Тебе, дакле, пророци проповедају. Теби служе Анђели, службују Апостоли, Девственик и Богослов Јован – Вечнодевојци и Богородици.
Јер Тебе данас, кад си отпутовала Сину Твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху Те Апостоли, безбројно мноштво богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина Твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и Теби – Извору Живоначалног тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху.
О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу!
О, како Она која је при рађању (Христа) превазишла границе природе, сада подлеже њеним законима, и Тело (Њено) непропадљиво, потчињава се смрти? Зато што (оно) треба, одложивши ово смртно, да се обуче у непропадљивост, пошто и Господ природе није одбацио искуство смрти. Јер Он умире телом, и смрћу уништава смрт, и пропадљивошћу дарује непропадљивост, и умртвљење чини извором васкрсења.
О, како (Њену) душу свету, раздвајану од богопријемног Тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући Твој излазак из људског живота.
О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то исто дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке!
Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о Теби? – Смрт? Али, мада се и природно Твоја свесвештена и блажена Душа раздваја од Твога свеврлинског и непропадљивог Тела и Тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, Тело Њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова.
Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог сјаја, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и Ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валова бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни.
Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је Твој сладост у грлу верних. Зато Твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније, или одсељење, или досељење (Богу). Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу.
Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од Твојег узласка (на Небо) устрашише се нечисти ваздушни духови (демони). Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју Душу са радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама (и упаљеним свећама) и светлим празновањем сусрећу Силе Небеске и као да говоре: „Ко је Ова Узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато Те заволише девојке. Трчаху за мирисом миомира Твога.Уведе Те Цар у одају Своју, где Те (Небеске) Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону Која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховога.
Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина Твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), Ти Која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива Радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице!
(Извод из: Беседе, превод са грчког: Епископ Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 2002, стр. 303-306)
извор: eparhija-zicka.rs
Јер Тебе данас, кад си отпутовала Сину Твоме, спровођаху Анђели, душе Праведника, Патријараха и Пророка; испраћаху Те Апостоли, безбројно мноштво богоносних Отаца са крајева земље, божанском заповешћу Сина Твога сабираху се као на облаку ка овоме божанскоме и свештеном Јерусалиму, и Теби – Извору Живоначалног тела Господњег – свештене химне најбогонадахнутије говораху.
О, како се Извор Живота кроз смрт преводи животу!
О, како (Њену) душу свету, раздвајану од богопријемног Тела, прима сопственим рукама Светворац, законито одајући част Оној коју је, иако по природи слушкињу, неистраживим дубинама човекољубља домостројитељно учинио Мајком (Својом), оваплотивши се истински, а не чинећи очовечење привидним. Јер гледаху, како изгледа, присутне Анђелске војске, очекујући Твој излазак из људског живота.
О предивнога ли одсељења, које дарује досељење Богу! Јер, иако се то исто дарова и свима богоносним Божијим угодницима, – и заиста се дарова и то верујемо, – али је разлика бескрајна између слугу Божијих и Мајке!
Како ћемо, дакле, назвати ову тајну о Теби? – Смрт? Али, мада се и природно Твоја свесвештена и блажена Душа раздваја од Твога свеврлинског и непропадљивог Тела и Тело се предаје законитом погребу, оно међутим не остаје у смрти, нити се распада од трулежи. Јер Оне, чије девичанство и док рађаше остаде неповређено, Тело Њено и при престављењу би сачувано непропадљиво; и пресељава се ка бољем и божанскијем животу, не прекиданом смрћу, него остајућем вечно у бескрајне векове векова.
Јер, као што ово свесјајно и многосветло сунце, закратко скривано од месечевог сјаја, изгледа као да некако нестаје и покрива се мраком, и тама замењује светло, ипак оно не губи своју сопствену светлост, него има у себи свагда извирући извор светлости, или тачније: само оно је непресушни извор светлости, као што је одредио Бог који га је створио; тако и Ти – Стални Извор истините Светлости, непотрошива Ризница Саможивота, богато Врело благослова, свих нама добара Узрочник и Посредница, мада се за краћи рок времена телесно прекриваш смрћу, но изобилно нам извиреш непрестане и чисте и непотрошиве валова бескрајне светлости и пића бесмртног живота и истинског блаженства, реке благодати, изворе исцељења, благослов вечни.
Ти си као Јабука међу дрвећем у лугу, и плод је Твој сладост у грлу верних. Зато Твоје свештено Пресељење нећемо назвати смрћу, него је својственије рећи: Успеније, или одсељење, или досељење (Богу). Јер одсељавајући се од тела, досељаваш се ка Господу.
Тебе са Арханђелима прате Анђели. Од Твојег узласка (на Небо) устрашише се нечисти ваздушни духови (демони). Твојим проласком благосиља се ваздух, и етар изнад њега освећује се. Твоју Душу са радошћу прима Небо. Тебе са свештеним химнама (и упаљеним свећама) и светлим празновањем сусрећу Силе Небеске и као да говоре: „Ко је Ова Узлазећа сва у белом; Јављена као зора, Лепа као месец, Изабрана као сунце?“ Како си Пролепшана, како Слатка! Ти си Цвет пољски, као Крин усред трња. Зато Те заволише девојке. Трчаху за мирисом миомира Твога.Уведе Те Цар у одају Своју, где Те (Небеске) Власти прате, Начала благосиљају, Престоли песмопоју, Херувими с усхићењем радују се, Серафими славослове – Ону Која је природом и истинским домостројем постала Мати Господа њиховога.
Ниси попут Илије узишла као на небо, нити си као Павле узнета до трећега неба, него си достигла до самога Царског Престола Сина Твога, самолично гледајући и радујући се, и са многом и неизрецивом слободом предстојећи (Њему), Ти Која си – неизрециво расположење Анђелима и свима надсветским Силама, непрестајуће весеље Патријарсима, неисказива Радост Праведнима, вечно радовање Пророцима: свет Благосиљајућа, свемир Освећујућа! Ти си – уморнима олакшање, болнима исцељење, витланима буром пристаниште, грешницима опроштај, тугујућима благонаклона утеха, – свима молећима готова Помоћнице!
(Извод из: Беседе, превод са грчког: Епископ Атанасије (Јевтић), Требиње-Врњци 2002, стр. 303-306)
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар