Међутим, покајник мења свој живот, ствара „нови живот“ „који се обнавља из славе у славу, из савршенства у савршенство, из светиње у светињу“, постаје нов свет, нов човек. У овом случају демонски утицај се полагано повлачи, Бог нас осваја и почињемо да се успињемо степеницама безгреховности. Сада нам Бог помаже да наше страсти, које нова природа „изгони“, не могу да се пројаве.
Истовремено, као што знамо из Канона, Црква је одредила десет година као најнижи узраст за постриг у монаха – претходно је био одређен узраст од 17 година – како би били спречени могући падови у младости. Најтеже године јесу од једанаесте до петнаесте.
Многи родитељи су одводили своју децу од три или четири године у манастир, да би она у тако раном узрасту постала монаси, како би се увећали њихова невиност и чистота, побожност и богопознање.
Међутим, грех није престао да постоји, и никада неће нестати, сем ако Бог не укине нашу слободу. Али Бог је никада неће укинути, тако да никада нећемо престати да будемо власни над собом, да бирамо између греха и светости. А тај избор можемо направити у сваком тренутку нашег живота. Тако, нашим маштањем, нашим помислима, жељама или путем нашег вида ми поново у потпуности враћамо нашу пређашњу злоћу, разврат, путене загрљаје. Такође, ми можемо да се поново вратимо у идолопоклоничко стање, да поставимо, примера ради, новац, жену, самољубље – нарцизам, упорност, или било шта друго, за наше божанство.
Изричито, можемо да упаднемо у непослушност према Богу, што је једнако идолопоклонству; дакле, да толико верујемо помислима, нашим жељама, посебно нашем мишљењу и знању, тако да они нама владају, а да Бог за нас нема духовну насладу и силу. У овим случајевима човек увек упада у демонска дејства. Демон задобија права, улази у људе, и полагано његова права постају неотуђива, а људи се муче и боре до краја свога живота.
Међутим, покајник мења свој живот, ствара „нови живот“ „који се обнавља из славе у славу, из савршенства у савршенство, из светиње у светињу“, постаје нов свет, нов човек. У овом случају демонски утицај се полагано повлачи, Бог нас осваја и почињемо да се успињемо степеницама безгреховности. Сада нам Бог помаже да наше страсти, које нова природа „изгони“, не могу да се пројаве. Даље, Он у нама све преокреће, и оно што је најскривеније у нашем бићу, и тада постајемо једно са Њим; достижемо стање безгреховности и у овом животу немамо више искушења. То да немамо више искушења, да нисмо више неразумни – представља стање безгреховности, природно стање Божијег човека. Када имамо искушења, помисли, жеље, када се враћамо старом човеку, то значи да у нама још живи оно што је неприродно.
Кад задобијемо природно стање, можемо рећи да и у нашем телу и у нашој души, и то како једемо и то како постимо, и како спавамо и устајемо или бдимо – све у славу Божију чинимо. Тада се испуњава молитва из Оченаша: „Да се свети Име Твоје“. Обузима нас благодат Божија која нас заувек освећује, и преноси нам небеске доживљаје. Тада постајемо странци на земљи, „чудан призор, чудно чувење“. То је природно стање ка којем нас Бог води, наш повратак у рај, поновно рођење. Бог спушта небеса и враћа нас у првобитно стање праведности. Ово чудо није ипак чудо, то је природа и дело Цркве. Ако Црква не може то да учини од нас, значи да то наше срце не прима, јер смо се навикли на друге ствари.
Из овог стања бестрашћа човек поново може да се врати, и то заувек, у страсно стање. Већ смо навели неколико примера. Сада ћемо се зауставити на јелу, јер је то доста уобичајен проблем, истовремено је то и клизав терен на коме свако може да падне. Човек тежи да једе јела која задовољавају његово грло и стомак. Стомакоугађање, задовољавање стомака, више се односи на преједање, али има везе и са добром исхраном, дакле када једем јела која гоје и пружају задовољство, која захтевају умеће и трошак. Тиме се обнављају наши пређашњи греси. Чак и бестрасан човек, када много једе или једе укусна јела, вратиће се у пређашње стање. Зато наша Црква придаје тако велики значај уздржању у јелу и настоји на заједничкој трпези. Другачије не бива хришћански живот. Сада можемо да разумемо зашто се сматра да је пост сећање на Бога, трагање за Њим и ишчекивање Њега. Пост означава ишчекивање Духа Светога, веру и наш двиг ка Богу и Његовом Царству. Не заборавимо то.
Када имамо могућност да бирамо колико јела желимо, оправдавајући се да не знамо колико и шта треба да једемо, ми бирамо оно најбоље те икону Божију, ово створење које је Бог начинио, измењујемо у демонски лик; живимо болесно, а мислимо да живимо духовним животом. Свесно упадамо у старе грехове. После, једина могућност да се спасемо јесте кроз мучење или покајањем у последњем часу живота. Али нико не зна да ли ће му бити дат последњи час живота.
Изађеш ван Свете Горе, укрцаш се на брод, време буде предивно. Нешто се догоди, брод се преврне и ти си изгубљен. Нема последњег часа за тебе. То се исто дешава и са болешћу. Човек је склон да воли живот – у ствари то је љубав према смрти, јер се овај живот завршава смрћу – човек не верује да ће умрети. Зашто? Зато што не живи духовним животом. Ко живи духовним животом, он воли смрт. Ко живи грешно, он мрзи смрт и жели да је заустави. И ропац да дође, он не би поверовао да ће умрети, и зато за њега не постоји последњи час.
Архимандрит Емилијан
извор: www.manastirklisina.com
Истовремено, као што знамо из Канона, Црква је одредила десет година као најнижи узраст за постриг у монаха – претходно је био одређен узраст од 17 година – како би били спречени могући падови у младости. Најтеже године јесу од једанаесте до петнаесте.
 |
| Манастир Вазнесење |
Многи родитељи су одводили своју децу од три или четири године у манастир, да би она у тако раном узрасту постала монаси, како би се увећали њихова невиност и чистота, побожност и богопознање.
Међутим, грех није престао да постоји, и никада неће нестати, сем ако Бог не укине нашу слободу. Али Бог је никада неће укинути, тако да никада нећемо престати да будемо власни над собом, да бирамо између греха и светости. А тај избор можемо направити у сваком тренутку нашег живота. Тако, нашим маштањем, нашим помислима, жељама или путем нашег вида ми поново у потпуности враћамо нашу пређашњу злоћу, разврат, путене загрљаје. Такође, ми можемо да се поново вратимо у идолопоклоничко стање, да поставимо, примера ради, новац, жену, самољубље – нарцизам, упорност, или било шта друго, за наше божанство.
Изричито, можемо да упаднемо у непослушност према Богу, што је једнако идолопоклонству; дакле, да толико верујемо помислима, нашим жељама, посебно нашем мишљењу и знању, тако да они нама владају, а да Бог за нас нема духовну насладу и силу. У овим случајевима човек увек упада у демонска дејства. Демон задобија права, улази у људе, и полагано његова права постају неотуђива, а људи се муче и боре до краја свога живота.
Међутим, покајник мења свој живот, ствара „нови живот“ „који се обнавља из славе у славу, из савршенства у савршенство, из светиње у светињу“, постаје нов свет, нов човек. У овом случају демонски утицај се полагано повлачи, Бог нас осваја и почињемо да се успињемо степеницама безгреховности. Сада нам Бог помаже да наше страсти, које нова природа „изгони“, не могу да се пројаве. Даље, Он у нама све преокреће, и оно што је најскривеније у нашем бићу, и тада постајемо једно са Њим; достижемо стање безгреховности и у овом животу немамо више искушења. То да немамо више искушења, да нисмо више неразумни – представља стање безгреховности, природно стање Божијег човека. Када имамо искушења, помисли, жеље, када се враћамо старом човеку, то значи да у нама још живи оно што је неприродно.
Кад задобијемо природно стање, можемо рећи да и у нашем телу и у нашој души, и то како једемо и то како постимо, и како спавамо и устајемо или бдимо – све у славу Божију чинимо. Тада се испуњава молитва из Оченаша: „Да се свети Име Твоје“. Обузима нас благодат Божија која нас заувек освећује, и преноси нам небеске доживљаје. Тада постајемо странци на земљи, „чудан призор, чудно чувење“. То је природно стање ка којем нас Бог води, наш повратак у рај, поновно рођење. Бог спушта небеса и враћа нас у првобитно стање праведности. Ово чудо није ипак чудо, то је природа и дело Цркве. Ако Црква не може то да учини од нас, значи да то наше срце не прима, јер смо се навикли на друге ствари.
Из овог стања бестрашћа човек поново може да се врати, и то заувек, у страсно стање. Већ смо навели неколико примера. Сада ћемо се зауставити на јелу, јер је то доста уобичајен проблем, истовремено је то и клизав терен на коме свако може да падне. Човек тежи да једе јела која задовољавају његово грло и стомак. Стомакоугађање, задовољавање стомака, више се односи на преједање, али има везе и са добром исхраном, дакле када једем јела која гоје и пружају задовољство, која захтевају умеће и трошак. Тиме се обнављају наши пређашњи греси. Чак и бестрасан човек, када много једе или једе укусна јела, вратиће се у пређашње стање. Зато наша Црква придаје тако велики значај уздржању у јелу и настоји на заједничкој трпези. Другачије не бива хришћански живот. Сада можемо да разумемо зашто се сматра да је пост сећање на Бога, трагање за Њим и ишчекивање Њега. Пост означава ишчекивање Духа Светога, веру и наш двиг ка Богу и Његовом Царству. Не заборавимо то.
Када имамо могућност да бирамо колико јела желимо, оправдавајући се да не знамо колико и шта треба да једемо, ми бирамо оно најбоље те икону Божију, ово створење које је Бог начинио, измењујемо у демонски лик; живимо болесно, а мислимо да живимо духовним животом. Свесно упадамо у старе грехове. После, једина могућност да се спасемо јесте кроз мучење или покајањем у последњем часу живота. Али нико не зна да ли ће му бити дат последњи час живота.
Изађеш ван Свете Горе, укрцаш се на брод, време буде предивно. Нешто се догоди, брод се преврне и ти си изгубљен. Нема последњег часа за тебе. То се исто дешава и са болешћу. Човек је склон да воли живот – у ствари то је љубав према смрти, јер се овај живот завршава смрћу – човек не верује да ће умрети. Зашто? Зато што не живи духовним животом. Ко живи духовним животом, он воли смрт. Ко живи грешно, он мрзи смрт и жели да је заустави. И ропац да дође, он не би поверовао да ће умрети, и зато за њега не постоји последњи час.
Архимандрит Емилијан
извор: www.manastirklisina.com
Нема коментара:
Постави коментар