Хришћани имају веома озбиљну везу са својим умрлим. Ми често причамо са њима и стално их помињемо Богу.
Да будемо прецизнији, за нас они који су напустили своје тело нису мртви, већ живи (метафорички ми за њих кажемо да су „уснули“ и на овај начин се односимо према њима као према живима који су напросто отишли и населили неко друго место). Место где је њихово тело сахрањено назива се почивалиште (од грчке речи “κοιμητήριο” = место за спавање, почивање).
Напротив, ми сматрамо да су мртви они људи који су из свог срца одстранили Бога, Његову љубав и Његову милост, без обзира да ли они живе међу нама или су се преселили на место где бораве душе. Ово је права смрт, избацивање Бога из нашег срца, јер ако Му дозволимо да уђе у наше срце ми смо потпуно живи, без обзира да ли смо у овом или у свету душа.
Када кажемо да Бог улази у наше срце, ми не мислимо да Он преузима контролу над нама укидајући нашу душу и одузимајући нам слободу (Бог то никад не ради, само духови који су застранили то раде). То значи да се Божија милост усељава у нас (Његова животворна, нестворена, вечна и блистава енергија) и преображава нас приближивши нас Њему. Ово преображење је уско повезано са светим тајнама хришћанске Цркве, као што ћемо ускоро видети. Ако Бог да, сада ћемо видети шта знамо о мртвима или упокојенима.
Исус и смрт
Када је Исус умро на крсту, Његова људска душа се преселила у место мртвих („Хад“ на грчком језику), где је разговарала са мртвима као што је то радила са живима (неко ће можда пожелети да погледа православну икону „Силазак у Ад“, као и сведочење великог и светог апостола Петра, Исусовог ученика, у његовој првој посланици у Светом Писму, поглавље 3, стих 19-20). Он је затим узео душе умрлих из Ада преневши их на место где сада душе иду, место звано „небо“. Тамо душе оних који су умрли пре Христа заједно са душама оних људи који су умрли након Христа чекају васкрсење, како би живели у Божијем царству повративши своја тела, али овај пут као бесмртна и светлосна тела.
Људи који су живели у овом свету приближивши се Богу својим чистим срцем, предукусили су на небу – почивалишту душа – неописиву радост насталу из односа са Христом виђењем Његове небеске лепоте и Његове нестворене светлости. Ова радост је пропорционална њиховој доброти и достићи ће свој потпуни обим након васкрсења свих људи. Ми ову радост зовемо „рај“.
Насупрот томе, они који живе у овом свету ограничавајући своју љубав на егоистичног себе, на небу кушају жалост насталу услед односа са Христом (кога не воле), лишени погледа на Његову небеску лепоту и Његову нестворену светлост. Ова жалост је пропорционална искривљености узрокованој њиховим егоизмом и достићи ће свој пун обим након васкрсења свих људи. Ми ово зовемо „паклом“.
Наговјештај васкрсења и тог коначног стања у ком ће сви људи (свих раса и година, као и свих религија) живети, налази се у Христовим речима, Јеванђеље по Матеју, поглавље 25, 31-46.
Овај опис се мора посматрати у контексту Божије љубави за све људе и за сва створења. Бог „не шаље у пакао“ окореле грешнике, већ је само стање њихове властите душе пакао. То је стање које им не дозвољава да окусе неописиву срећу раја.
Упокојени светитељи
Поставши човек, Христос се сјединио са људском природом понудивши свакој особи могућност да се сједини са Њим. Међутим, зато што је Христос уједно и Бог, особа која се сједини са Њим у исто време сјединила се са Богом. Према томе, сједињење са Христом чини особу „светим човеком“, другим речима, светитељем. Знамо из искуства свих хришћанских генерација, а посебно из искуства наших светих учитеља, да за сједињење са Христом није довољно само бити „добар човек“, већ је потребно имати благодат и зато нам се дају свете тајне (крштење, исповест, свето причешће, итд.), кроз које особа правилно припрема себе и тражи од Бога да му пошаље Своју милост.
Сваки човек, прихватајући Божију благодат у себи и одговоривши на то љубављу према Богу и Његовим људима, и опраштајући онима који желе да му науде или су то већ учинили, толико се приближава Богу колико напредује на том путу. Такав човек постаје, такорећи, „мали светитељ“ (= задобија мало светости). С обзиром на то, они који су још више напредовали на том путу да воле Бога и друге, чак и своје непријатеље, много више него саме себе, јесу прави светитељи којима је често дан дар од Бога да чине чуда.
Усрдне, искрене и упорне молитве људи истинитом Богу су услишене у време и на начин на који Он то хоће. Молитве светитеља се више услишују, не само док они живе овде међу нама, већ и када су се њихове душе отишле на небо чекајући Рај. Стога када нам Бог открива да је упокојени хришћанин светитељ, ми са њим разговарамо (кроз нашу молитву али такође и преко црквених служби служених на дан њиховог помињања) и молимо га да се моли Богу за нас и за цијели свет. Такође ми му посвећујемо иконе или пак цркве његовом имену. Постоје безбројни случајеви који откривају да нам светитељи одговарају са неба и дају одговор на наше молитве. На то сам и мислио када сам рекао да ми често разговарамо са нашим мртвима.
Бог нам на много начина открива да је неки човек светитељ: на пример, његове мошти могу ширити миомирис или мироточити (истецати свето уље) или могу исцељивати људе од њихових болести, или се друга чуда могу десити преко њихових моштију. Светитељ се може јавити у сновима или визијама људима са чистим срцем, итд. Наравно, у свим тим случајевима морамо бити опрезни у уверењу да су ова чуда истинита, зато што то може бити превара или замка непријатеља, што значи да је замка злих духова који желе да људе доведу у заблуду и учине их њиховим следбеницима. Када је сигурно да је откривен истински светитељ, Црква га званично уврштава у календар и додељује дан посвећен њему у сећање. Обично је то дан на који се светитељ упокојио и који се зове „дан рођења“, јер се тог дана светитељ родио на небу.
Постојање светитеља и њихово посредовање са неба у нашем животу доказује да не постоји реинкарнација, и да душе никада неће „ишчезнути“, већ да су људске душе вечне и да су увек душе одређених људи, са одређеним именом, личношћу, сећањима, осећањима, итд. И тако ће остати све до васкрсења претпостављајући да ће њихова тела, нетрулежна и вечна, имати вечни живот као психосоматска бића, и да никад више неће умрети.
Чак и неко ко није важан и чудотворан светитељ, али чија је душа чиста и која је предукусила рај, може помоћи људима молећи се Богу за њих. Један такав случај забележен је у Евергетиносу, древној православној књизи, где се непозната упокојена особа (очито предукусивши рај) појавила и исцелила ногу повређеног путника који је наишао на његово тело да лежи на путу и потом га сахранио. Људи који који су предукусили рај виде наш властити свет, јер је рај најснажнија веза са свим бићима. Међутим, људи који су предукусили пакао не виде наш властити свет зато што је пакао стање усамљености, јер их њихов властити егоизам вечно изолује у њих саме.
Ми и душе
Ми се не клањамо душама умрлих, јер знамо да се само Тројичином Богу морамо клањати. Људске душе нису, као што нас учи Свето Писмо и сви свети хришћански учитељи, створене од исте супстанције као Бог, али су Божија творевина створена ни из чега, као што су наша тела и свака материја и духовни свет. Само је Света Тројица нестворена. Отац је родио Сина пре свих векова, а исходи Светог Духа – Он их доводи у постојање кроз Своју супстанцију, дакле Он их не ствара. Насупрот томе, Он ствара душе људи приликом зачећа у мајчиној утроби.
Дакле, душе нису божанске. Оне су оно што сми ми, живи људи: Божије творевине које славе Бога и једино Бога. Ми волимо људе, без обзира да ли су овде или на небесима, молимо се Богу за њих или њима лично ако нам Бог открије да су светитељи, али ми им се не клањамо. Светитељима се не клањамо. Само се Богу клањамо.
Дакле, када особа напушта овај свет да би отишла на небо, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о њој. На овај начин ми покушавамо да помогнемо стању човекове душе, да ако није био довољно добар да окуси рај да га бар утешимо нашим молитвама. Пошто је пакао повезан са потпуном усамљеношћу, није необично да усрдно, искрено и упорно занимање живих људи за душе, има моћ да ублажи ову самоћу и донесе олакшање стању тих душа.
Јављање које је искусио св. Макарије Египатски, записано у древној књизи која садржи приче светих испосника у пустињи, казује да док је св. Макарије ходао пустињом случајно је својим штапом за ходање наишао на лобању. Затим се сагнуо, сахранио лобању са поштовањем и почео се молити за особу којој је та лобања припадала. Потом се пред њим појавила душа те особе и рекла му да је, за живота, била демонопоклоник (свештеник Исиса) и да је због тога сада у паклу. „И како је тамо?“, упита светитељ. „Све је у ватри,“ одговорила је душа. „Сви смо везани леђа о леђа. Али када се ти молиш за нас, онда мало можемо видети једни друге, све док траје молитва.“
Ми знамо преко светих хришћанских учитеља да је ватра коју је споменула душа, Божија Светлост, која обасјава све у другом свету. Осећај доживљен од стране оних који ову Светлост виде кроз призму свог егоизма описана је као „паклена ватра“.
Св. Макарије Египатски био је тако добар да када га је млада жена, која је затруднила са својим тајним љубавником, лажно оптужила да је дете његово, прихватио оптужбу искусивши све врсте увреда од стране локалног становништва, почевши да ради дупло више како би помогао жени и њеном детету. А касније када је истина била откривена, тајно је отишао и никад није покушао да скине љагу са свог имена.
Такође случај св. Григорија (као и остали случајеви) доказује да усрдна, искрена и упорна молитва живих људи за мртве има могућност да чак промени стање душе из пакла у рај, барем када та посебна душа има све потребне предуслове за ову промену (односно, да душа није у потпуности искварена). Светитељ се усрдно молио, „пролевајући реке суза“, за спасење римског цара Трајана када је сазнао о неком добром делу које је овај учинио. Касније је сазнао, од Бога, да је његова молитва услишена.
Разговор са Богом о душама
Наравно да се сви ми надамо да су душе наших вољених у стању предукуса раја, али само за светитеље то можемо бити сигурни. Као што је већ раније споменуто, када душа неког човека напусти овај свет, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о тој особи. Другим речима, одмах се почињемо молити.
За нас су сви људи једнаки, стога се следеће односи на све: мушкарце, жене или децу, без обзира на њихов друштвени статус.
Ако та особа није православни хришћанин, једина ствар која се може урадити је наша властита или групна молитва за ту особу, чему се може додати пост или неки други мањи или већи вид подвига, што ће прочистити наше срце и на тај начин адекватније упутити наше молитве Богу. Ми за такву особу не обављамо било какав „званичан“ обред у нашој Цркви, зато што није испуњен први основни услов за такве особе а то је Света Тајна крштења у име Свете Тројице. Свето крштење „преображава“ особу у „добро дрво маслине“, у „праву винову лозу“ за Христа. Из тог разлога у одсуству крштења ми се можемо молити, са свом усрдношћу и снагом наше душе, вероватно и постити, или чинити неки други вид жртвовања, али без црквених обреда. Оне немају ефекта.
Ако је особа која одлази на небеса православни хришћанин, прва ствар коју требамо урадити након његовог упокојења јесте црквени обред, у ком сви учествују. Током овог обреда ми први пут молимо Бога (сви заједно, као Црква, другим ријечима као једно тело) да одмори душу нашег брата „у светлости лица Свога“.
Затим сахрањујемо тело у земљу и стављамо крст као симбол победе Христа над смрћу. Тело не спаљујемо јер је за нас тело, иако није свето да бисмо га обожавали, ипак вредно поштовања. Оно је вредно поштовања зато што:
а) Христос, Син Бога Оца, јесте преузео тело потпуно исто као и наше (ми то називамо „истосуштан“ из грчких ријечи „όμο“=исти, једнак + „ουσία“ = твар, материја, што значи од исте твари) и зато што је Он био нови Адам, благодат Његовог људског тела пренела се на цело човјечанство;
б) сваки појединачни хришћанин је лично примио на свом телу благодат Бога, јер је био крштен у име Свете Тројице, помазан уљем (јелејем) и примањем светог тела и крви Господа нашег Исуса Христа током Свете Тајне причешћа;
ц)ако се особа веома приближила Богу, божанска благодат је интензивно присутна у њеним моштима (= костима) које постају „свете мошти“ – ако спалимо тело ми ћемо лишити себе, друштва, целог света од извора благодати, и највероватније никада не бисмо схватили да је нека особа достигла стање светости, јер се светост често открива преко светих моштију (одавањем миомириса, мироточењем и чињењем чудеса).
Након сахране почиње серија црквених обреда које се зову „помени“ (= сећања) и ми током њих такође молимо Бога за покој нашег брата. Током „помена“ врло мала честица просфоре посвећује се имену упокојеног брата, који се, на овај начин спомиње „унутар“ Светих дарова. Помени се врше трећи дан од смрти особе, затим осми дан, па 40. дан, затим на крају трећег месеца, и онда свака три месеца до прве годишњице, а након тога сваке године на дан смрти особе.
Поред помена, хришћани имају обичај давања имена упокојених предака и браће свештеницима, која се затим помињу током Свете литургије која се одржава у недељу. Поруке послане (Божијим допуштењем) од стране упокојених људи живим људима кроз снове откривају да овај помен даје значајну корист стању душа. Нарочито када је помен учињен током 40 узастопних светих литургија (четрдесет литургија од грчке ријечи „σαράντα“ = четрдесет).
Једно од безбројних сведочења која откривају колико користи душама даје помен током служења Свете литургије јесте случај св. Теодосија Черниговског. Светитељ се појавио монаху Алексију који је с љубављу обављао ексхумацију његових моштију, и рекао му: „Хвала ти што се умараш због мене, али те молим да споменеш имена мојих родитеља, Никите и Марије, током Свете литургије.“ О. Алексије је био изненађен и упита га: „Ти, који си светитељ и који се директно молиш Богу, зар ти тражиш од мене да споменем твоје родитеље?“ Затим му светитељ одговори: „У праву си, али корист коју ће они имати током спомена њихових имена за вријеме литургије много је већа од оне коју добијају молитвом.“ Касније, увидом у манастирске књиге помена пронађено је, у делу где је св. Теодосије био игуман, да су имена његових родитеља управо она која је рекао о. Алексије (а претходно су њима била непозната).
Црква је, осим молитви које упућујемо Богу за упокојене у црквеној служби, доделила један дан у свакој седмици који је посебно посвећен сећању на упокојене (а то значи молитвама за покој њихових душа), и тај дан је субота. Црква је такође посветила посебне суботе за помен свих упокојених од почетка постојања човечанства на Земљи па до данас. Ове суботе се зову „задушнице“. Осим тога, посебна молитва за упокојене се чита током црквене службе повечерја уочи неђеље Педесетнице.
Поред горе наведеног, хришћани имају навику да сами пале кандила, као симбол наше молитве упућене Богу, тако да наши упокојени преци и браћа могу искусити са радошћу Његову светлост. Такође, ми палимо тамјан као симбол наше молитве која се издиже на небеса као дим тамјана и која мора да пријатно мирише (што значи да молитва мора бити упућена са чистим срцем, лишена зла, мржње, егоизма и без жеље да искориштавамо друге људе), баш као што пријатно мирише дим тамјана. Ми посвећујемо кандило и тамјан нашим вољеним упокојеним не само у дому (поред њихове слике) већ и на њиховом гробу, који посећујемо кад год то желимо. Понекад зовемо свештеника на гроб да изврши мали обред („трисвјатоје“) за покој душе.
Плашимо ли се злих духова? Да ли постоје духови?
Као што је већ споменуто, душе које су предокусиле рај, другим речима оне које унутар себе имају благодат и поседују одређену светост (у мањем или већем обиму), могу се молити Богу за живе људе. Међутим, виђењем св. Макарија откривено је да се душе које су предокусиле пакао осећају потпуно усамљено. Међутим, ни на који начин није могуће да се врате на земљу и да утичу на животе живих људи. Из тог разлога хришћани не вјерују да нам „лоше“ душе могу претити на било који начин. Ми се њих не плашимо, већ само жалимо за њиховом тугом и патњом, и молимо се Богу за њих.
Како било, изгледа да постоје одређена места која су „прогутала“ зли духови својом тамом и претећом енергијом. Таква места су махом она где су се изводили или где се изводе магијски ритуали, призивањем демонских духова. Ови духови нису душе умрлих људи, мада се понекад јављају као такви.
Слично томе, духови који се јављају током „духовних“ обреда, током призивања духова од стране магова, медијума или „спиритуалиста“ било које врсте, нису душе умрлих људи, било добре или лоше. Само молитвом, унутар живота са Црквом, живи људи се обраћају умрлим – и увек се обраћају светитељима. Сви други случајеви „комуницирања“ између мртвих и живих, који су се дешавали и још увек се дешавају, хиљадама година, у многим цивилизацијама и религијама, у најмању руку су сумњиви. Знамо из искуства наших светих учитеља да духови који се појављују у таквим случајевима нису душе умрлих и да уопште нису оно што изгледају, већ су зла бића која желе да обману својим лажима.
Доказ за горе наведено је чињеница да ови духови могу постати опасни по оне који их призивају. Поред тога, места где се таква призивања редовно изводе, зла енергија ће се толико скупити да ће, пре или касније, сметати живим људима.
За овакве случајеве нам учења Цркве и искуства других хришћана говоре следеће:
а) Када особа укључи себе и свој живот у једно Тело Христово, Цркву, и када прима Божију милост кроз Свету Тајну крштења, друге свете тајне и хришћански живот (живот који не укључује само учешће на верским обредима, већ такође подразумева љубав према нашим ближњима а посебно опроштај нашим непријатељима), онда она уз Божију помоћ може да савлада зле духовне силе и протера њихов утицај из свог живота и живота својих вољених.
б) Црква нуди посебне духовне одбране за овакве случајеве, као што је усрдна молитва којом позивамо Исуса Христа, стављање крста (кроз који је Исус победио смрт) на место са лошом енергијом, извођење посебних обреда, као што је егзорцизам, освећење (освећеном водом посипамо места), употреба јелеја, итд. Међутим, ништа од овог није „магија“ и има тренутни ефекат. Ми их морамо уврстити у наш истинити однос са Богом: то су позиви Богу да уђе у особу и да јој помогне, и Он ће то учинити када будемо духовно спремни да примимо Његову исцељујућу и спасоносну благодат. Из тог разлога морамо имати стрпљење, упорност, веру у Бога и, изнад свега, покајање за недостатке и слабости које сигурно поседујемо, и да Га молимо да нам не само помогне, већ да нам опрости све оно што радимо, осећамо или мислимо а што је против Његове човекољубиве воље.
Циљ Цркве, хришћанских свештеника и хришћанских обреда није да служи земаљским људским потребама (као што је истеривање злих духовних сила из наших живота). Њихов циљ је да нам помогну наћи и упознати Бога, и помоћи нам водећи нас у вечни живот са Њим, дакле у Рај. Међутим, у вези са овим, све горе наведено нам помаже са нашим световним проблемима, с обзиром да ти проблеми често спутавају наше спасење.
Завршићу овај говор подсећајући да је Христос снажнији од свих духова (јер их је Он створио, и они сами бирају да ли желе бити добри [свети анђели] или зли духови) и од људи. Дакле, заједница са Христом је прави савез који штити нас људе од сваког злог деловања духовних сила.
Написао: Теодор Региниотис
Превела с енглеског: Д. П.
извор: www.manastir-lepavina.org
Да будемо прецизнији, за нас они који су напустили своје тело нису мртви, већ живи (метафорички ми за њих кажемо да су „уснули“ и на овај начин се односимо према њима као према живима који су напросто отишли и населили неко друго место). Место где је њихово тело сахрањено назива се почивалиште (од грчке речи “κοιμητήριο” = место за спавање, почивање).
Напротив, ми сматрамо да су мртви они људи који су из свог срца одстранили Бога, Његову љубав и Његову милост, без обзира да ли они живе међу нама или су се преселили на место где бораве душе. Ово је права смрт, избацивање Бога из нашег срца, јер ако Му дозволимо да уђе у наше срце ми смо потпуно живи, без обзира да ли смо у овом или у свету душа.
Када кажемо да Бог улази у наше срце, ми не мислимо да Он преузима контролу над нама укидајући нашу душу и одузимајући нам слободу (Бог то никад не ради, само духови који су застранили то раде). То значи да се Божија милост усељава у нас (Његова животворна, нестворена, вечна и блистава енергија) и преображава нас приближивши нас Њему. Ово преображење је уско повезано са светим тајнама хришћанске Цркве, као што ћемо ускоро видети. Ако Бог да, сада ћемо видети шта знамо о мртвима или упокојенима.
 |
| Манастир Вазнесење |
Када је Исус умро на крсту, Његова људска душа се преселила у место мртвих („Хад“ на грчком језику), где је разговарала са мртвима као што је то радила са живима (неко ће можда пожелети да погледа православну икону „Силазак у Ад“, као и сведочење великог и светог апостола Петра, Исусовог ученика, у његовој првој посланици у Светом Писму, поглавље 3, стих 19-20). Он је затим узео душе умрлих из Ада преневши их на место где сада душе иду, место звано „небо“. Тамо душе оних који су умрли пре Христа заједно са душама оних људи који су умрли након Христа чекају васкрсење, како би живели у Божијем царству повративши своја тела, али овај пут као бесмртна и светлосна тела.
Људи који су живели у овом свету приближивши се Богу својим чистим срцем, предукусили су на небу – почивалишту душа – неописиву радост насталу из односа са Христом виђењем Његове небеске лепоте и Његове нестворене светлости. Ова радост је пропорционална њиховој доброти и достићи ће свој потпуни обим након васкрсења свих људи. Ми ову радост зовемо „рај“.
Насупрот томе, они који живе у овом свету ограничавајући своју љубав на егоистичног себе, на небу кушају жалост насталу услед односа са Христом (кога не воле), лишени погледа на Његову небеску лепоту и Његову нестворену светлост. Ова жалост је пропорционална искривљености узрокованој њиховим егоизмом и достићи ће свој пун обим након васкрсења свих људи. Ми ово зовемо „паклом“.
Наговјештај васкрсења и тог коначног стања у ком ће сви људи (свих раса и година, као и свих религија) живети, налази се у Христовим речима, Јеванђеље по Матеју, поглавље 25, 31-46.
Овај опис се мора посматрати у контексту Божије љубави за све људе и за сва створења. Бог „не шаље у пакао“ окореле грешнике, већ је само стање њихове властите душе пакао. То је стање које им не дозвољава да окусе неописиву срећу раја.
Упокојени светитељи
Поставши човек, Христос се сјединио са људском природом понудивши свакој особи могућност да се сједини са Њим. Међутим, зато што је Христос уједно и Бог, особа која се сједини са Њим у исто време сјединила се са Богом. Према томе, сједињење са Христом чини особу „светим човеком“, другим речима, светитељем. Знамо из искуства свих хришћанских генерација, а посебно из искуства наших светих учитеља, да за сједињење са Христом није довољно само бити „добар човек“, већ је потребно имати благодат и зато нам се дају свете тајне (крштење, исповест, свето причешће, итд.), кроз које особа правилно припрема себе и тражи од Бога да му пошаље Своју милост.
Сваки човек, прихватајући Божију благодат у себи и одговоривши на то љубављу према Богу и Његовим људима, и опраштајући онима који желе да му науде или су то већ учинили, толико се приближава Богу колико напредује на том путу. Такав човек постаје, такорећи, „мали светитељ“ (= задобија мало светости). С обзиром на то, они који су још више напредовали на том путу да воле Бога и друге, чак и своје непријатеље, много више него саме себе, јесу прави светитељи којима је често дан дар од Бога да чине чуда.
Усрдне, искрене и упорне молитве људи истинитом Богу су услишене у време и на начин на који Он то хоће. Молитве светитеља се више услишују, не само док они живе овде међу нама, већ и када су се њихове душе отишле на небо чекајући Рај. Стога када нам Бог открива да је упокојени хришћанин светитељ, ми са њим разговарамо (кроз нашу молитву али такође и преко црквених служби служених на дан њиховог помињања) и молимо га да се моли Богу за нас и за цијели свет. Такође ми му посвећујемо иконе или пак цркве његовом имену. Постоје безбројни случајеви који откривају да нам светитељи одговарају са неба и дају одговор на наше молитве. На то сам и мислио када сам рекао да ми често разговарамо са нашим мртвима.
