Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
Познање Божије воље је питање читавог живота, и оно се не може исцрпети никаквим кратким правилима. Од светих Отаца ту тему је најбоље расветлио митрополит Тобољски Јован (Максимович). Он је написао изузетну књигу “Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом”. Илиотропион значи – сунцокрет. То је та биљка, која се окреће за сунцем својом главицом, и све време тежи ка светлости. Свети Јован је својој књизи о познању Божије воље дао такав поетски назив. Иако је написана пре више од сто година, она је и поред свега задивљујуће књига, како по језику, тако и по духу. Она је интересантна, разумљива и блиска савремена савременом човеку. Савети мудрог светитеља су у потпуности применљиви и у условима који су се кардинално изменили у поређењу са још недавним временима. Ми нећемо поставити пред себе задатак да препричамо “Илиотропион” – ту књигу треба прочитати у целости. Ми ћемо покушати да предложимо најопштију шему решења тог за спасење душе најважнијег питања.
Размотримо следећи пример: пред нама се налази лист папира, на коме је на невидљив начин постављена нека тачка. Можемо ли ми одмах, не имајући никакву информацију, такорећи, “додиром прста”, одредити место налажења те тачке? Природно да не можемо. Међутим уколико се око те невидљиве тачке нацрта по кругу неколико видљивих тачака, онда ослањајући се на њих, можемо са великом вероватноћом да пронађемо тражену тачку као центар кружнице.
Да ли у нашем животу постоје такве “видљиве тачке” уз помоћ којих бисмо могли да препознамо Божију вољу? Постоје. Шта су те тачке? То су неки приступи обраћања Богу, опиту Цркве и нашој души на човековом путу познања Божије воље. Али сваки од тих приступа није сам себи довољан. Када тих приступа има неколико, и када су они заступљени и сједињени у неопходној мери, само тада ми – срцем! – можемо да спознамо шта Господ од нас у ствари очекује.
Дакле, прва “тачка”, први критеријум је наравно Свето Писмо, директна Реч Божија. Ослањајући се на Свето Писмо, ми себи довољно јасно можемо да представимо границе Божије воље, то јест да схватимо шта нам је допуштено, а шта је потпуно неприхватљиво. Постоји Божија заповест: “Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим и свом душом твојом и свим умом твојим … љуби ближњега свога, као самог себе” (Мт. 22, 37, 39). Љубав је последњи критеријум одакле изводимо закључак: ако се нешто ради из мржње, онда то већ аутоматски прелази границу Божије воље.
У чему су тешкоће на том путу? Оно што богонадахнуто Писмо чини истински Великом Књигом је Његова универзалност. Међутим насупрот унивезалности је немогућност једнозначне интерпретације Писма у свакој конкретној животној ситуацији ван огромног духовног искуства живота у Христу. А то се опростите не односи на нас … Али и поред свега та тачка постоји …
Други критеријум је Свето Предање. То је опит реализације Светог Писма у времену. То је опит Светих Отаца, то је опит Цркве, која је 2000 година тражила одговор на питање шта значи живети испуњавајући Божију вољу. Тај опит је огроман, непроцењив и практично даје одговор на сва животна питања. Али и ту постоје проблеми. Овде је тешкоћа супротна – дискретност опита. Јер управо због тога што је тај опит тако огроман, он укључује у себе велики број различитих варијанти решења духовних и животних проблема. Применити га у конкретним ситуацијама је практично немогуће без благодатног дара расуђивања, што је опет у савременом животу изузетна реткост.
Са поукама светих Отаца и стараца из књига су повезана и нека специфична искушења. Ствар је у томе што се у највећем броју случајева савети стараца односе на конкретног човека у конкретним околностима његовог живота и могу да се мењају на основу промене тих околности. Говорили смо о томе да Божији Промисао о човековом спасењу може да буде различит. А зашто је то тако? Зато што, човек по правилу због своје немоћи (лењости?) не иде директним путем – путем савршенства. Ево например данас није испунио оно што је требало да испуни. И шта му преостаје? Да погине? Не! Господ у том случају одређује за њега неки други, можда трновитији и дужи али апсолутни пут спасења. Уколико је он сагрешио, а нарушавање Божије воље је увек вољни или невољни грех, онда тај пут спасења обавезно лежи кроз покајање. На пример, данас старац каже: “Ти треба тако и тако да поступиш”. А човек се уклања од испуњавања духовне наредбе. И потом опет долази код старца по савет. И тада старац, уколико види у њему покајање, каже му како треба да поступи у новој ситуацији. Можда му говори нешто што је супротно претходном савету, јер човек претходни савет није испунио, поступио је по своме, и то је кардинално изменило ситуацију, и створило нове – у првом реду духовне – околности. На тај начин видимо да индивидуалност савета стараца у конкретним животним случајевима представља објективну препреку за то што се могло једноставније рећи: “Читајте савете стараца, следујте им и живећете по Божијој вољи”. Али и то је – тачка …
Трећи критеријум је глас Божији у човековом срцу. Шта је то? Савест. Апостол Павле је задивљујуће и утешно рекао да “кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон, они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова…” (Рим. 2, 14, 15). У неком смислу се може рећи да је савест такође Божији лик у човеку. Иако је “Божији лик” сложен појам, једна од његових пројава је – глас савести. На тај начин се глас савести у одређеној мери може поистоветити са Божијим гласом у човековом срцу, који му јавља вољу Господњу. Дакле, за онога који жели да живи по Божијој вољи је веома важно да буде честит и трезвен у слушању гласа своје савести (питање је ту колико смо ми за то способни).
