Једноставно је. Кад је препознат спољни непријатељ са јасном активношћу против нас - наша заједница је чврста и међусобне разлике нису од превеликог значаја. Кад су кризна, преломна времена међусобне разлике добијају огроман значај, додатно паралишу нашу заједничку активност. Страначки систем погодује парализи заједничке енергије. Нажалост, све то се одражава и на Цркву која је у нашим конкретним условима разливена у народу, без јасних граница.
Љубав истискује страх. Љубав је од Бога, Бог сам. Веза с Богом истискује страх. То сви знамо или слутимо.
Ипак није баш тако једноставно. Постоји страх од Бога као пожељан пут ка усиновљењу. Мада тај страх може да се протумачи више као поштовање, зрело сагледавање Божије бесконачности и наше коначности. Свеједно ако тај страх није пут ка љубави, ако остане само на страху - није добро.
Присутност страха у нама има везе са мером наше егоистичности. Илузорно изоловани ми пристајемо на сопствену ограниченост, самим тим и смртност. Све што је ограничено, има крај. Постајемо све више сами, и све више уплашени.
Много је и премного стараца и старица који без вере у Бога последње године својих живота предају страху, а не љубави. Искуство им с годинама говори да ограниченост напредује ка нестајању. Штета што никад у оквиру наше цркве није размишљано о веронауци за старе, људско достојанство би се озбиљно бранило борбом против страха у финалу животне трке, али то је тема за себе.
Кад се страх манифестује у приступу стварима вере може бити знак одговорности, али и знак промашаја. И пре свега може бити знак одсуства поверења. У људе. Али и у Бога.
Кад љубав (данас је љубав тако потрошена реч), наступа као већ постигнута виша стварност, а у ствари, носи у себи самозаљубљеност и размаженост (опет егоизам) - може бити знак промашаја, прикривеног страха. Љубав и толеранција немају знак једнакости. Толеранција је само један елеменат љубави а ако почне да предњачи, потискујући проблеме и сумње, може бити знак анестезирајуће равнодушности.
Све више ми се чини да смо се ми у Цркви поделили на две прилично стабилне групе од којих једна сумњичи другу за ропско или трговачко приступање љубави без ослобађања од страха. А друга сумњичи прву за олако и самозаљубљено постављање на крај тешког животног подвига - достизања љубави. Наравно има и оних који делимично припадају једној, делимично другој групи.
Можда би почетак нове, конструктивне етапе на нашем заједничком путу био да прихватимо да не морамо сви путовати на исти начин. И да покушамо да боље разумемо наше разлике које нису непремостиве. Да покушамо да разумемо да имамо различите дарове који су у Богу сви уклопиви.
Важна су и чврста правила, важна је и свест да Бога не можемо обухватити правилима. Важна је послушност, али важна је и синовска смелост. А најважније је да као посвађана деца Божија не оптужујемо једни друге и каиновски се гледамо преко нишана, да се не грабимо за прво место у Божијем крилу, него да останемо отворени и са пуном свешћу да без обзира на наш труд, памет, послушност подвиге - све од Бога зависи. Нису све разлике разорне. Ако неке разлике угрожавају наш свет чије границе уочавамо према сопственим способностима и склоностима, то не значи да оне угрожавају остале светове и цео Божији свет.
Кад то схватимо - бићемо поново јаки и бићемо синови и кћери - сведоци какве од нас Отац очекује. Борци љубави, без страха. Имаћемо поверење једни у друге. А кад то види наш народ који и није баш дубоко у вери - можда, можда се врати поверење да можемо коначно да зауставимо пад и кренемо у обнову. Обнова и најмањег домета боља је од апатије непрекидног пада. Ако су јој резултати и сасвим скромни - може да врати наду и онима који су у вери слаби, па паралисани голом тежњом за опстанком и не стижу да размишљају ни о страху ни о и љубави.
А ми ћемо заједно да одговоримо позиву који нам је Христос преко Петра упутио, и који ћемо поново чути на сутрашњој Светој Литургији: "Не бој се од сад ћеш људе ловити."
Љубав истискује страх. Љубав је од Бога, Бог сам. Веза с Богом истискује страх. То сви знамо или слутимо.
Ипак није баш тако једноставно. Постоји страх од Бога као пожељан пут ка усиновљењу. Мада тај страх може да се протумачи више као поштовање, зрело сагледавање Божије бесконачности и наше коначности. Свеједно ако тај страх није пут ка љубави, ако остане само на страху - није добро.
Присутност страха у нама има везе са мером наше егоистичности. Илузорно изоловани ми пристајемо на сопствену ограниченост, самим тим и смртност. Све што је ограничено, има крај. Постајемо све више сами, и све више уплашени.
Кад се страх манифестује у приступу стварима вере може бити знак одговорности, али и знак промашаја. И пре свега може бити знак одсуства поверења. У људе. Али и у Бога.
Кад љубав (данас је љубав тако потрошена реч), наступа као већ постигнута виша стварност, а у ствари, носи у себи самозаљубљеност и размаженост (опет егоизам) - може бити знак промашаја, прикривеног страха. Љубав и толеранција немају знак једнакости. Толеранција је само један елеменат љубави а ако почне да предњачи, потискујући проблеме и сумње, може бити знак анестезирајуће равнодушности.
Све више ми се чини да смо се ми у Цркви поделили на две прилично стабилне групе од којих једна сумњичи другу за ропско или трговачко приступање љубави без ослобађања од страха. А друга сумњичи прву за олако и самозаљубљено постављање на крај тешког животног подвига - достизања љубави. Наравно има и оних који делимично припадају једној, делимично другој групи.
Важна су и чврста правила, важна је и свест да Бога не можемо обухватити правилима. Важна је послушност, али важна је и синовска смелост. А најважније је да као посвађана деца Божија не оптужујемо једни друге и каиновски се гледамо преко нишана, да се не грабимо за прво место у Божијем крилу, него да останемо отворени и са пуном свешћу да без обзира на наш труд, памет, послушност подвиге - све од Бога зависи. Нису све разлике разорне. Ако неке разлике угрожавају наш свет чије границе уочавамо према сопственим способностима и склоностима, то не значи да оне угрожавају остале светове и цео Божији свет.
Кад то схватимо - бићемо поново јаки и бићемо синови и кћери - сведоци какве од нас Отац очекује. Борци љубави, без страха. Имаћемо поверење једни у друге. А кад то види наш народ који и није баш дубоко у вери - можда, можда се врати поверење да можемо коначно да зауставимо пад и кренемо у обнову. Обнова и најмањег домета боља је од апатије непрекидног пада. Ако су јој резултати и сасвим скромни - може да врати наду и онима који су у вери слаби, па паралисани голом тежњом за опстанком и не стижу да размишљају ни о страху ни о и љубави.
А ми ћемо заједно да одговоримо позиву који нам је Христос преко Петра упутио, и који ћемо поново чути на сутрашњој Светој Литургији: "Не бој се од сад ћеш људе ловити."
извор: ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар