31. децембар 2016.
о. Александар Шмеман, ИЗАБРАНИ ЦИТАТИ
"Човек је изгубио способност да воли , и све је за њега постало ''проблем''. Треба отићи од ''проблема'', изаћи из њега, а то значи - очистити свој вид, очистити своју душу од свег тог нездравог грча.Хришћанство тражи, апсолутно тражи једноставност, захтева од човека ''светло око'' које ''сија љубављу''. Хришћанство се извитоперује свугде где је грч, где се ''природа на плач нагони''. А све је то, нажалост, у неподносивој мери својствено нашој епохи, све то прожима собом нашу цивилизацију.''
петак, 16.децембар 1977.
"Страх од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене категорије су лепота, чистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не владају правила већ изузеци.
Дневник,субота 11.октобар 1980.
Свет је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи, чак, и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом свету, да потреса и усталасава људска срца.
Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
" Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот.
Светла туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење.
Дневник и остале књиге
извор: Alexandr Schmemann
петак, 16.децембар 1977.
"Страх од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене категорије су лепота, чистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не владају правила већ изузеци.
Дневник,субота 11.октобар 1980.
Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
" Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот.
Светла туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење.
Дневник и остале књиге
извор: Alexandr Schmemann
Збор зборила господа хришћанска - Епископ Атанасије Јевтић: „Мисија манастира Ваведење“
 |
| Емисију преузми ОВДЕ |
Радио Слово љубве
Богородица са Христом, Манастир Света Тројица
 |
| Манастир Света Тројица у Овчарско-кабларској клисури, иконостас, престона икона Богородица са Христом (детаљ) рад Николе Марковића из 1868. године (снимак С. Савовића из 2011) извор: Милош Тимотијевић |
30. децембар 2016.
Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум
Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“
РАСУЂИВАЊЕ
Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Уздржљивост у храни, према речима сина благодати, св. Јефрема Сирина, значи „не желети и не искати многих јела, слатких и скупих; не јести ништа ван одређеног времена; не предавати се духу чревоугодија; не раздражавати глад у себи гледањем на добра јела; и не желети час једног час другог јела.“ Велика је заблуда, да уздржљивост у јелу и посна храна шкоде здрављу телесном. Позната је ствар, да су испосници најдуже живели и најмање боловали. Пример за то пружа нам и св. пророк Данил са три отрока у Вавилону. Када цар нареди евнуху своме, да ове младиће храни јелима са царске трпезе и да их поји добрим вином, рече Данил евнуху, да они не желе узимати царску храну и пиће, него само храну биљну. (Јер Данил не хтеде да једе јела, попрскана крвљу од идолских жртава.) А евнух се побоја, да младићи не ослабе од посне хране, и исказа своју бојазан Данилу. Тада му пророк предложи, да учини једну пробу и да се увери, да их посна храна неће ослабити; наиме, да остале младиће на царском двору хране јелима царске трпезе а њих четворицу да хране само семенима биљним у току десет дана, па онда нека учини сравњење. Евнух послуша Данила, и учини по његовом предлогу. После десет дана беху лица у четворице младића испосника светлија а тела њихова јача него ли у младића вавилонских, који јеђаху и пијаху од царске трпезе.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам гостољубље и милосрђе Аврамово (Постања 18) и то:
1. како Аврам виде три човека (ангела) где иду, па им истрча у сусрет, сврати их к себи и угости их,
2. како он мољаше Бога да поштеди Содом због праведника, који могу бити у томе граду.
БЕСЕДА о Исусу Навину
Не одступај (од заповијести) ни на десно ни на лијево… Не бој се и не страши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш. (Ис. Нав. 1, 7, 9)
Исус Навин је у свему до краја послушао Господа не одступајући ни десно ни лево од заповести Господњих. Великим ужасима и страхотама бивао је он окружен водећи народ кроз земљу непознату и кроз густе редове непријатеља, но он се није ни убојао ни устрашио. Он је сматрао себе оруђем Божјим, и ратове своје ратовима Божјим. Као што веран војник слуша заповести војводе свога, тако је он ослушкивао и слушао вољу Бога живога. Себи није приписивао никакво добро, никакву силу, никакву заслугу, но све Богу, и само Богу. У своју војску и у своје оружје и у своју мудрост није се поуздавао ни најмање, но у Бога, и само у Бога свесилнога и свемудрога. Видите, браћо, с каквим људима Бог ходи. О кад би хришћански владари и војводе видели ово и научили се од Исуса слуге Божјег, како се служи Богу! О кад би сви они једном разумели, да се најбоље служи народу, кад се служи Богу, и да се не може служити народу а да се не служи Богу! Господ Бог је испунио обећање Своје и био је са Исусом Навином до краја рада и живота његова. А да је Господ био с њим, то показују чудеса велика и страшна, која Господ показа кроз овога верног слугу Свога. Бог раздвоји Јордан, те народ без моста пређе по суху; Бог учини те падоше зидови јерусалимски на глас трубе; Бог отвори очи Исусу да види великог Архангела с мачем у руци; Бог предаде силне непријатеље у руке Израиљаца; Бог заустави сунце над Гаваоном и месец над долином Елонском. Ваистину, никад и нигде Бог не остави слугу Свог Исуса, јер и Исус не остави неиспуњену ниједну заповест Божју. Сведок живога Бога, и праобраз Светитеља света, када беше стар и временит, поучи народ свој, као што Њега Бог у почетку поучи: не одступајте ни на десно ни на лијево него се држите Господа Бога својега (гл. 23).
О Господе Исусе, Сине Божји, који си предивна чудеса показао кроз Исуса Навина, верног слугу Твога, укрепи нас и охрабри нас, да не одступимо од Тебе ни на десно ни на лево, ради славе Твоје и спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
 |
| Манастир Стјеник, 30.12.2016. |
Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Уздржљивост у храни, према речима сина благодати, св. Јефрема Сирина, значи „не желети и не искати многих јела, слатких и скупих; не јести ништа ван одређеног времена; не предавати се духу чревоугодија; не раздражавати глад у себи гледањем на добра јела; и не желети час једног час другог јела.“ Велика је заблуда, да уздржљивост у јелу и посна храна шкоде здрављу телесном. Позната је ствар, да су испосници најдуже живели и најмање боловали. Пример за то пружа нам и св. пророк Данил са три отрока у Вавилону. Када цар нареди евнуху своме, да ове младиће храни јелима са царске трпезе и да их поји добрим вином, рече Данил евнуху, да они не желе узимати царску храну и пиће, него само храну биљну. (Јер Данил не хтеде да једе јела, попрскана крвљу од идолских жртава.) А евнух се побоја, да младићи не ослабе од посне хране, и исказа своју бојазан Данилу. Тада му пророк предложи, да учини једну пробу и да се увери, да их посна храна неће ослабити; наиме, да остале младиће на царском двору хране јелима царске трпезе а њих четворицу да хране само семенима биљним у току десет дана, па онда нека учини сравњење. Евнух послуша Данила, и учини по његовом предлогу. После десет дана беху лица у четворице младића испосника светлија а тела њихова јача него ли у младића вавилонских, који јеђаху и пијаху од царске трпезе.
Да созерцавам гостољубље и милосрђе Аврамово (Постања 18) и то:
1. како Аврам виде три човека (ангела) где иду, па им истрча у сусрет, сврати их к себи и угости их,
2. како он мољаше Бога да поштеди Содом због праведника, који могу бити у томе граду.
БЕСЕДА о Исусу Навину
Не одступај (од заповијести) ни на десно ни на лијево… Не бој се и не страши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш. (Ис. Нав. 1, 7, 9)
Исус Навин је у свему до краја послушао Господа не одступајући ни десно ни лево од заповести Господњих. Великим ужасима и страхотама бивао је он окружен водећи народ кроз земљу непознату и кроз густе редове непријатеља, но он се није ни убојао ни устрашио. Он је сматрао себе оруђем Божјим, и ратове своје ратовима Божјим. Као што веран војник слуша заповести војводе свога, тако је он ослушкивао и слушао вољу Бога живога. Себи није приписивао никакво добро, никакву силу, никакву заслугу, но све Богу, и само Богу. У своју војску и у своје оружје и у своју мудрост није се поуздавао ни најмање, но у Бога, и само у Бога свесилнога и свемудрога. Видите, браћо, с каквим људима Бог ходи. О кад би хришћански владари и војводе видели ово и научили се од Исуса слуге Божјег, како се служи Богу! О кад би сви они једном разумели, да се најбоље служи народу, кад се служи Богу, и да се не може служити народу а да се не служи Богу! Господ Бог је испунио обећање Своје и био је са Исусом Навином до краја рада и живота његова. А да је Господ био с њим, то показују чудеса велика и страшна, која Господ показа кроз овога верног слугу Свога. Бог раздвоји Јордан, те народ без моста пређе по суху; Бог учини те падоше зидови јерусалимски на глас трубе; Бог отвори очи Исусу да види великог Архангела с мачем у руци; Бог предаде силне непријатеље у руке Израиљаца; Бог заустави сунце над Гаваоном и месец над долином Елонском. Ваистину, никад и нигде Бог не остави слугу Свог Исуса, јер и Исус не остави неиспуњену ниједну заповест Божју. Сведок живога Бога, и праобраз Светитеља света, када беше стар и временит, поучи народ свој, као што Њега Бог у почетку поучи: не одступајте ни на десно ни на лијево него се држите Господа Бога својега (гл. 23).
О Господе Исусе, Сине Божји, који си предивна чудеса показао кроз Исуса Навина, верног слугу Твога, укрепи нас и охрабри нас, да не одступимо од Тебе ни на десно ни на лево, ради славе Твоје и спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого: Смисао вере - бесмисао сујеверја
Разговор на тему "Смисао вере - бесмисао сујеверја" водили су протојереј - ставрофор проф. др Дарко Ђого и протојереј Иван Цветковић.
Радио Светигора, 2016.
Радио Светигора, 2016.
 |
| преузми везу: ОВДЕ |
Изабране проповеди митрополита Христофора
Док ишчекујемо божићне празнике, велику радост нам је приредила књига „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића).
Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.
По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.
29. децембар 2016.
ЛИТУРГИЈА, 5. Оставимо све земаљске бриге, ВЕЛИКИ ВХОД
извор: SrpskiAndjeoTv
Замисли какве руке треба да буду да би служиле свете Тајне, какав језик треба да буде да би произнео речи призивања Светога Духа! А душа тек, која је примила толику благодат Светога Духа, колико она треба да буде светија и чистија од свега!
Свети Јован Златоуст
Ако све своје бриге управите ка Царству Небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи.
Авва Исак
Гранчицама умно очистивши душе, као деца, с вером кличемо Христу, на сав глас узвикујући Владики: Благословен да си, Спасе, Ти Који си дошао у свет да спасеш Адама од старог проклетства...
Јутрење у недељу Цвети
Епископ др Јован Пурић и ђакон Ненад Илић, ЛИТУРГИЈА, Метох манастира Острог, Београд, 2009.
 |
| Манастир Вазнесење |
У Студеници
извор: Nebojsa Mastilovic
албум: Сјајне српске звезде
продукција: Чувари 2013.
1. Земаљски престоли, небеске круне
2. Сјајне српске звезде
3. У Студеници
4. Земља која расте Небом
5. Ој, Србијо, Божји доме
6. Небо које памти
7. Бедем
8. Шта ће остати иза нас
9. Крст на врху Србије
10. Песма Вазнесењској цркви
 |
| фото: Манастир Студеница |
Емисија “Жички благовесник“, Тема: Представљање Божићног броја часописа "Жички благовесник"
Емисија Жички благовесник, РТВ Краљево
Тема: Представљање Божићног броја часописа Жички благовесник
Говори: јереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа
извор: eparhija-zicka.rs
28. децембар 2016.
НЕ ОДУСТАЈМО НИКАДА ОД ИМЕНА ИСУСОВОГ
И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. (Јн. 14, 13-14)
Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ... Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!
Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ... Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!
МАТИ ФОТИНА,ТУ ГДЕ СЕ ВОДА СА НЕБОМ ДОДИРУЈЕ И ГДЕ СЕ КАМЕН БОГУ МОЛИ
"Где птице и галебови песму Господу поју не може човек, а да се не диви Господу" , говори о манастирима на Скадарском језеру мати Фотина, настојатељица манастира Бешка
27. децембар 2016.
Света Жича, Санкт Петербург, 18.10.2016.
извор: IgorStesev
Sveta Zica. Millennium Serbian monastery. Serving on Mount Athos. St. Petersburg. Institute of History of Art. 18 October 2016.Svetа Žičа. Tыsяčeletie Serbskogo monаstыrя. Služenie nа Afone. Sаnkt-Peterburg. Institut istorii iskusstv. 18 oktяbrя 2016g.
Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма
http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/#05
Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке.
26. децембар 2016.
Свети Никодим Хиландарац, Архиепископ српски
Данас славимо Светог Никодима, игумана Хиландара и Архиепископа српског
Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.
СЛИКА ЦРКВЕ
Војници, лекари, болесници (међу које убрајам и нас „здраве“) – слика Цркве. Кад бих могла да је сачувам у свести и носим са собом кроз све остале литургије.
И сви се на крају причестисмо.
Анастасија-Весна Илић
Из Божићне посланице Антиохијског Патријарха
Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован Х упутио је божићну посланицу свем свештенству и монаштву, као и синовима и кћерима своје свете Цркве, у којој се, поред богословског излагања значаја Оваплоћења Господа Исуса Христа, истиче и следеће:
„Примили смо крштење пре 2000 година и није потребно да нас ико преобраћа у хришћанство, јер 2000 година ми звонимо звона наше љубави према суседу и износимо му наше отворено срце, ма ко он то био из било ког друштвеног слоја или религије. Међутим, истовремено смо свесни да припадамо овој истој земљи где је засејана наша вера и којој смо јој привржени...“
„Наша молитва је овог дивног дана упућена за мир у Сирији, за разрешење проблема у Либану и за општи напредак на Истоку. Наша молитва је упућена и за Палестину, за Ирак и за свако друго место у коме људи пате и страдају.
Већ дуже од пет година Антиохијска Црква је разапета, јер пати од варварства, терора, насиља и гушења њеног економског опоравка. Већ дуже од четири године свет посматра голготу Истока, при чему мислимо на архијереје који су отети, на побијене свештенике и на многа друга расељена лица. Али овај бол и агонија биће распршени Васкрсењем и оним великим каменом који ће бити одваљан са Празног гроба ма како дуго Голгота може потрајати...“
„Два архијереја Алепа, Високопреосвећени Јован Ибрахим и Павле Јазиги као и многа друга чеда овог рањеног Истока, сведоче о томе до које се мере страни интереси укрштају и колико човек може коштати.“
извор: www.spc.rs
„Примили смо крштење пре 2000 година и није потребно да нас ико преобраћа у хришћанство, јер 2000 година ми звонимо звона наше љубави према суседу и износимо му наше отворено срце, ма ко он то био из било ког друштвеног слоја или религије. Међутим, истовремено смо свесни да припадамо овој истој земљи где је засејана наша вера и којој смо јој привржени...“
Већ дуже од пет година Антиохијска Црква је разапета, јер пати од варварства, терора, насиља и гушења њеног економског опоравка. Већ дуже од четири године свет посматра голготу Истока, при чему мислимо на архијереје који су отети, на побијене свештенике и на многа друга расељена лица. Али овај бол и агонија биће распршени Васкрсењем и оним великим каменом који ће бити одваљан са Празног гроба ма како дуго Голгота може потрајати...“
„Два архијереја Алепа, Високопреосвећени Јован Ибрахим и Павле Јазиги као и многа друга чеда овог рањеног Истока, сведоче о томе до које се мере страни интереси укрштају и колико човек може коштати.“
извор: www.spc.rs
25. децембар 2016.
Архимандрит Тимотеј, Недеља 27. по Духовдану, Манастир Вазнесење, 25.12.2016.
 |
| Манастир Вазнесење фото: Владимир Мијаиловић |
Свети Спиридон Чудотворац
1. Свети Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Научни скуп: Улога свештеника у ратним временима
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Удружење ратних добровољаца 1912.-1918. и њихових потомака и поштовалаца организовало је 20. децембра 2016. године у Патријаршији српској у Београду научни скуп на тему „Улога и значај свештеника у Балканским и Првом светском рату“.
Војислав Илић, МАТИ И СИН
Бојана Пековић на свечаној академији поводом славе Цетињског манастира, 2015.
"Шта ћеш, старка, овде где куршуми лете,
на пољани смрти, сред крви румене?"
"Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."
"О, врати се, стара. Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна:
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана."
Забринута старка у Скопље се диже,
преко безброј поља, брда и сувата,
пречицама жури и напокон стиже,
и закуца алком о болничка врата.
"Ко је?" - чу се. - "Ја сам, ратникова мати.
Родитељска љубав довела је мене.
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."
"Ту је!" - Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје:
"Боже, да л' је овде? Камо мога чеда?"
Док одједном кликну: "Јово, очи моје!"
"Како наши, дома? - пита син полако. -
Шта те нагна, нано, чак довде до мене?"
"Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако...
и носим ти, ево, чарапе шарене.
Да ти их навучем, дед' овамо брже.
Носићеш их с диком, нек је слава Богу."
- па покривач диже, ал' се хитро трже
јер спази патрљке - одсечених ногу.
Но уздржа срце да бол не потече
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти и с поносом рече:
"Жив ми био синко, и срећне ти ране!"
Потом се јединцу наднесе над груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...
 |
| Војислав Илић, млађи |
Рођен у селу Ореовица 1877. године. Ореовица је 1924. проглашена за варош. У њој се одржава манифестација под називом "Дани Војислава Илића Млађег"). Умро је 22. маја 1944. г. у 6 сати изјутра. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичну гробницу у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.
24. децембар 2016.
БОГОРОДИЦА "СТРАСНА", Манастир Никоље
 |
| Манастир Никоље у Овчарско-кабларској клисури, ризница „Богородица Страсна”, почетак XVI века, снимак Саше Савовића, 2008. извор:Милош Тимотијевић |
Митрополит Иларион (Алфејев) о страдањима хришћана на Блиском истоку
Недавно је Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене послове Руске Православне Цркве, у разговору са замеником председника Комисије Руске Федерације за послове у УНЕСКО и Комисије за сарадњу између Русије и Сирије др Александром Дзасоховим, у емисији "Црква и свет", подсетио јавност на катастрофалне последице рата у Сирији. Жртве тог трагичног сукоба су сви људи без обзира на вероисповест али организован прогон хришћана и рушење њихових вишевековних светиња, који чине једну од неколико верских мањина у том региону, представља живу рану коју ће бити готово немогуће у потпуности зацелити јер су многи од њих убијени или за сва времена протерани.
По речима митрополита Иларина Сирија је земља у којој се хришћанство појавило на (свом) самом почетку: -Као што је познато, апостол Павле је примио хришћанство на путу за Дамаск. Он је дошао у Дамаск у улицу која се зове „Права“, која још увек постоји, где је био крштен. Дакле, хришћанство се појавило на (свом) самом почетку у Сирији. И вековима су хришћани и муслимани, раме уз раме, живели у Сирији, мирно, спокојно, и ми се заједно са вама сећамо те мирне земље. Ја сам много пута путовао кроз Сирију до почетка рата. Посетио сам Палмиру и друге градове и сећам се, наравно, те дивне атмосфере у којој су живели људи; када изађеш напоље видите и да поред џамије постоји хришћанска црква, седе трговци муслимани, хришћани и представници других конфесија и живе у миру и слози. И то што се сада дешава пред нашим очима у Сирији, то је катастрофа.
Говорећи о не тако давној прошлости мирног хришћанско-муслиманског суживота, митрополит Иларион се осврнуо на садашњу ситуацију у којој страдају сви људи: -За нас, црквене људе, предмет посебне бриге је ситуација у којој се налазе хришћанске Цркве јер хришћани масовно напуштају Блиски исток. Тамо се одвија геноцид над хришћанима, тј. њих уништавају физички на најзверскији начин.
Владика Иларион је навео као пример Ирак, где је донедавно живело милион и по хришћана, док их тамо сада има, на основу најпозитивнијих процена, не више од 150.000. -У неким областима где су хришћани компактно живели, сада их уопште нема. Они су сви отишли. Они који још увек опстају у Багдаду и околини осећају се као људи без будућности. Они такође траже могућност да оду, док их још увек није задесио нови талас тероризма. У Либији хришћана је било на хиљаде, сада их практично нема.
Ипак, чињеница да у том региону још увек живи један мали број хришћана сведочи да су они одани вери, коренима, етничком идентитету и да негују добросуседске односе са муслиманским окружењем, које није под утицајем радикалних идеја или политичко-економских интереса.
припремио ђакон др Александар Прашчевић
извор: www.spc.rs
6.10.2016.
Говорећи о не тако давној прошлости мирног хришћанско-муслиманског суживота, митрополит Иларион се осврнуо на садашњу ситуацију у којој страдају сви људи: -За нас, црквене људе, предмет посебне бриге је ситуација у којој се налазе хришћанске Цркве јер хришћани масовно напуштају Блиски исток. Тамо се одвија геноцид над хришћанима, тј. њих уништавају физички на најзверскији начин.
Владика Иларион је навео као пример Ирак, где је донедавно живело милион и по хришћана, док их тамо сада има, на основу најпозитивнијих процена, не више од 150.000. -У неким областима где су хришћани компактно живели, сада их уопште нема. Они су сви отишли. Они који још увек опстају у Багдаду и околини осећају се као људи без будућности. Они такође траже могућност да оду, док их још увек није задесио нови талас тероризма. У Либији хришћана је било на хиљаде, сада их практично нема.
Ипак, чињеница да у том региону још увек живи један мали број хришћана сведочи да су они одани вери, коренима, етничком идентитету и да негују добросуседске односе са муслиманским окружењем, које није под утицајем радикалних идеја или политичко-економских интереса.
припремио ђакон др Александар Прашчевић
извор: www.spc.rs
6.10.2016.
Манастир Свете Катарине, Синај
 |
Један манастир у Египту, установљен пре шеснаест векова, први од те врсте установа основаних у хришћанском монаштву, посетио је пре неког времена један наш монах.
Монах Гаврило прича нам о својим импресијама о овом манастиру, као и о помесној Цркви којој припада...
Радио Београд 2, 19.12.2016.
|
Радомир В. Поповић,Почеци монаштва у раној Цркви
Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду - Институт за теолошка истраживања
О КОПТСКОМ ХРИШЋАНСТВУ
 |
| Хришћански део Дамаска О коптском хришћанству, његовим доктринама, богослужењима, црквама, манастирима, обичајима и разликама у односу на српско православље - говориће монах Гаврило који је пре неколико година, током једног симпозијума имао прилике да га ближе упозна. http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/govori/govori1212.mp3 Радио Београд 2, 12.12.2016. |
23. децембар 2016.
Мисли Гилберта К. Честертона
Божић се заснива на једном прекрасном и намерном парадоксу; парадоксу да се рођење бескућника слави у сваком дому.
Свако ко промишља о рођењу светог детета у децембру, мисли исто оно што и ми под тиме мислимо: Христос није пуко летње сунце богатих, него зимска ватра бедних.
Рећи да је човек идеалиста значи не рећи ништа више него то да је човек.
Прихватити све јесте - радосна игра, разумети све је - прекомерни напор.
Када бих морао да одржим само једну проповед, била би то проповед, била би то проповед против гордости. Што дуже живим и посматрам живот око себе, а поготово понашање савремених људи у посебним околностима, све више сам убеђен у основаност страог верског учења да је васколико зло отпочело посезањем за извесним првенством, када се и само небо распукло попут огледала, од једног јединог вискомерног поосмеха.
Загонетке Божије су много више задовољавајуће од решења људи.
Не само да је вера мати читаве енергије света, него су њени противници очеви сваке светске збрке. Секуларисти нису разорили божанске вредности, али јесу успели порушити секуларне вредности, ако им је то за какву утеху. Титани нису свладали небеса, али јесу опустошили свет.
Људи се нису уморили од хришћанства; никада нису имали довољно хришћанства да би га се уморили. Људи се никада нису уморили од политичке правде; уморили су се чекајући на њу.
Да су велике идеје из прошлости пропале, не због тога што су надживљене (што мора да значи превазиђене), него због тога што нису поживеле довољно дуго. Човечанство није изашло из средњег века. Напротив, оно се из средњег века повукло у назадност и расуло. Хришћанском идеалу није суђено и није проглашен изгубљеним. Проглашен је недостижним и није му суђено.
У дну наших мозгова, тако рећи, постоји заборављени бљесак или провала зачуђености због нашег постојања.
Толеранција је врлина човека без убеђења.
Људи који се против Цркве почну борити због слободе и човечанства, заврше тако што одбаце и слободу и човечанство само да би се могли борити против Цркве.
Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе. Управо онда када је српско царство било смртно рањено, српска нација је добила прилику да докаже сопствену бесмртност; јер се бесмртност може открити тек у смрти.
У одбрану Срба и осталих Балканаца довољно је само рећи да су они били тамо где ми никада нисмо смели да пођемо и да су се усудили да стану на чело у тренутку када се Европа није усудила чак ни да следи - и да се захваљујући њима свет изменио.
избор из текста мр Радован Пилиповић, АПОСТОЛ ЗДРАВОГ РАЗУМА, Православље, бр. 1194, 15.12.2016.
ПРОТ. АНДРЕJ ТКАЧОВ, БЕГУНАЦ ОД СВЕТА
Током Београдског сајма књига из штампе је изашла нова збирка есеја руског мислиоца, мисионара и свештеника, оца Андреја Ткачова. Књигу „Бегунац од света“ издала је издавачка кућа "Драслар" у сарадњи са Сретењским манастиром из Москве. Слично, руско издање доживело је у Русији огроман успех.
Дизајн књиге је у складу са њеним насловом, и прилагођен је читаоцу који живи у буци и гужви овог времена. „Бегунац од света“ представља својеврсну карту за креативни бег у свет књижевности и уметности .
У предговору ове књиге, јеромонах Игнатиј Шестаков, сабрат Сретењског манастира, подсећа колико је у животу човека важно место књиге и тема читања, тема која се без прекида провлачи кроз многе чланке, беседе и проповеди оца Андреја.
