Храмовна слава у манастиру Крки је Св. Арханђел Михаил, која се слави 21.
новембра. Међутим,од памтивека се највише верни народ окупља око крчке
светиње на празник Преображења 19. августа. Од кад се зна, вече пред
Преображење стане се окупљати народ око манастира, приспио са свих страна, из
ближе и даљне околине, али и из Босне и Лике. Тада су,особито у ранијим
временима, овамо долазили с молитвеним намерама не само православни верници,
већ и римокатолици. Једнако су приносили прилоге овој светињи за здравље и
напредак својих ближњих и за спасење своје душе. Та чињеница говори да је манастир
Крка некада био један од значајних центара древног духовног покрета, познатог
као исихазам, тј. тиховање.
У исихастичкој духовној традицији устаљена је и брига о
језику. И данас је, а поготово раније, у пределектронском добу, у просторима
куда су се стерали наши православни манастири с исихастичком традицијом, дакле
у Херцеговини, Северној Далмацији, Црној Гори, Босанској Крајини, акт слушања
изговорене речи исто тако био свечан као и њено изговарање. Другим речима,
требало је имати умеће слушања као и говорења. Исихастичко учење подразумева
строгу бригу о језику особито о његовој прецизности и чистоти. И сам његов
протагониста у најзрелијој фази, св. Григорије Палама, био је познат по
његовању грчког језика и вештини да са минимумом речи снажно изрази оно што
се чини тешко изрециво, и коначно да то све стави у лепу форму. Одјек те
идеје налазимо и код великог српског писца Симе Матавуља, који је живио и свој
језик оплеменио у озрачју манастира Крке и Крупе. Исихастичку идеју о чистоти
језика налазимо и у једном запису из 13. века на зиду манастира Мораче. Све
се то чинило да се кроз језик не би увукла нека јерес.
Празник Преображења у манастиру Крки један је од снажних
знакова да је у њему његована исихастичка пракса и успостављена исихастичка
традиција. У манастирској библиотеци чува се и један рукопис из 14.
века,тачније из 1346. године. То је тзв."бугарски" патерик. Он је
исихастички спис, што значи да је овамо доспео за потребе духовног
просвећивања монаха, који су практиковали исихију, тј тиховање. Празник
преображења био је и њихов празник.
Доносимо један одломак из тог древног патерика:
"Рече авва Антоније: Као што рибе избачене на суво
умиру, тако и монаси изван келије, живећи обично, слабе у молитвеном тиховању.
А треба да се ми трудимо у келији као рибе у мору, па ако некада и изиђемо да
не заборавимо на унутарње благо.
Рече опет седећи у пустињи и молитвено тихујући: Слободан је
од трију борби: -против слуха, говора и слушања. Једино има да се бори са
мислима.
Отац Арсеније, још
док је био на царском двору, помоли се Богу говорећи: -Господе, упути ме како
да се спасем. И дође њему глас говорећи: Арсеније бежи од људи и спасићеш се.
Тако авва Арсеније| отишавши у монаштво, опет се помоли рекавши исту реч, и чу:
- Арсеније, бежи... и молитвено тихуј, јер ту су корени негрешењу.
Једанпут дође блажени Теофил архиепископ са неким кнезом к
оцу Арсенију и замоли га да чује од њега поуку. Старац мало заћута па им рече:
- Хоћете ли послушати оно што вам кажем? Они обећаше да хоће. Рече им: - Где
год чујете за Арсенија, не приближавајте се! Поново архиепископ дође к њему.
Међутим, нареди да се види хоће ли му старац отворити. Старац му јави: - Ако
дођеш, отворићу ти и ако теби отворим, свима ћу отворити, а онда нећу више бити
сам овде. Чувши то архиепископ рече:- Ако му наредим да иде у град, више нећу
имати прилике да идем код светога.
Отиде једанпут отац Арсеније на место где ветар разносаше
сламу. И рече старац: - Шта је ово? Одговорише му: - Слама оче. Рече им старац:
- Заиста, ако је неко у молитвеном тиховању, а чује птичији глас, нема му срце
мира ни толико колико ова слама има шума".
Манастир Крка један је у великом низу оних српских
православних манастира који су зрачили исихастичку праксу, као што је то чинила
читава немањићка епоха. Одјеци исихазма на просторима куда су постојали наши
манастири с традицијом тог духовног покрета, видљиви су у практичном животу до
наших времена. Они су се испољили у књижевној уметности, особито у језику, али
и у осећању православног човека када је реч о солидарности са истоверним
народима.
извор: Епархија далматинска
Нема коментара:
Постави коментар