Бог нам на много начина открива да је неки човек светитељ: на пример, његове мошти могу ширити миомирис или мироточити (истецати свето уље) или могу исцељивати људе од њихових болести, или се друга чуда могу десити преко њихових моштију. Светитељ се може јавити у сновима или визијама људима са чистим срцем, итд. Наравно, у свим тим случајевима морамо бити опрезни у уверењу да су ова чуда истинита, зато што то може бити превара или замка непријатеља, што значи да је замка злих духова који желе да људе доведу у заблуду и учине их њиховим следбеницима. Када је сигурно да је откривен истински светитељ, Црква га званично уврштава у календар и додељује дан посвећен њему у сећање. Обично је то дан на који се светитељ упокојио и који се зове „дан рођења“, јер се тог дана светитељ родио на небу.
Постојање светитеља и њихово посредовање са неба у нашем животу доказује да не постоји реинкарнација, и да душе никада неће „ишчезнути“, већ да су људске душе вечне и да су увек душе одређених људи, са одређеним именом, личношћу, сећањима, осећањима, итд. И тако ће остати све до васкрсења претпостављајући да ће њихова тела, нетрулежна и вечна, имати вечни живот као психосоматска бића, и да никад више неће умрети.
Чак и неко ко није важан и чудотворан светитељ, али чија је душа чиста и која је предукусила рај, може помоћи људима молећи се Богу за њих. Један такав случај забележен је у Евергетиносу, древној православној књизи, где се непозната упокојена особа (очито предукусивши рај) појавила и исцелила ногу повређеног путника који је наишао на његово тело да лежи на путу и потом га сахранио. Људи који који су предукусили рај виде наш властити свет, јер је рај најснажнија веза са свим бићима. Међутим, људи који су предукусили пакао не виде наш властити свет зато што је пакао стање усамљености, јер их њихов властити егоизам вечно изолује у њих саме.
Ми и душе
Ми се не клањамо душама умрлих, јер знамо да се само Тројичином Богу морамо клањати. Људске душе нису, као што нас учи Свето Писмо и сви свети хришћански учитељи, створене од исте супстанције као Бог, али су Божија творевина створена ни из чега, као што су наша тела и свака материја и духовни свет. Само је Света Тројица нестворена. Отац је родио Сина пре свих векова, а исходи Светог Духа – Он их доводи у постојање кроз Своју супстанцију, дакле Он их не ствара. Насупрот томе, Он ствара душе људи приликом зачећа у мајчиној утроби.
Дакле, душе нису божанске. Оне су оно што сми ми, живи људи: Божије творевине које славе Бога и једино Бога. Ми волимо људе, без обзира да ли су овде или на небесима, молимо се Богу за њих или њима лично ако нам Бог открије да су светитељи, али ми им се не клањамо. Светитељима се не клањамо. Само се Богу клањамо.
Дакле, када особа напушта овај свет да би отишла на небо, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о њој. На овај начин ми покушавамо да помогнемо стању човекове душе, да ако није био довољно добар да окуси рај да га бар утешимо нашим молитвама. Пошто је пакао повезан са потпуном усамљеношћу, није необично да усрдно, искрено и упорно занимање живих људи за душе, има моћ да ублажи ову самоћу и донесе олакшање стању тих душа.
Јављање које је искусио св. Макарије Египатски, записано у древној књизи која садржи приче светих испосника у пустињи, казује да док је св. Макарије ходао пустињом случајно је својим штапом за ходање наишао на лобању. Затим се сагнуо, сахранио лобању са поштовањем и почео се молити за особу којој је та лобања припадала. Потом се пред њим појавила душа те особе и рекла му да је, за живота, била демонопоклоник (свештеник Исиса) и да је због тога сада у паклу. „И како је тамо?“, упита светитељ. „Све је у ватри,“ одговорила је душа. „Сви смо везани леђа о леђа. Али када се ти молиш за нас, онда мало можемо видети једни друге, све док траје молитва.“
Ми знамо преко светих хришћанских учитеља да је ватра коју је споменула душа, Божија Светлост, која обасјава све у другом свету. Осећај доживљен од стране оних који ову Светлост виде кроз призму свог егоизма описана је као „паклена ватра“.
Св. Макарије Египатски био је тако добар да када га је млада жена, која је затруднила са својим тајним љубавником, лажно оптужила да је дете његово, прихватио оптужбу искусивши све врсте увреда од стране локалног становништва, почевши да ради дупло више како би помогао жени и њеном детету. А касније када је истина била откривена, тајно је отишао и никад није покушао да скине љагу са свог имена.
Такође случај св. Григорија (као и остали случајеви) доказује да усрдна, искрена и упорна молитва живих људи за мртве има могућност да чак промени стање душе из пакла у рај, барем када та посебна душа има све потребне предуслове за ову промену (односно, да душа није у потпуности искварена). Светитељ се усрдно молио, „пролевајући реке суза“, за спасење римског цара Трајана када је сазнао о неком добром делу које је овај учинио. Касније је сазнао, од Бога, да је његова молитва услишена.