Књига се током трајања сајма може пронаћи на штанду Задужбине манастира Хиландара, у хали 4 Београдског сајма.
***
Предговор
Књига коју држите у рукама посебна је по томе што, на њеним страницама, један познати руски свештеник, проповедник и мисионар наступа у улози књижевног критичара.
Наравно, он не спада у ону категорију критичара који разлажу на делове сваку фразу и реченицу, пишу о томе читаве томове, труде се да кажу нешто мудро ради сопствене славе, крију се иза навежбане красноречивости.
Он је, пре, срдачан саговорник са најбољим представницима светске културе. Проналази у њиховом стваралаштву најважније – реч о Спасењу, Лепоти и Истини. Само мали број наших савременика има такав дар – да види тајне светске културе кроз призму Јеванђеља.
Тема читања и место књиге у животу човека провлачи се, непрекидном линијом, кроз многе његове чланке, беседе и проповеди. Нећемо преувеличавати ако ову тему назовемо једном од његових омиљених, а ауторе и хероје светске литературе његовим блиским пријатељима.
Отац Андреј Ткачов разговара са нама, у атмосфери хришћанског погледа на свет, о најпознатијим делима из ризнице светске литературе, тражи у стваралаштву сваког аутора реч о Христу и Спасењу, о вишем смислу људског постојања. Његови саговорници су Толстој и Честертон, Луис и Достојевски, Платонов и Вајлд....и ми.
Тешко је пронаћи познатог представника светске литературе којег је отац Андреј заобишао, са којим није поразговарао,није дискутовао, са којим се није насмејао и заплакао.
На тај искрени разговор он позива и нас, своје читаоце.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
28.10.2016.
извор: www.pravoslavie.ru
У предговору ове књиге, јеромонах Игнатиј Шестаков, сабрат Сретењског манастира, подсећа колико је у животу човека важно место књиге и тема читања, тема која се без прекида провлачи кроз многе чланке, беседе и проповеди оца Андреја.
Књига се током трајања сајма може пронаћи на штанду Задужбине манастира Хиландара, у хали 4 Београдског сајма.
***
Предговор
Књига коју држите у рукама посебна је по томе што, на њеним страницама, један познати руски свештеник, проповедник и мисионар наступа у улози књижевног критичара.
Наравно, он не спада у ону категорију критичара који разлажу на делове сваку фразу и реченицу, пишу о томе читаве томове, труде се да кажу нешто мудро ради сопствене славе, крију се иза навежбане красноречивости.
Он је, пре, срдачан саговорник са најбољим представницима светске културе. Проналази у њиховом стваралаштву најважније – реч о Спасењу, Лепоти и Истини. Само мали број наших савременика има такав дар – да види тајне светске културе кроз призму Јеванђеља.
Тема читања и место књиге у животу човека провлачи се, непрекидном линијом, кроз многе његове чланке, беседе и проповеди. Нећемо преувеличавати ако ову тему назовемо једном од његових омиљених, а ауторе и хероје светске литературе његовим блиским пријатељима.
Отац Андреј Ткачов разговара са нама, у атмосфери хришћанског погледа на свет, о најпознатијим делима из ризнице светске литературе, тражи у стваралаштву сваког аутора реч о Христу и Спасењу, о вишем смислу људског постојања. Његови саговорници су Толстој и Честертон, Луис и Достојевски, Платонов и Вајлд....и ми.
Тешко је пронаћи познатог представника светске литературе којег је отац Андреј заобишао, са којим није поразговарао,није дискутовао, са којим се није насмејао и заплакао.
На тај искрени разговор он позива и нас, своје читаоце.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
28.10.2016.
извор: www.pravoslavie.ru
ЧЕСТЕРТОН, ЛУИС И МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ
Неко је оштроумно запазио да су у ХХ веку међу свим проповедницима Јеванђеља у Великој Британији (а у то време их је тамо било доста) људи чули и дубоко прихватили гласове само тројице људи. Ови проповедници су Гилберт Честертон, Клајв Луис и митрополит Антоније (Блум). Вреди пажљивије погледати ову тројицу „последњих Мохиканаца“, пошто је управо труд налик на њихов потребан сваком друштву које чува своју везу са Христом и Црквом.
