Једна од првих ствари које човек чује кад постане активни учесник у црквеном животу је, отприлике: поправи себе, и тиме ћеш макар мало поправити и свет око себе. Касније установи да се, у таквом ставу, крију многе замке. Пре свега, релативизовања Цркве као заједнице, упадање у замку индивидуализма, која га дочекује са неочекиване стране. А, опет, кад испроба све друге практичне приступе, никако не може да заборави тај први путоказ. Зна да је он истинит. И, то знање често паралише сваку идеју о заједничкој активности.
Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, толико “непрактичној”, области. Већина Срба одлазак у Цркву не види као неку посебну активност, већ више као повремено повлачење у мир молитве, мириса тамјана, свећа. А, ради се о, и те како снажној, активности. Осим што је Литургија “мотор” света, оно што га држи у постојању, она од нас прави сведоке вере. Мање или више убедљиве. Осим што се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни. Сведоци достојни награде.
Међутим, док су то само велике и лепе речи – влада млакост. Све приче о црквеним обновама, јачању Православља, падају у воду ако се прескочи нека степеница. Велико је и лепо бити сведок Васкрслог Христа, али то није лако. То треба постати. Није лако сведочити. Мученици су, можда, једини неупитни сведоци вере. Осталима се верује више, мало или нимало. У контактима са вероучитељима, схватио сам чињеницу да веронаука у школама зависи од њиховог сведочења, њиховог дара, неупоредиво више него што настава било ког другог предмета зависи од дара наставника тог предмета.
Заиста, тамо где су вероучитељи даровити сведоци, деца воле веронауку и нека од њих се приближавају Богу, а тамо где су вероучитељи лоши сведоци, тамо од веронауке има више штете него користи.
А, са сведочењем одраслима је и много теже. За почетак, треба се добро уградити у Литургију. Можда није најбољи приступ: узети књиге и све изучити, са идејом да ћемо онда бити прави учесници заједничке Свете Службе. Можда се у свакој Литургији позабавити неким њеним аспектом, при том, са свешћу да она тек као целина има пуни смисао. Да се делови не могу издвајати из ње, али да ми можемо да освајамо део по део, који ће онда осветљавати и интензивирати и оне делове које нисмо потпуно осветлили и освестили. То је један могући пут чињења себе активним учесником.
За почетак, можда – сам почетак. Велика јектенија коју ђакон, или свештеник, ако нема ђакона, изговара на почетку Литургије. Ако развијамо свест о томе да се не само молимо, него, поставши Тело Христово на земљи, приносимо свет Богу и спајамо га, враћамо га Богу, можемо да развијемо нешто више од сведока у себи. Господу се помолимо: за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава и сједињење свих. За храм у коме се молимо и за све присутне у њему. За свог владику, за свештенство, ђаконе и верни народ. За сав наш род који воли Христа и за све православне хришћане. Да одолимо сваком непријатељу и противнику. За свој град, село, крај и за цео свет и за верне свуда. За чист ваздух, изобиље земаљских плодова и мирно време. За путнике, болеснике, паћенике и затворенике, за њихово спасење. Помолимо се Господу да нас избави од сваке невоље, од гнева нашег и туђег, од опасности и тескобе, туге, чамотиње.
Сваку молитву, певница, хор или, најбоље, цела црква, заједно прати са Господе, помилуј! Из срца. Без остатка. А, онда, поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Богородицу, са свима Светима, изјашњавамо се да сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо. Искрено. Из свег срца. Сами себе и једни друге. Сами себе није довољно. Предајемо и себе и свет око себе.
Умножавањем овог стремљења учвршћује се заједница. Неке од ових молитава понављају се кроз Литургију. Пробамо да их поновимо са истим искреним усмерењем. И, ово радимо и кад нам иде од руке и кад смо, можда, слаби, неконцентрисани, мрзовољни. Неко поред нас предаје нас, својом љубављу, Христу у том тренутку можда боље него ми сами себе. Уосталом, наше снаге су мале. Довољно је и да заједно станемо пред Бога и покушамо.
Величанственост заједничке молитве која је премрежила свет и држи га у постојању. Кад је више не буде, свет неће имати разлога да постоји. Не треба то да заборавимо. И, сетићемо се да радимо нешто и те како корисно. За почетак, можемо, без велике теологије, да почнемо и са овим. Можда ћемо ускоро постати нешто бољи сведоци него што смо били. Нешто кориснији и одговорнији. Са нешто више љубави. У сваком случају, изаћи ћемо из цркве, гледајући једни друге искрено благонаклоније, са осећајем да учествујемо у значајној заједничкој делатности. Да смо заиста потребни једни другима.
Ђакон Ненад Илић
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар