Суочени смо са нарастајућим проблемима у нашем црквеном животу. Они слабе радосну веру у хришћанима и слабе народ у целини.
Постоји једноставан пут да се ти проблеми умање и да црквени живот ојача. Решење је – мисија.
Једва да црквене мисије има, а превише је мрачних и самозадовољних сведока који, убеђени у своју исправност која ни не тражи животну проверу, данас заправо врше некакву анти-мисију Православља.
Они који су редовни у цркви али и они који теже Христу са мање учествовања у Литургији, али су склони да се понекад помоле, да прочитају понешто из духовне литературе, или да макар повремено размисле о свом животу у Духу – да ли се сећају последње Христове заповести?
„И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.
Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин. “
Овако се завршава Јеванђеље по Матеју.
Свим хришћанима остављен је до краја историје задатак да шире веру да шире Цркву. И свештенству и монаштву и целом Народу Божијем.
Руска православна црква унутрашњу и спољну мисију одредила је као један од најважнијих задатака за двадесет и први век.
Српска црква још увек није.
Унутрашња мисија се заснива на јачању црквеног живота а спољашња на ширењу цркве.
Наравно да се ово не постиже некаквом маркетиншком кампањом која би убедила неодлучне и привукла незаинтересоване и оне који не знају. Средство православне мисије је пре свега сведочење. Сведочење личним и групним подвигом уз заједничку и личну молитву. Наравно да је за мисију посебно добро ако подвиг појединца и групе у славу Божију има везе са искреним служењем Христу и свим људима, смирено и пожртвовано, или са улепшавањем цркви, чувањем и креативним допуњавањем лепоте богослужења и свега везаног за цркву, или са богословским промишљањем наслеђа и данашње реалности. Наравно свака црквена заједница и појединац у оквиру заједнице могу и треба да развију и што више својих, оригиналних начина мисионарења.
Суштина је да је мисија задатак сваког ко се назива хришћанином и да служи циљу: „уску душу људску, и у још уже тело људско, утиснути бескрајни, вечни живот“, како би то рекао Ава Јустин. Вапијући глас из пустиње комунистичке Србије рекао је још и:
„Обзидани житељи ове земље подозриво се односе према свему што је онострано. Обзидани временом и простором они не трпе, ваљда по атавизму и инерцији, да нешто надвремено и надпросторно, нешто онострано и вечно продре мећу њих. Они то сматрају као препад, на који одговарају ратом. Разједен мољцем времена човек не воли интервенцију вечности у овом животу, и тешко се навикава на њу. Често пута он то сматра за насиље и неопростиву неучтивост.“ То што је рекао, важи и данас.
Како би стављање мисије у центар нашег црквеног живота могло да помогне решавању наших очигледних слабости, непотребних сукоба и раздвајања?
Веома једноставно. У време владавине идеологије индивидуализма, бављење само собом и личним спасењем осим што је проблематично као искључив модел духовног живота, изазива посебну несигурност. Литургија нас учи нечем сасвим другом.
Нема довољно заједничких радова који би учврстили заједницу црквених људи, поготово таквих који би активирали замрлу личну и заједничку креативност. Враћање свести о неопходности испуњавања последње Христове заповести дало би конкретан заједнички циљ и мерљивост његовог испуњења. Не нужно у квантитету али сугурно у квалитету, што је много важније за почетак.
Уместо бесплодних расправа на црквене теме у којима свако остаје укопан на својој полазној позицији, уводи се критеријум да ли нешто што радимо а у шта укључујемо своје знање и ставове, има смисла и резултата или не. Наравно, не мора и не треба та процена да буде по критеријумима ефикасности овог света, али ипак се успоставља начин провере наших полазишта која нам отежава ушанчено самозадовољство.
Најбоље од свега је што се у овом случају и не ради тек о једној од идеја како побољшати црквени живот. Ради се о испуњавању Христове заповести коју смо занемарили.
извор: Ненад Илић
Постоји једноставан пут да се ти проблеми умање и да црквени живот ојача. Решење је – мисија.
Једва да црквене мисије има, а превише је мрачних и самозадовољних сведока који, убеђени у своју исправност која ни не тражи животну проверу, данас заправо врше некакву анти-мисију Православља.
Они који су редовни у цркви али и они који теже Христу са мање учествовања у Литургији, али су склони да се понекад помоле, да прочитају понешто из духовне литературе, или да макар повремено размисле о свом животу у Духу – да ли се сећају последње Христове заповести?
„И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.
Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин. “
Овако се завршава Јеванђеље по Матеју.
Свим хришћанима остављен је до краја историје задатак да шире веру да шире Цркву. И свештенству и монаштву и целом Народу Божијем.
Руска православна црква унутрашњу и спољну мисију одредила је као један од најважнијих задатака за двадесет и први век.
Српска црква још увек није.
Унутрашња мисија се заснива на јачању црквеног живота а спољашња на ширењу цркве.
Наравно да се ово не постиже некаквом маркетиншком кампањом која би убедила неодлучне и привукла незаинтересоване и оне који не знају. Средство православне мисије је пре свега сведочење. Сведочење личним и групним подвигом уз заједничку и личну молитву. Наравно да је за мисију посебно добро ако подвиг појединца и групе у славу Божију има везе са искреним служењем Христу и свим људима, смирено и пожртвовано, или са улепшавањем цркви, чувањем и креативним допуњавањем лепоте богослужења и свега везаног за цркву, или са богословским промишљањем наслеђа и данашње реалности. Наравно свака црквена заједница и појединац у оквиру заједнице могу и треба да развију и што више својих, оригиналних начина мисионарења.
Суштина је да је мисија задатак сваког ко се назива хришћанином и да служи циљу: „уску душу људску, и у још уже тело људско, утиснути бескрајни, вечни живот“, како би то рекао Ава Јустин. Вапијући глас из пустиње комунистичке Србије рекао је још и:
„Обзидани житељи ове земље подозриво се односе према свему што је онострано. Обзидани временом и простором они не трпе, ваљда по атавизму и инерцији, да нешто надвремено и надпросторно, нешто онострано и вечно продре мећу њих. Они то сматрају као препад, на који одговарају ратом. Разједен мољцем времена човек не воли интервенцију вечности у овом животу, и тешко се навикава на њу. Често пута он то сматра за насиље и неопростиву неучтивост.“ То што је рекао, важи и данас.
Како би стављање мисије у центар нашег црквеног живота могло да помогне решавању наших очигледних слабости, непотребних сукоба и раздвајања?
Веома једноставно. У време владавине идеологије индивидуализма, бављење само собом и личним спасењем осим што је проблематично као искључив модел духовног живота, изазива посебну несигурност. Литургија нас учи нечем сасвим другом.
Нема довољно заједничких радова који би учврстили заједницу црквених људи, поготово таквих који би активирали замрлу личну и заједничку креативност. Враћање свести о неопходности испуњавања последње Христове заповести дало би конкретан заједнички циљ и мерљивост његовог испуњења. Не нужно у квантитету али сугурно у квалитету, што је много важније за почетак.
Уместо бесплодних расправа на црквене теме у којима свако остаје укопан на својој полазној позицији, уводи се критеријум да ли нешто што радимо а у шта укључујемо своје знање и ставове, има смисла и резултата или не. Наравно, не мора и не треба та процена да буде по критеријумима ефикасности овог света, али ипак се успоставља начин провере наших полазишта која нам отежава ушанчено самозадовољство.
Најбоље од свега је што се у овом случају и не ради тек о једној од идеја како побољшати црквени живот. Ради се о испуњавању Христове заповести коју смо занемарили.
извор: Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар