Бојана Пековић на свечаној академији поводом славе Цетињског манастира, 2015.
"Шта ћеш, старка, овде где куршуми лете,
на пољани смрти, сред крви румене?"
"Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."
"О, врати се, стара. Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна:
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана."
Забринута старка у Скопље се диже,
преко безброј поља, брда и сувата,
пречицама жури и напокон стиже,
и закуца алком о болничка врата.
"Ко је?" - чу се. - "Ја сам, ратникова мати.
Родитељска љубав довела је мене.
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."
"Ту је!" - Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје:
"Боже, да л' је овде? Камо мога чеда?"
Док одједном кликну: "Јово, очи моје!"
"Како наши, дома? - пита син полако. -
Шта те нагна, нано, чак довде до мене?"
"Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако...
и носим ти, ево, чарапе шарене.
Да ти их навучем, дед' овамо брже.
Носићеш их с диком, нек је слава Богу."
- па покривач диже, ал' се хитро трже
јер спази патрљке - одсечених ногу.
Но уздржа срце да бол не потече
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти и с поносом рече:
"Жив ми био синко, и срећне ти ране!"
Потом се јединцу наднесе над груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...
 |
| Војислав Илић, млађи |
Рођен у селу Ореовица 1877. године. Ореовица је 1924. проглашена за варош. У њој се одржава манифестација под називом "Дани Војислава Илића Млађег"). Умро је 22. маја 1944. г. у 6 сати изјутра. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичну гробницу у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.
Нема коментара:
Постави коментар