Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.
Спољашња “култура” је само скуп навика учтивог понашања. У основи унутарње културе, пак, лежи нешто душевно, што бисмо могли назвати смислом за саосећање. ... Оно што је корисно за стварање спољашње навике може, понекад, бити штетно за развијање душевне способности. Наведимо пример. Дошли сте у госте познаницима и донели малишану поклон. “Како се каже?” - строго подсећа мама. “Хвала”, промрмља он. И изговоривши ту реч, малишан као да је отаљао ствар са гостом. На његовом лицу се не одражава ни осмех ни радост.
Навика на учтивост код њега се некако може усадити, али слух за саосећајност отупљује. Ако превремено навикавамо децу да речима изражавају осећања која још не доживљавају, можемо им та осећања угушити заувек. Зашто, на пример, терамо дете да каже хвала? Најчешће само зато да бисмо пред људима показали како нам је дете “васпитано”. Вежбање у спољашњој учтивости само личи на васпитање. Међутим, стварно васпитање долази тек онда када успемо детету да придамо макар једну кап душевности.
Како развити слух за саосећајност, срдачност, искреност? Задатак је сложенији од простог овладавања речима ''хвала'', ''изволите'' или ''молим''. Обазривост према другоме, осећање за другога, то је прави услов за развијање слуха осећајности, срдачности, искрености. Какав пример дете види од својих првих дана? Пред њим је увек особа (и то тако ауторитативна - мама!) која се стално нешто жали: уморна је, потребна јој је помоћ, не може сама да узме напрстак, не устручава се да сваког минута нешто моли. То значи - размишља дете - и ја исто тако могу да се жалим, да оптерећујем друге ,и ако ме нешто боли, да на сав глас вичем да ме боли. Нека онда и мама због мене мало пати! У таквој породици дете никада неће схватити да јадиковати пред онима који те воле - није поштено.
Не оптерећуј друге, не загорчавај им живот својим незгодама, снађи се, ако можеш, сам! Такву лекцију морамо примером давати ми одрасли. Не оптерећуј другога, него настој да га обрадујеш. Прва породична брига је често: коме ћемо и шта поклонити. Једна мајка ми је говорила о својој деци: “Трудим се да их научим да дају” И заиста, њена четворогодишња кћерчица не одлази у госте без поклона; мама је постигла да дете почне да осећа радост зато што нешто поклања, радост давања, и да се истовремено радује туђој радости.
Тако бисмо волели да чешће чујемо оно саосећајно: Баш ти се радујем. Или: Радујем се твом успеху. Научићемо дете да се радује због других, да се радује несебично, не упоређујући туђе успехе са својим неуспесима. Ако кћи исприча да се у разреду појавила одлична ученица, требало би да се мајка обрадује непознатој девојчици, а не одмах да пожури са прекором: “Ето, видиш, а ти?” Морали бисмо поступати опрезније.
Указујући на леп пример његових вршњака, у нашем детету ми, међутим, често не подстичемо жељу за подражавањем, него баш - завист. Васпитање слуха за срдачност и осећајност захтева тишину. Ту галами уопште нема места. На пример, отац и синчић прилазе кући и отац упозорава: “Нећемо звонити, мајка је болесна. Откључаћемо сами”. Изванредна лекција. Тамо где је довољно да човеку буде жао, нема потребе за љутњом.
Кад родитељи морају да упуте прекор, да стављају примедбе и осуђују дете, значи, васпитање је примило опасан ток. Дете би слухом своје саосећајности морало да наслути неодобравање и жалост старијих. А када се та љутња преточи у речи, у прекоре, укоре и вику, тада тај слух све више отупљује. Ако сам данас детету нешто приговорио, сутра ћу морати још дуже да му приговарам. И сваким даном оно ће ме све слабије слушати и чути. Дете код кога није развијен и код кога је затајио слух саосећајности, готово је немогуће васпитавати. По раштимованом клавиру може се ударати песницом. Но, ниједан инструмент на свету није од тога добио чистији звук.
Научимо децу да воле људе, а не да суде о њима! Слух за саосећајност, срдачност и искреност није, дакле, она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Обдарити дете слухом за саосећајност - то је оно најбоље што родитељи могу учинити за његову срећу. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души - стално се напајају истинским животом.
Симон Соловејчик
извор: www.prijateljboziji.com
 |
| Манастир Вазнесење |
Спољашња “култура” је само скуп навика учтивог понашања. У основи унутарње културе, пак, лежи нешто душевно, што бисмо могли назвати смислом за саосећање. ... Оно што је корисно за стварање спољашње навике може, понекад, бити штетно за развијање душевне способности. Наведимо пример. Дошли сте у госте познаницима и донели малишану поклон. “Како се каже?” - строго подсећа мама. “Хвала”, промрмља он. И изговоривши ту реч, малишан као да је отаљао ствар са гостом. На његовом лицу се не одражава ни осмех ни радост.
Навика на учтивост код њега се некако може усадити, али слух за саосећајност отупљује. Ако превремено навикавамо децу да речима изражавају осећања која још не доживљавају, можемо им та осећања угушити заувек. Зашто, на пример, терамо дете да каже хвала? Најчешће само зато да бисмо пред људима показали како нам је дете “васпитано”. Вежбање у спољашњој учтивости само личи на васпитање. Међутим, стварно васпитање долази тек онда када успемо детету да придамо макар једну кап душевности.
Како развити слух за саосећајност, срдачност, искреност? Задатак је сложенији од простог овладавања речима ''хвала'', ''изволите'' или ''молим''. Обазривост према другоме, осећање за другога, то је прави услов за развијање слуха осећајности, срдачности, искрености. Какав пример дете види од својих првих дана? Пред њим је увек особа (и то тако ауторитативна - мама!) која се стално нешто жали: уморна је, потребна јој је помоћ, не може сама да узме напрстак, не устручава се да сваког минута нешто моли. То значи - размишља дете - и ја исто тако могу да се жалим, да оптерећујем друге ,и ако ме нешто боли, да на сав глас вичем да ме боли. Нека онда и мама због мене мало пати! У таквој породици дете никада неће схватити да јадиковати пред онима који те воле - није поштено.
Не оптерећуј друге, не загорчавај им живот својим незгодама, снађи се, ако можеш, сам! Такву лекцију морамо примером давати ми одрасли. Не оптерећуј другога, него настој да га обрадујеш. Прва породична брига је често: коме ћемо и шта поклонити. Једна мајка ми је говорила о својој деци: “Трудим се да их научим да дају” И заиста, њена четворогодишња кћерчица не одлази у госте без поклона; мама је постигла да дете почне да осећа радост зато што нешто поклања, радост давања, и да се истовремено радује туђој радости.
Тако бисмо волели да чешће чујемо оно саосећајно: Баш ти се радујем. Или: Радујем се твом успеху. Научићемо дете да се радује због других, да се радује несебично, не упоређујући туђе успехе са својим неуспесима. Ако кћи исприча да се у разреду појавила одлична ученица, требало би да се мајка обрадује непознатој девојчици, а не одмах да пожури са прекором: “Ето, видиш, а ти?” Морали бисмо поступати опрезније.
Указујући на леп пример његових вршњака, у нашем детету ми, међутим, често не подстичемо жељу за подражавањем, него баш - завист. Васпитање слуха за срдачност и осећајност захтева тишину. Ту галами уопште нема места. На пример, отац и синчић прилазе кући и отац упозорава: “Нећемо звонити, мајка је болесна. Откључаћемо сами”. Изванредна лекција. Тамо где је довољно да човеку буде жао, нема потребе за љутњом.
Кад родитељи морају да упуте прекор, да стављају примедбе и осуђују дете, значи, васпитање је примило опасан ток. Дете би слухом своје саосећајности морало да наслути неодобравање и жалост старијих. А када се та љутња преточи у речи, у прекоре, укоре и вику, тада тај слух све више отупљује. Ако сам данас детету нешто приговорио, сутра ћу морати још дуже да му приговарам. И сваким даном оно ће ме све слабије слушати и чути. Дете код кога није развијен и код кога је затајио слух саосећајности, готово је немогуће васпитавати. По раштимованом клавиру може се ударати песницом. Но, ниједан инструмент на свету није од тога добио чистији звук.
Научимо децу да воле људе, а не да суде о њима! Слух за саосећајност, срдачност и искреност није, дакле, она уобичајена и увежбана учтивост. То је чисто душевна, морална особина. Обдарити дете слухом за саосећајност - то је оно најбоље што родитељи могу учинити за његову срећу. Људи који имају осећање за добро других и прихватају живот ближњих дубоко у својој души - стално се напајају истинским животом.
Симон Соловејчик
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар