Димитрије Богдановић, Лик Јована Богослова

   Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Крститеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа.

   Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“
   Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота.
   Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој.
   Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету.
  Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада.
   Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије.
  Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs