн 17, 21). Овде се не
мисли на материјално јединство, иако је и оно један од циљева, већ на духовно јединство у којем ће се спојити насушна потреба слабих са љубављу, саосећањем и помоћи оних који могу да помогну. ,,Браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то
награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело”, поучава нас Свети Јован Златоусти.12 Неопходан је пастирски слух за импулсе које шаљу срца потребитих, да би лечио срца онолико колико је у њиховој моћи, уз ограду да једино Господ има ту моћ да срце потпуно исцели. Пастири су проводници терапије Божије, а та терапија јесте Реч Божија, љубав, вера са добрим делима, молитва.
Свети Василије Велики, осим што је говорио о богатству и сиромаштву, оставио је иза себе велика дела милосрђа. Карактеристично је, а нама данас и те како душекорисно, да Свети Василије, као епсикоп, није позивао друге да чине ништа што он сам није чинио. Када је 368. године у Кесарији наступила велика глад, Василије је продао своје наслеђено имање, а новац
је разделио гладнима. У случајевима када није био у могућности да од својих средстава помогне, одлазио је цивилним властима и богатима молећи их за помоћ. Основао је Василијаду – насеље у предграђу Кесарије, у којем су се налазиле куће за смештај бескућника, лечилишта за сиромахе, али и занатске радионице у којима су се обучавали будући мајстори. Свети Василије је око себе и својих идеја окупљао много добротвора, па је Василијада прерасла у градић који су Кесаријци са поносом назвали „Нови град“.
Из не тако давне прошлости досеже светлост руског добротвора и светитеља којег је за време овоземаљског живота попадија хтела да напусти, јер се често бос враћао кући из парохије, даривавши и своју обућу сиромашнима. Реч је о Светом Јовану Кронштатском. Свестан колико су сви ти његови дарови мали наспрам беде у којој су Руси тада живели, решио је да покрене оснивање ,,Дома трудољубља” у којем би незапослени добили посао и јефтину храну и преноћиште.Захваљујући прилозима та идеја је реализована, а неки од њених плодова су радионица за обраду конопље која је запошљавала годишње 25000 радника, конфекцијска
радионица за жене, народна кухиња са симболичним ценама оброка, празником стотине бесплатних оброка, дом милосрђа, прихватилиште сиромашних жена, бесплатно лечилиште, бесплатна народна основна школа, недељна и празнична предавања са тумачењима Јеванђеља, дечије обданиште... Живот у овом дому изгледао је као живот једне велике сложне породице у
којој се свако о свакоме стара.
напомене:
1) Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар
2003, 11.
2) Свети Владика Николај Жички, Охридски пролог, Манастир
Лелић, Ваљево 2007, 19.
3) Владета Јеротић, Само дела љубави остају, Београд, 2000,
165.
4) Исто, 166.
5) Зоран Крстић, Православље и модерност, Београд, 2012, 71.
6) Исто, 73.
7) Исто.
8) Старац Тихон, Старац Пајсије, Старац Порфирије, Старац
Јефрем, Сузе за свет, Београд, 2010, 93.
9) Свети Владика Николај Жички, Охридски пролог, Манастир
Лелић, Ваљево, 2007, стр. 10.
10) Исто, 45.
11) Исто, 48.
12) Светоотачке поуке на дане страсне седмице, Задужбина
светог манастира Хиландара, Београд 2006.
Нема коментара:
Постави коментар