Разговор са Богом о душама
Наравно да се сви ми надамо да су душе наших вољених у стању предукуса раја, али само за светитеље то можемо бити сигурни. Као што је већ раније споменуто, када душа неког човека напусти овај свет, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о тој особи. Другим речима, одмах се почињемо молити.
За нас су сви људи једнаки, стога се следеће односи на све: мушкарце, жене или децу, без обзира на њихов друштвени статус.
Ако та особа није православни хришћанин, једина ствар која се може урадити је наша властита или групна молитва за ту особу, чему се може додати пост или неки други мањи или већи вид подвига, што ће прочистити наше срце и на тај начин адекватније упутити наше молитве Богу. Ми за такву особу не обављамо било какав „званичан“ обред у нашој Цркви, зато што није испуњен први основни услов за такве особе а то је Света Тајна крштења у име Свете Тројице. Свето крштење „преображава“ особу у „добро дрво маслине“, у „праву винову лозу“ за Христа. Из тог разлога у одсуству крштења ми се можемо молити, са свом усрдношћу и снагом наше душе, вероватно и постити, или чинити неки други вид жртвовања, али без црквених обреда. Оне немају ефекта.
Ако је особа која одлази на небеса православни хришћанин, прва ствар коју требамо урадити након његовог упокојења јесте црквени обред, у ком сви учествују. Током овог обреда ми први пут молимо Бога (сви заједно, као Црква, другим ријечима као једно тело) да одмори душу нашег брата „у светлости лица Свога“.
Затим сахрањујемо тело у земљу и стављамо крст као симбол победе Христа над смрћу. Тело не спаљујемо јер је за нас тело, иако није свето да бисмо га обожавали, ипак вредно поштовања. Оно је вредно поштовања зато што:
а) Христос, Син Бога Оца, јесте преузео тело потпуно исто као и наше (ми то називамо „истосуштан“ из грчких ријечи „όμο“=исти, једнак + „ουσία“ = твар, материја, што значи од исте твари) и зато што је Он био нови Адам, благодат Његовог људског тела пренела се на цело човјечанство;
б) сваки појединачни хришћанин је лично примио на свом телу благодат Бога, јер је био крштен у име Свете Тројице, помазан уљем (јелејем) и примањем светог тела и крви Господа нашег Исуса Христа током Свете Тајне причешћа;
ц)ако се особа веома приближила Богу, божанска благодат је интензивно присутна у њеним моштима (= костима) које постају „свете мошти“ – ако спалимо тело ми ћемо лишити себе, друштва, целог света од извора благодати, и највероватније никада не бисмо схватили да је нека особа достигла стање светости, јер се светост често открива преко светих моштију (одавањем миомириса, мироточењем и чињењем чудеса).
Након сахране почиње серија црквених обреда које се зову „помени“ (= сећања) и ми током њих такође молимо Бога за покој нашег брата. Током „помена“ врло мала честица просфоре посвећује се имену упокојеног брата, који се, на овај начин спомиње „унутар“ Светих дарова. Помени се врше трећи дан од смрти особе, затим осми дан, па 40. дан, затим на крају трећег месеца, и онда свака три месеца до прве годишњице, а након тога сваке године на дан смрти особе.
Поред помена, хришћани имају обичај давања имена упокојених предака и браће свештеницима, која се затим помињу током Свете литургије која се одржава у недељу. Поруке послане (Божијим допуштењем) од стране упокојених људи живим људима кроз снове откривају да овај помен даје значајну корист стању душа. Нарочито када је помен учињен током 40 узастопних светих литургија (четрдесет литургија од грчке ријечи „σαράντα“ = четрдесет).
Једно од безбројних сведочења која откривају колико користи душама даје помен током служења Свете литургије јесте случај св. Теодосија Черниговског. Светитељ се појавио монаху Алексију који је с љубављу обављао ексхумацију његових моштију, и рекао му: „Хвала ти што се умараш због мене, али те молим да споменеш имена мојих родитеља, Никите и Марије, током Свете литургије.“ О. Алексије је био изненађен и упита га: „Ти, који си светитељ и који се директно молиш Богу, зар ти тражиш од мене да споменем твоје родитеље?“ Затим му светитељ одговори: „У праву си, али корист коју ће они имати током спомена њихових имена за вријеме литургије много је већа од оне коју добијају молитвом.“ Касније, увидом у манастирске књиге помена пронађено је, у делу где је св. Теодосије био игуман, да су имена његових родитеља управо она која је рекао о. Алексије (а претходно су њима била непозната).
Црква је, осим молитви које упућујемо Богу за упокојене у црквеној служби, доделила један дан у свакој седмици који је посебно посвећен сећању на упокојене (а то значи молитвама за покој њихових душа), и тај дан је субота. Црква је такође посветила посебне суботе за помен свих упокојених од почетка постојања човечанства на Земљи па до данас. Ове суботе се зову „задушнице“. Осим тога, посебна молитва за упокојене се чита током црквене службе повечерја уочи неђеље Педесетнице.
Поред горе наведеног, хришћани имају навику да сами пале кандила, као симбол наше молитве упућене Богу, тако да наши упокојени преци и браћа могу искусити са радошћу Његову светлост. Такође, ми палимо тамјан као симбол наше молитве која се издиже на небеса као дим тамјана и која мора да пријатно мирише (што значи да молитва мора бити упућена са чистим срцем, лишена зла, мржње, егоизма и без жеље да искориштавамо друге људе), баш као што пријатно мирише дим тамјана. Ми посвећујемо кандило и тамјан нашим вољеним упокојеним не само у дому (поред њихове слике) већ и на њиховом гробу, који посећујемо кад год то желимо. Понекад зовемо свештеника на гроб да изврши мали обред („трисвјатоје“) за покој душе.
Плашимо ли се злих духова? Да ли постоје духови?
Као што је већ споменуто, душе које су предокусиле рај, другим речима оне које унутар себе имају благодат и поседују одређену светост (у мањем или већем обиму), могу се молити Богу за живе људе. Међутим, виђењем св. Макарија откривено је да се душе које су предокусиле пакао осећају потпуно усамљено. Међутим, ни на који начин није могуће да се врате на земљу и да утичу на животе живих људи. Из тог разлога хришћани не вјерују да нам „лоше“ душе могу претити на било који начин. Ми се њих не плашимо, већ само жалимо за њиховом тугом и патњом, и молимо се Богу за њих.
Како било, изгледа да постоје одређена места која су „прогутала“ зли духови својом тамом и претећом енергијом. Таква места су махом она где су се изводили или где се изводе магијски ритуали, призивањем демонских духова. Ови духови нису душе умрлих људи, мада се понекад јављају као такви.
Слично томе, духови који се јављају током „духовних“ обреда, током призивања духова од стране магова, медијума или „спиритуалиста“ било које врсте, нису душе умрлих људи, било добре или лоше. Само молитвом, унутар живота са Црквом, живи људи се обраћају умрлим – и увек се обраћају светитељима. Сви други случајеви „комуницирања“ између мртвих и живих, који су се дешавали и још увек се дешавају, хиљадама година, у многим цивилизацијама и религијама, у најмању руку су сумњиви. Знамо из искуства наших светих учитеља да духови који се појављују у таквим случајевима нису душе умрлих и да уопште нису оно што изгледају, већ су зла бића која желе да обману својим лажима.
Доказ за горе наведено је чињеница да ови духови могу постати опасни по оне који их призивају. Поред тога, места где се таква призивања редовно изводе, зла енергија ће се толико скупити да ће, пре или касније, сметати живим људима.
За овакве случајеве нам учења Цркве и искуства других хришћана говоре следеће:
а) Када особа укључи себе и свој живот у једно Тело Христово, Цркву, и када прима Божију милост кроз Свету Тајну крштења, друге свете тајне и хришћански живот (живот који не укључује само учешће на верским обредима, већ такође подразумева љубав према нашим ближњима а посебно опроштај нашим непријатељима), онда она уз Божију помоћ може да савлада зле духовне силе и протера њихов утицај из свог живота и живота својих вољених.
б) Црква нуди посебне духовне одбране за овакве случајеве, као што је усрдна молитва којом позивамо Исуса Христа, стављање крста (кроз који је Исус победио смрт) на место са лошом енергијом, извођење посебних обреда, као што је егзорцизам, освећење (освећеном водом посипамо места), употреба јелеја, итд. Међутим, ништа од овог није „магија“ и има тренутни ефекат. Ми их морамо уврстити у наш истинити однос са Богом: то су позиви Богу да уђе у особу и да јој помогне, и Он ће то учинити када будемо духовно спремни да примимо Његову исцељујућу и спасоносну благодат. Из тог разлога морамо имати стрпљење, упорност, веру у Бога и, изнад свега, покајање за недостатке и слабости које сигурно поседујемо, и да Га молимо да нам не само помогне, већ да нам опрости све оно што радимо, осећамо или мислимо а што је против Његове човекољубиве воље.
Циљ Цркве, хришћанских свештеника и хришћанских обреда није да служи земаљским људским потребама (као што је истеривање злих духовних сила из наших живота). Њихов циљ је да нам помогну наћи и упознати Бога, и помоћи нам водећи нас у вечни живот са Њим, дакле у Рај. Међутим, у вези са овим, све горе наведено нам помаже са нашим световним проблемима, с обзиром да ти проблеми често спутавају наше спасење.
Завршићу овај говор подсећајући да је Христос снажнији од свих духова (јер их је Он створио, и они сами бирају да ли желе бити добри [свети анђели] или зли духови) и од људи. Дакле, заједница са Христом је прави савез који штити нас људе од сваког злог деловања духовних сила.
Написао: Теодор Региниотис
Превела с енглеског: Д. П.
извор: www.manastir-lepavina.org
Нема коментара:
Постави коментар