Сваки наш свештеник зна колико често га људи у парохији питају на први поглед банална и непотребна питања. Ма колико се чинило да су одговори познати, често ни онај ко пита, ни сам свештеник не размишљају о суштини проблема. Напросто, човјек дође да му се каже "како треба", свештеник и сам не објашњава него каже "тако треба" и вјера остаје у тами, нерасвјетљена, на нивоу сујевјерја, обичаја и фолклора. Често наш човјек просто жели да му се каже да "тако треба", па свештеник просто задовољава ту потребу за једноставношћу, али није риједак ни случај да се самом свештенику не да да размишља о сопственој вјери него је и он сам прихвата као скуп неразумљивих правила чија је једина функција да умилостиве Срдито Божанство. Међутим, такав приступ је у потпуној супротности са самом суштином хришћанске вјере. У Светој Литургију човјеков однос према Богу и свијету називамо "разумном" или "словесном" службом. То значи да није читаву тајну вјере, тајну Бога који говори човјеку могуће преточити у ријечи, али Тајна није сујевјерје. Постоји оно неисказиво, али то није просто командирско-ЈНАовко "то је тако зато што ја кажем" нити магијско-вјештичарко "ћири-бу, ћири-ба".
Можда једно од најчешћих питања које вјерници постављају јесте везано за то да ли, шта и како радити у недјељу. Био сам присутан не једном када наш вјерујући свијет расправља да ли се у недјељу смије упалити веш машина или "кувати `љеб". Најчешће би се обје стране у спору позивале на баку која је "баш тако радила" и сав аргумент би све свео на ауторитет баке. Нашим бакама дугујемо пуно љубави и поклон до земље, али аргумент из "мене је моја бака тако научила" тешко да може да буде одлучујући. Наше баке су свима нама жељеле да имамо бољи живот, да учимо више школе, па и да знамо о вјери више него што су оне у своје доба могле да знају. Дивимо се јачини њихове вјере и позвани смо да знамо о вјери више.
Зашто је битно да знамо више од тога "тако треба?" Зато што је ХРИСТОС увијек упућивао људе на то да размисле о суштини Божијег Закона (Торе) коју су Јевреји (Израиљ) примили од Бога. Када је Бог дао Мојсију Закон, он је то учинио не како би самовољно наређивао и "ударао му рецке" него да би му помогао и припремио га за долазак Спаситеља. На жалост, људи су кроз вријеме Закон почели да схватају формалистички, као низ обавеза за које не знамо зашто постоје, али су детаљне и битне. Христос се борио управо против таквог схватања вјере, па је апсурдно и тужно када данашњи хришћани заправо почну да личе на "књижевнике и фарисеје" ондашњег времена, када се питамо да ли нешто смије или не смије радити у суботу, а не видимо човјека поред нас.
"Није човјек ради суботе, него субота ради човјека"
Биће да је ова често навођена реченица била изузетно битна у раној Цркви јер је у Матејевом јеванђељу стављена скоро па на сами почетак приповјести о Христовом дјеловању и проповједи (друга глава, сам стих јесте 17). Заправо, суштина и многих других новозавјетних одјељака је исти: није Закон дат да буде формално поштован, без човјекољубља, него је човјекољубиви Бог човјеку дао закон као помоћ. Субота је један од најљепших примјера. Нико здраворазуман неће прихватити да је Бог физички "радио" шест дана, а да се затим "уморио" (то би, уосталом, било неспојиво са његовом свемоћи). Бог не "одмара" јер је њему потребан одмор него да би човјеку који живи у старовјековној пољопривредној култури сугерисао да треба и да одмори, да у сталној журби да засије, окопа, покоси, површе, смјести... нађе времена за Бога и за себе самог. Суботом се човјек сјећа свог односа са Богом, али и самог себе. Зато му Бог говори да не ради: али не само да не ради, него и да тај дан буде посвећен Богу. Човјек се окупља у заједници, а она је не само вјерска заједница, него и друштво, породица.
Христос Богочовјек обнавља и подсјећа на ову суштину дана одмора. Од самих почетака Хришћанства, ипак, Хришћани почињу да славе не суботу (шабат), него сљедећи дан, Дан Господњи, како га називају и то из два разлога: тако се сјећају дана Христовог Васкрсења, али Црква такође очекује да ће Христос доћи "у осми дан" (из перспективе старозавјетне седмице). Битно је да напоменемо да имамо најранија свједочанства да су управо Недјељу, осми дан, Хришћани одувијек славили као дан одмора а не, како се понекад чује код појединих протестантских деноминација, да је то била субота. Међутим, најранији хришћански списи, из апостолског периода (Дидахи, Св. Игњатије Богоносац, Варнавина посланица) упућују да је управо недјеља била онај дан који су даном одмора прихватала рана Црква.
Недјеља је од самих почетака била подједнако дан одмора од физичког труда, али и дан упућен на окупљање цијеле Заједнице (Цркве) на Литургију. То је врло битно и данас. Сигурно да је боље недјељу посветити породици, пријатељима него и њу провести у непрекидном труду, али није довољно ставити ноге на кауч да бисмо светковали недјељу. Бар један дан у седмици можемо да се сјетимо најприје Бога, затим друге браће Хришћана, али и свих наших ближњих.
Недјеља је, дакле, посвећена Богу и нашим ближњим. То је суштински кључ за одговор на многа питања.
Како онда да знамо "можемо ли нешто урадити недјељом?"
Најприје, треба да се подсјетимо да смо тај дан упућени на Бога и на друге. То је дан када треба да спакујемо свој егоизам. Шта се може, а шта не радити недјељом - тешко је одговорити ван контекста једне ситуације (као што је и иначе у етици контекст увијек битан. Још Платон кроз уста Сократа каже да не можемо знати да ли је неко погријешио или не зато што је узео човјеку мач. Узети мач некоме у боју значи убити га. Узети му мач кад је кренуо да се убије - херојско је дјело). Међутим, морам да упозорим на неколико широко распрострањених појава. Најприје, ту је већ наведено прављење спискова "шта може, а шта не може". Бог није робот, није страдао ни васкрсао за веш машину, него за човјека, сваког човјека. Зато не треба да размишљамо хоће ли Бог уништити веш машину која ради недјељом, него шта ми чинимо тиме што један дан не можемо или нећемо да оставимо по страни кућне послове и посветимо се њему. Ако су људи који су се буквално борили са глађу могли да нађу мало времена и воље да посвете Богу и другима - може то и данашњи човјек. На жалост, код нас је уобичајено да човјек од понедјељка до петка сервисира "посао", онда све врсте посла везане за домаћинство - оставља за недјељу. Бог није психопата ни мазохиста. Нама је недјеља потребна. Наравно, док буду ово читали, многи ће одмахнути руком и рећи: "лако је њему, али ја морам да радим и недјељом". Можда се понекад и мора. Али, зар не радимо да бисмо могли да волимо ближње, зар не можемо да бар мало времена и пажње посветимо другима и Богу, на крају - и нама самима? Јер, Христос нам је тако и рекао: дан одмора јесте ради човјека. Како циљ (заједништво са Богом и другим човјеком) не би замијенио мјесто у нашем осјећају за животне приоритете (рад, посао).
Прокоп-покоп, Огњена Марија, Илија Громовник...
Међутим, оно што посебно привлачи нашу пажњу и гдје се лако уочава сујевјерни однос према недјељи јесте ситуација која се такође често чује: "Боље ми је да радим у недјељу, него на Огњену Марију". Нетачно. Недјеља је "мало Васкрс" и то не у неком пренесеном значењу, него управо, буквално тако: недјељом служимо најсвечанију литургију, која увијек подсјећа на службу Васкрсења. Ако већ треба да говоримо о "величини" празника, онда је недјеља - у категорији Господњих празника, попут Васкрса, Божића, Духова...
На жалост, наш народ и на том пољу мијеша неки сујевјерни слој вјеровања (или "вјеровања") са црквеном праксом. Поготово је у данашње вријеме уобичајено да поједини медији, углавном таблоидског карактера, развијају сујевјерје пишући чланке типа: "Данас је Преображење: ево шта не смијете, а шта морате да радите." Можда се чини очигледним, али то нико не говори: поменути чланци немају никакве везе са православном вјером, штавише, противе се њеном карактеру јер Христос је дошао да не бисмо служили идолима, а не да бисмо се држали бесмислених сујевјерја (успут, чак и када говоримо о информисању о народној обичајној традицији, ти чланци су врло лоши и непрофесионални). Поготово су невезана са вјером она сујевјерја која повезују Светитеље Божије (дакле, људи који су својим бићем, животом и ријечима показивали истинитост хришћанске вјере о љубави Бога према човјеку) са представом суревњивих, опасних, злобних божанстава која, ето, гађају громовима или "покопавају турску ђецу". То нису наши светитељи. Они нису пагански богови и сматрати их таквима је богохулно. Они су живјели за Царство Божије, за Христа, а не да би некога гађали са неба.
