Уиме Оца и Сина и
Светога Духа.
Многе песме се
певају и певале су се у свету, драга браћо и сестре, али ми хришћани
певамо песму Господњу, вечну песму, непролазну песму. Песму која је
почела да се поје настанком васионе, која се наставља кроз векове и која неће
престати да се поје во вјеки вјеков, у бесконачност. Та песма Господња је она
која се поје у овом светом храму, ради које је и саграђен овај свети храм, ради
које је и обновљен и посвећен Успенију Пресвете Богородице; песма Господња
коју су певали Пророци, коју су певали Апостоли, коју су певали Свети Божији
људи кроз векове, коју пева и наше покољење.
Данас посебно
појемо песму у част Пресвете Богородице, у част Њенога Успенија, и појемо онај
тропар: „Во рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила
јеси Богородице. Преставиласја јеси животу, Мати сушчи Живота...“ – „У рађању
своме, сачувала си своју девственост. У свом упокојењу ниси оставила овај
свет...“ И додаје свети песник: „Преминула си ка животу, Ти која си Мајка
живота“. У неколико речи је исказана велика и света тајна Пресвете Богородице
и тајна Њенога рађања силом Духа Светога – рођења Јединородног Сина Божијега,
Творца неба и земље, вечног Слова Божијег и Спаситеља, који је – када је дошла
пуноћа времена – постао човек, ради нас и нашега спасења.
 |
| Манастир Жича |
Родила је, али је
на чудесан начин сачувала своје девичанство. Сјединила је оно што по природним
законима не може да се сједини; сјединила благодарећи Ономе који је Творац
творевине свеукупне и који је Творац природних закона, и на тај начин постала –
као што кажу Свети Божији људи – граница између тварне и нетварне природе,
између вечнога Бога и овога свијета.
Упокојила се, али
није оставила овај свет. Јер благодат Божија која се уселила у Њу је та која
је Њен благословени лик и Њено биће оставила овде међу нама, ради наше утехе,
ради путоказа нама и нашим стопама: куда и како треба да идемо, и на кога треба
да се угледамо.
Данас се угледају
многи на холивудске глумице, на разне личности које успевају да својим
вештинама заведу људска срца, особито срца младих. Ми који смо хришћани –
нарочито наше мајке, наше сестре, наша деца – у свим временима смо призвани да
се угледамо на Пресвету Дјеву: и у Њеном животу, и у Њеном служењу Богу, и у
Њеном понашању. На то посебно скрећем пажњу нашим девојкама – кад хоће да се
облаче нека прво погледају како је обучена Пресвета Дјева, па онда нека купују себи хаљине и нека се облаче, ако
хоће да буду хришћанке.
Пресвета Дјева је
углед нашега живота, и по спољашњем понашању, а наравно и по унутарњем животу.
Хришћанка има један једини узор свога живљења,свога мишљења, свога понашања –
има Пресвету Дјеву, и увек када нешто ради, или нешто чини, или када се
облачи и излази, треба да се запита: „Да ли је оно што радим, оно што чиним, и
оно како се понашам сагласно Пресветој Дјеви Богородици?“ Ако није онда је
призван сваки да се поправи и да се врати Њој, која је Мајка Живота, и Њеном светом и свештеном примеру.
Родила је Живот
вечни, и родивши Живот вечни Она нас је обдарила тим и таквим животом
вечним. Обасјала нас је својим рођењем, Оним који обасјава сваког човека који
долази у овај свет. Подарила нам је бесцен благо и зато није случајно да су
се у време Њенога живота овде на земљи чуле речи оне просте благословене
душе: „Благословена утроба која те је родила, и дојке које си сисао“ (Лк. 11,
27), речи које су се односиле на самога Господа. Проста и честита душа
Јеврејке је осетила велико и чудесно знамење у личности Онога који је
проповедао Благу вест свакоме створењу, у личности Христа Господа, a Он
није порекао да је благословена утроба Оне која Га је родила, али је додао и
оно друго, да су блажени сви они који су слични Њој, који живе као Она –
„Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11, 28). То значи да је блажена утроба сваке мајке која се преображава у
утробу Богомајке, да је блажена утроба сваке оне која рађа и која својим
рођењем препорађа и даје нови живот, и која васпитава оне које је родила у
страху Божијем и у љубави Божијој.
Човек није рођен
за смрт и за пролазност, човек је биће рођено за бесмртност и за непролазност.
Ако није за то рођен, онда је проклет дан у који се родио човек на овој земљи.
Ми смо рођени за бесмртност, и тајна Крштења није ништа друго него је примање у
себе тога семена бесмртности и непролазности, семена Христовог непролазног;
ништа друго него облачење у Христа, јер певамо: „Ви који сте се у Христа
крстили у Христа сте се обукли“ (уп. Гал. 3, 27).
Има ли лепше
хаљине, узвишеније и чудесније, од хаљине Христове, од хаљине бесмртности у
коју се облаче они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога? Ту свету
хаљину и те свете венце, венце бесмртности и непролазности, бесмртне
заједнице и непролазне примају и они који се венчавају у име Господње. Нисмо
ли мало пре благословили наше младенце, Нена-
да и Марину, положивши венце од драгог камења на њихове
главе, као што каже песник и пророк, певајући дивну песму: „Господе, Боже
наш, славом и чашћу венчај их“? Слава којом се венчавају младенци није ова
слава земаљска, јер није од данас до сутра, и част којом се венчавају није
част којом људи чествују оне који се венчавају. Слава којом се венчавају,
којом сте и ви венчани данас, Ненаде и Марина, то је вечна слава и част коју
је Бог подарио онима који Њега љубе и који се сједињују у брачну заједницу у
име Господње.
У наше је време
преовладала регистрација, и то је добро и корисно, и закон државни треба
испунити. Али регистрација је регистрација, а Света тајна брака је светиња,
призив на вечну заједницу – оне које Бог сједини, те човек не сме да
разједини. Тако је Бог удесио људску природу, и једино тако може бити
испоштована људска природа, и мушка и женска. Нису мушкарци прљаве крпе да се
узимају и да се одбацују, нису жене рођене зато да о њих људи бришу ноге
своје и да их користе ради задовољења свог инстинкта. Жена је светиња над
светињама, она је мајка сродна Богомајци, она је призвана да рађа, да пуни
земљу новим благодатним изданцима и да продужује род људски.
Брачни пар се
сједињује јединством неразоривим, вечним и непролазним, и то је оно у шта се
венчавају они који се венчавају, и то је та слава и та част којом се
венчавају и којом је Црква Божија данас венчала Ненада и Марину.
Ништа се у Цркви не
догађа случајно и све је на свој начин призив на вечни живот, на непролазни
живот, на бесмртни живот; призив на узрастање које нема граница. Нема смрти за
оне које примају Бога вечнога и бесмртнога у себе. Било да Га примају преко
Тајне крштења, било да га примају преко Тајне венчања, било да Га примају
преко Тајне примања Тела и Крви Христове, било да Га примају преко светих
врлина – вере, наде, љубави, милости, свих оних Божијих врлина које су вечне
као и Бог, и којима човек постаје вечан као што је Бог вечан; само што је
Бог вечан по природи, а човек постаје вечан по благодати. Тај вечни живот,
ту вечну силу и снагу, ту вечну славу и ту вечну част, ту бесмртност, то је
оно што нам је родила Пресвета Дева, Она која се на данашњи дан преставила ка
животу, а која је Мајка Живота.
Њој, Пресветој
Дјеви, која нас је обдарила тим чудесним, неизрецивим даром и која је освештала
васиону утробом својом, широм од васионе, јер је сместила у себе чудеса која
не може сместити васиона у себе – Њој, Богородици, Mајци нашој, нека је слава
и хвала у векове
векова.
Амин.
Беседа изговорена на празник Успења Пресвете Богородице у селу Биоче код Подгорице, 15/28. августа, лета Господњег
2006.
СВЕТИГОРА, Бр. 238. септембар 2014
Нема коментара:
Постави коментар