Који не може да уће у брак, тај није ни за монаха...

   Свет мисли када неко оде у манастир одлази из заједнице и да подивља. Људи то говоре, јер не знају да су монаси понајвише људи заједнице. Да знате да нико не може постати монах ако није друштвен човек, ако дакле не може да заједничари са људима и да се суочава са тешкоћама у заједници. Ако је некоме тешко да уће у брак да створи породицу, он такође не може ни да постане монах. Треба да осећа сиурност у животу. Манастири нису уточишта, азили. Монах стога може постићи све претходно наведене, које воли и чију вредност не пориче, што не осућује, не презире, али за себе бира нешто узвишеније.
  Манастир је једно веома блиско братство. Сви су удови једнога тела, Тела  Христовог. Тамо човек осећа оно што Свети Апостол Павле говори Коринћанима који су били мећусобно раздељени: “и ако страда један уд“, примера ради моја лева рука, „с њим страдају и сви удови“. Дакле, моје очи ће се окренути надоле да виде шта је са мојом руком, а моја десна рука ће се старати да јој помогне. Сви удови помау један другом. Ако један уд страда, другоме је жао и помаже му. Ако се један уд радује, прославља, сви удови се са њим радују, радује се цело тело.


Архимандрит Емилијан метеорски и светогорски, Наш однос са ближњима, Манастир Жича, 2006.