Бога молећи...
Како да се односимо према празницима, нарочито према великом, а честом празнику - недјељи? Тако што ћемо се за недјељу спремити размишљањем о својим пропустима и гријесима, али тако што ћемо се радовати Богочовјеку Христу кога ћемо срести на Светој Литургији, у Тијелу и Крви, али и у лику сваког човјека кога ћемо сусрести. Тако што ћемо настојати да један дан размислимо о приоритетима у животу: можемо ли се пренути из трке, за егзистенцију или за добростање, како бисмо се сјетили оних за које се боримо. Ако треба нешто да урадимо - урадимо. Не постоји списак дозвољених и забрањених послова. Али постоји раздаљина између човјека и Бога коју је Бог увијек спреман да надиђе, ако човјек пође у његовом правцу. Недјеља је позив да пођемо у правцу Бога. Ако се тамо упутимо - ка нашој смо се отаџбини упутили...
о. Дарко Ристов Ђого
Манастир Вазнесење, 7.8.2016. |
Зашто је битно да знамо више од тога "тако треба?" Зато што је ХРИСТОС увијек упућивао људе на то да размисле о суштини Божијег Закона (Торе) коју су Јевреји (Израиљ) примили од Бога. Када је Бог дао Мојсију Закон, он је то учинио не како би самовољно наређивао и "ударао му рецке" него да би му помогао и припремио га за долазак Спаситеља. На жалост, људи су кроз вријеме Закон почели да схватају формалистички, као низ обавеза за које не знамо зашто постоје, али су детаљне и битне. Христос се борио управо против таквог схватања вјере, па је апсурдно и тужно када данашњи хришћани заправо почну да личе на "књижевнике и фарисеје" ондашњег времена, када се питамо да ли нешто смије или не смије радити у суботу, а не видимо човјека поред нас.
"Није човјек ради суботе, него субота ради човјека"
Биће да је ова често навођена реченица била изузетно битна у раној Цркви јер је у Матејевом јеванђељу стављена скоро па на сами почетак приповјести о Христовом дјеловању и проповједи (друга глава, сам стих јесте 17). Заправо, суштина и многих других новозавјетних одјељака је исти: није Закон дат да буде формално поштован, без човјекољубља, него је човјекољубиви Бог човјеку дао закон као помоћ. Субота је један од најљепших примјера. Нико здраворазуман неће прихватити да је Бог физички "радио" шест дана, а да се затим "уморио" (то би, уосталом, било неспојиво са његовом свемоћи). Бог не "одмара" јер је њему потребан одмор него да би човјеку који живи у старовјековној пољопривредној култури сугерисао да треба и да одмори, да у сталној журби да засије, окопа, покоси, површе, смјести... нађе времена за Бога и за себе самог. Суботом се човјек сјећа свог односа са Богом, али и самог себе. Зато му Бог говори да не ради: али не само да не ради, него и да тај дан буде посвећен Богу. Човјек се окупља у заједници, а она је не само вјерска заједница, него и друштво, породица.
Христос Богочовјек обнавља и подсјећа на ову суштину дана одмора. Од самих почетака Хришћанства, ипак, Хришћани почињу да славе не суботу (шабат), него сљедећи дан, Дан Господњи, како га називају и то из два разлога: тако се сјећају дана Христовог Васкрсења, али Црква такође очекује да ће Христос доћи "у осми дан" (из перспективе старозавјетне седмице). Битно је да напоменемо да имамо најранија свједочанства да су управо Недјељу, осми дан, Хришћани одувијек славили као дан одмора а не, како се понекад чује код појединих протестантских деноминација, да је то била субота. Међутим, најранији хришћански списи, из апостолског периода (Дидахи, Св. Игњатије Богоносац, Варнавина посланица) упућују да је управо недјеља била онај дан који су даном одмора прихватала рана Црква.
Недјеља је од самих почетака била подједнако дан одмора од физичког труда, али и дан упућен на окупљање цијеле Заједнице (Цркве) на Литургију. То је врло битно и данас. Сигурно да је боље недјељу посветити породици, пријатељима него и њу провести у непрекидном труду, али није довољно ставити ноге на кауч да бисмо светковали недјељу. Бар један дан у седмици можемо да се сјетимо најприје Бога, затим друге браће Хришћана, али и свих наших ближњих.
Недјеља је, дакле, посвећена Богу и нашим ближњим. То је суштински кључ за одговор на многа питања.
Како онда да знамо "можемо ли нешто урадити недјељом?"
Најприје, треба да се подсјетимо да смо тај дан упућени на Бога и на друге. То је дан када треба да спакујемо свој егоизам. Шта се може, а шта не радити недјељом - тешко је одговорити ван контекста једне ситуације (као што је и иначе у етици контекст увијек битан. Још Платон кроз уста Сократа каже да не можемо знати да ли је неко погријешио или не зато што је узео човјеку мач. Узети мач некоме у боју значи убити га. Узети му мач кад је кренуо да се убије - херојско је дјело). Међутим, морам да упозорим на неколико широко распрострањених појава. Најприје, ту је већ наведено прављење спискова "шта може, а шта не може". Бог није робот, није страдао ни васкрсао за веш машину, него за човјека, сваког човјека. Зато не треба да размишљамо хоће ли Бог уништити веш машину која ради недјељом, него шта ми чинимо тиме што један дан не можемо или нећемо да оставимо по страни кућне послове и посветимо се њему. Ако су људи који су се буквално борили са глађу могли да нађу мало времена и воље да посвете Богу и другима - може то и данашњи човјек. На жалост, код нас је уобичајено да човјек од понедјељка до петка сервисира "посао", онда све врсте посла везане за домаћинство - оставља за недјељу. Бог није психопата ни мазохиста. Нама је недјеља потребна. Наравно, док буду ово читали, многи ће одмахнути руком и рећи: "лако је њему, али ја морам да радим и недјељом". Можда се понекад и мора. Али, зар не радимо да бисмо могли да волимо ближње, зар не можемо да бар мало времена и пажње посветимо другима и Богу, на крају - и нама самима? Јер, Христос нам је тако и рекао: дан одмора јесте ради човјека. Како циљ (заједништво са Богом и другим човјеком) не би замијенио мјесто у нашем осјећају за животне приоритете (рад, посао).
Прокоп-покоп, Огњена Марија, Илија Громовник...
Међутим, оно што посебно привлачи нашу пажњу и гдје се лако уочава сујевјерни однос према недјељи јесте ситуација која се такође често чује: "Боље ми је да радим у недјељу, него на Огњену Марију". Нетачно. Недјеља је "мало Васкрс" и то не у неком пренесеном значењу, него управо, буквално тако: недјељом служимо најсвечанију литургију, која увијек подсјећа на службу Васкрсења. Ако већ треба да говоримо о "величини" празника, онда је недјеља - у категорији Господњих празника, попут Васкрса, Божића, Духова...
На жалост, наш народ и на том пољу мијеша неки сујевјерни слој вјеровања (или "вјеровања") са црквеном праксом. Поготово је у данашње вријеме уобичајено да поједини медији, углавном таблоидског карактера, развијају сујевјерје пишући чланке типа: "Данас је Преображење: ево шта не смијете, а шта морате да радите." Можда се чини очигледним, али то нико не говори: поменути чланци немају никакве везе са православном вјером, штавише, противе се њеном карактеру јер Христос је дошао да не бисмо служили идолима, а не да бисмо се држали бесмислених сујевјерја (успут, чак и када говоримо о информисању о народној обичајној традицији, ти чланци су врло лоши и непрофесионални). Поготово су невезана са вјером она сујевјерја која повезују Светитеље Божије (дакле, људи који су својим бићем, животом и ријечима показивали истинитост хришћанске вјере о љубави Бога према човјеку) са представом суревњивих, опасних, злобних божанстава која, ето, гађају громовима или "покопавају турску ђецу". То нису наши светитељи. Они нису пагански богови и сматрати их таквима је богохулно. Они су живјели за Царство Божије, за Христа, а не да би некога гађали са неба.
Бога молећи...
Како да се односимо према празницима, нарочито према великом, а честом празнику - недјељи? Тако што ћемо се за недјељу спремити размишљањем о својим пропустима и гријесима, али тако што ћемо се радовати Богочовјеку Христу кога ћемо срести на Светој Литургији, у Тијелу и Крви, али и у лику сваког човјека кога ћемо сусрести. Тако што ћемо настојати да један дан размислимо о приоритетима у животу: можемо ли се пренути из трке, за егзистенцију или за добростање, како бисмо се сјетили оних за које се боримо. Ако треба нешто да урадимо - урадимо. Не постоји списак дозвољених и забрањених послова. Али постоји раздаљина између човјека и Бога коју је Бог увијек спреман да надиђе, ако човјек пође у његовом правцу. Недјеља је позив да пођемо у правцу Бога. Ако се тамо упутимо - ка нашој смо се отаџбини упутили...
о. Дарко Ристов Ђого
Нема коментара:
Постави коментар