ОБНОВА / Црквени живот / Почетак

   Да би се у српском народу оформило језгро обнове, нужно је пре свега обновити црквену заједницу, која би онда својим вредносним системом и праксом међусобних односа могла да послужи као образац па и покретач ширих промена. А потребне су нам промене у вредносном систему, али и у економији, социјалној политици, правилима функционисања друштва као целине... Тренутно стање црквеног живота је незадовољавајуће. Промене које су потребне тичу се и организације и начина финансирања црквених делатности, али да би обнова црквеног живота имала праве резултате, неизбежно је кренути од језгра. Од Богослужења.

ђакон Ненад Илић и пријатељи, FACEBOOK проповеди и духовни chat, Београд, 2016.

   О проблему литургијске обнове у СПЦ много је тога речено и написано. Сукоб „новотара“ и „зилота“ до сада није донео неки бољитак. И једна и друга страна показале су неразумевање оног другог полазишта. Изречено је много грубих и увредљивих речи, ископани су ровови из којих се гледа само преко нишана. Таква ситуација паралисала је неопходну обнову црквеног живота.
   Пошто су у тој расправи учествовали многи од наших најобразованијих теолога, било би претенциозно да се ми поново бавимо детаљима. Иначе, већ дуг период, има се осећај да је православно теолошко промишљање, пре свега руско, грчко па и српско, одмакло предалеко од праксе, која га тек ту и тамо стидљиво прати. Проблем је што нема довољно конкретног труда на обнови. Нама је потребно делање. Савлађивање страха од грешке, која увек може да се призна и поправи. И наравно савлађивање отпора оних којима садашње стање одговара.
   Утолико, уместо поновног ученог разлагања сегмената расправе, могли бисмо можда да понудимо једну употребљиву визију литургијске обнове са могућим последицама њеног остварења по црквени живот у целини. Визију изниклу из искуства Цркве и из онога реченог и написаног у последње време. Већина онога што следи је у мањој или већој мери било ту и тамо стидљиво присутно у пракси, али из разних углавном тужно “практичних” разлога није спровођено и очувано у довољној мери. Крајње је време да се труд интензивира.
   Да би се зауставило погубно деловање центрифугалних сила у друштву неопходно је за почетак све најважније животне ритуале чланова заједнице заиста вратити у заједницу, у Литургију.
   Почнимо од крштења. Чин крштења, уласка у Цркву једноставно не може бити приватни чин, па чак ни само породични, као што је то данас редовна пракса. Из историје цркве мора се за будућност вратити пракса “интегрисаности” крштења у Литургију. Апсурдно је да цела парохија не дочекује новог члана већ да се све обавља “у приватном аранжману” као неки грађански обичај у коме је важнији ручак који следи од Тајне. Што се тиче скандалозне праксе да и дан данас одрасли приступају крштењу без одговарајуће припреме па после и не знају у шта су ушли, какав дар су добили и какве обавезе су преузели – треба само подсетити да је још 1991, у време повећаног прилива верника у Цркву, донета саборска одлука о обавезним припремама одраслих за крштење (“оглашених”), у трајању од најмање 2-3 месеца, са најмање три дана поста на крају. Сви оглашени једне парохије треба да се крштавају заједно, по могућности уз присуство епископа. Одређени су и дани крштења: Велика Субота, Пасха (Васкрс), Божић, Богојављење, Педесетница и један јесењи празник – можда Крстовдан (изузетак допуштен само уз допуштење Епископа (Владике).
   Познато је да се ова одлука скоро уопште не поштује. За то су одговорни сви. И Епископи и свештеници, који су у садашњој организацији Цркве осуђени на непрекидну журбу (или је добровољно прихватају), али и сви садашњи и будући верници који би да се све уради само формално, без труда. Ако је свештенство из (недопустивих) “професионалних” разлога склоно да забуши у комликованој и дугачкој процедури, постоји увек могућност притиска верних да се испоштује донесена (и до сада неукинута) одлука. Притом, и да одлука није донесена требало би је донети. Непоштовање овакве праксе нужно доводи до млакости, формализације, заправо свеопште килавости црквеног живота.
   И само још мало о крштењу: не може се (сем у ванредним околностима) допустити релативизација детаља у самом чину. Крштава се потапањем (у посебно направљеним базенима крстионицама или на рекама), обливањем водом (уз помоћ плавих или црвених пластичних лавора и кадица, понегде тек крстионица) и најчешће (пошто је најједноставније) “фајтањем” уз помоћ гранчице босиљка (као да се оглашени спрема за пеглање, а не да се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа).
   Можда би Црквени одбори састављени од верника и свештенства могли да се потруде да пре него што се поред цркве изграде паркинг и продавница, буде изграђена крстионица.
   Све у свему – ако се мало уозбиљимо, све ово у вези са крштењем није ни немогуће, а ни претерано тешко остварити. Чим преузмемо минимум одговорности добићемо неупоредиво јачу црквену заједницу. Вернике спремне на истинску обнову живота. Ако не преузмемо одговорност наставићемо да се јадамо и критикујемо. С којим правом?
   Наравно – крштење је тек почетак. Неопходан почетак.