Честертон и Луис су мирјани. Они не заузимају никакво место у хијерархији, нису везани корпоративном етиком, нису обележени печатом школског, специјалног образовања. Зато су специфично слободни. Тамо где епископ и свештеник мора три пута да се осврне на мишљење надређених, на евентуални друштвени резонанс и слично, ова двојица говоре оно што мисле привлачећи слушаоце једноставношћу и смелом искреношћу. Они не говоре зато што је то нужно, зато што је то њихова обавеза због звања и положаја у друштву, већ само због вере и узнемирености срца. И нехотице се сећамо нашег домаћег „витеза вере“, како су га с поштовањем називали чак и непријатељи, тачније – Алексеја Хомјакова. Он се није борио за Цркву зато што је завршио богословију, већ зато што је живео у Цркви и ради Цркве. У области учења о Цркви ниједан јерарх није био тако свеж као овај мирјанин.
 |
| Прот. Андреј Ткачов, Бегунац од света, Драслар, 2016. |
22. децембар 2016.
ЛИТУРГИЈА, 4. Анђели и људи се уједињују, МАЛИ ВХОД И ЕВАНЂЕЉЕ
извор: SrpskiAndjeoTv
Мали вход пројављује присуство Сина Божјег и Његов долазак у овај свет.
Свети Герман
Свети Боже, то се односи на Бога Оца. Свети Силни, то је Син и Логос (Реч). Зато што је везао ђавола који је имао моћ против нас, учинио га је немоћним својом крсном Жртвом - њега који је имао силу смрти - и подарио нам живот и моћ и власт да га сатиремо. Свети Бесмртни, односи се на Духа Светога, Животворнога, кроз Којега се оживотворује и одржава васцела Творевина, и узвикује Помилуј нас...Трисвета песма говори се три пута, јес се сва три пута реч Свети односи на сваку од три Личности једнога Божанства: Свака од три Личности је и Света и Силна и Бесмртна.
Свети Герман Цариградски
Налазиш се изван раја, ти, оглашени, у прогонству заједно са прародитељем Адамом. Сада се, међутим, и теби полако отварају двери, уђи у рај из кога си изашао. Не одлажи, да те случајно не претекне смрт и онемогући те улазак...Свуци са себе старога човека, као изношену одећу, сву укаљану срамотом од мноштва грехова...Обуци се у одежду непропадљивости коју ти припремљену пружа христос. Не одбијај тај дар како не би увредио Дародавца.
Свети григорије Нисијски
Епископ др Јован (Пурић) и ђакон Ненад Илић, ЛИТУРГИЈА, Метох манастира Острог, Београд, 2009.
 |
| Манастир Вазнесење |
Опроштај од "Светогорског сећања"
Наш брат у Христу Јован-Јанис Консиотис, који је осам година под псеудонимом Келиотис Јанис уређивао један од најбољих блогова о Светој Гори, данас је објавио гашење свог блога ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΕΣ ΜΝΗΜΕΣ = Светогорско сећање.
Блог http://agioritikesmnimes.blogspot.rs/ је током осам година рада забележио преко седам милиона посета. Јанис је свакодневно објављивао поуке и житија светогорских стараца, вести са најсвежијим догађајима на Светој Гори, имајући увек ексклузивне снимке и извештаје од самих светогораца. На овој интернет адреси објављивао је од 14. новембра 2011, а пре тога, тачније од 6. новембра 2008. на адреси http://agioritikesmnimes.pblogs.gr/
Данас нас је све изненадио својим 9484-им постом којим је у навечерје Божића (Грци ван Свете Горе су на новом календару) објавио престанак рада блога http://agioritikesmnimes.blogspot.rs/
Да брата нашег Јаниса чува Пресвета Богородица Игуманија Свете Горе молитвама свих Светих Отаца на Светој Гори просијавших.
извор: svetogorac.blogspot.rs
Данас нас је све изненадио својим 9484-им постом којим је у навечерје Божића (Грци ван Свете Горе су на новом календару) објавио престанак рада блога http://agioritikesmnimes.blogspot.rs/
Да брата нашег Јаниса чува Пресвета Богородица Игуманија Свете Горе молитвама свих Светих Отаца на Светој Гори просијавших.
извор: svetogorac.blogspot.rs
ВИРТУЕЛНА ШЕТЊА СВЕТОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА
http://mountathos360.com/en/ |
| Светогорски манастир Светог Павла фото: Филм Отац |
21. децембар 2016.
Свети Николај Жички, О покајању
Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божјем.
Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.
Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.
Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.
Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.
Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.
Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде.
Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.
Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.
Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.
Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!
Свети Николај Жички, Молитве на језеру, XVIII
извор: eparhija-zicka.rs
Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.
Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.
Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.
Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.
Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.
Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде.
Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.
Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.
Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.
Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!
Свети Николај Жички, Молитве на језеру, XVIII
извор: eparhija-zicka.rs