Још један критеријум, четврти (наравно не мање важан по значају, јер су све тачке на кругу равноправне) је молитва. Она представља потпуно логичан и за верујућег човека очигледан начин спознаје Божије воље. Испричаћу пример из мог живота. Имао сам тежак период у животу: толико проблема се сконцентрисало, толико мудровања да би се рекло да је живот зашао у ћорсокак. Пред мном је био неки бесконачни лавиринт путева, и било је нејасно куда кренути и на коју страну ићи. И тада ми је духовник рекао: “Шта мудрујеш? Моли се свако вече, али не преко својих снага – свако вече изговарај молитву: “Господе, укажи ми пут којим да пођем”. Сваки пут пред спавање изговарај то са земним поклоном и Господ ће ти сигурно одговорити”. Тако сам се молио две недеље и десило се нешто у животном смислу крајње мало вероватно, што је разрешило све моје проблеме и одредило мој даљи живот. Господ је одговорио …
Пети критеријум је – благослов духовника. Срећан је онај коме Господ дозволи да добије благослов старца. Нажалост у наше време су старци “одвојени од света” и то је изузетна реткост. Добро је ако постоји могућност да се добије благослов свог духовника, али и то такође није тако једноставно, јер нема данас свако духовника. А чак и у првим вековима хришћанства, када су људи били богати духовним даровима, свети Оци су говорили: “Моли Бога да ти пошаље човека, који би те духовно руководио”, то јест и тада је налажење духовника био одређени проблем, и тада је већ било потребно молити од Господа духовног руководиоца. Ако нема ни старца, ни духовника, тада се може добити благослов од свештеника. Али у наше време духовне оскудице у томе треба бити довољно трезвен. Не треба механички следити принцип: све што каже свештеник – је обавезно од Бога. Наивно је претпоставити да сви свештеници могу да буду духовници. Апостол је говорио: “Јесу ли сви Апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви дарове исцељивања?” (1 Кор. 12, 29). Не треба сматрати да је сама по себи харизма свештенства већ аутоматски харизма пророштва и прозорљивости. Овде треба бити увек опрезан и тражити себи таквог духовног руководиоца, с којим би општење доносило очигледну корист души.
Следећи (шести) критеријум су савети духовно искусних људи. То је опит живота благочестивог човека и наша умешност да се учимо на добром (а можда и на негативном – то је такође опит) примеру. Сетите се како је у бископском филму неко рекао: “Само будале се уче на сопственом искуству, паметни се уче на искуству других”. Умешност да се прими искуство благочестивих људи, које нам је Господ даровао да општимо са њима, умешност да се саслушају њихови савети и нађе у њима оно неопходно за себе и да се то рационално искористи је такође начин спознаје Божије воље.
Постоји и још један веома важан критеријум одређивања Божије воље. То је критеријум о коме говоре Свети Оци. Тако о томе пише преподобни Јован Лествичник у својој познатој “Лествици”: то што је од Бога, умирује човекову душу, а оно што је против Бога, смућује душу и доводи је у узнемирено стање. Када је резултат наше делатности проналазак у души мира у Господу – и то не лењост и сањивост, већ посебно стање активног и светлог мира – то је такође показатељ правилности изабраног пута.
Осми критеријум је умешност да се осете животне околности; да се прихвати и трезвено оцени то што се дешава око нас, јер се ништа не дешава случајно. Длака с човекове главе не пада без воље Свевишњег; кап воде неће склизнути, гранчица се неће сломити; нико неће доћи и неће нам направити проблеме, уколико то Господ не допусти због нашег уразумљења. На тај начин Бог ствара животне околности, али тиме наша слобода није никако ограничена: ми увек имамо избор како ћемо да се понашамо у свим ситуацијама. Можемо да кажемо да је живот по Божијој вољи наш логичан одговор на ситуације које Бог ствара. Наравно, та “логичност” треба да буде хришћанска. Ако су животне околности такве, да је например за обезбеђење породице потребно рецимо красти, онда то наравно не може да буде Божија воља, јер то противуречи Божијим заповестима.
И још најважнији критеријум, без кога не може бити ничег осталог је – трпљење: “… трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21, 19). Све добија онај, ко уме да чека, ко уме да препусти Богу решење свог проблема, ко уме да пружи Самом Господу могућност да учини оно што је предвидео за нас. Не треба Богу наметати своју вољу. Наравно, понекад се дешава да нешто треба одлучити у једном трену, нешто урадити, одговорити. Али то је опет неки посебан Божији Промисао, и чак и у тим околностима ће обавезно бити нека поука. У већини случајева најоптималнији начин је да се Господу да могућност да пројави Своју вољу у нашем животу преко ситуација да већ никуда не можеш да се денеш. Моли се и чекај, налазећи се док је могуће у том стању у које те је Господ поставио, и Господ ће ти пројавити Своју вољу за даљи живот. То практично значи да не треба журити са доношењем одговорних одлука (например о.И.К. саветује младенцима да буду женик и невеста “четири године”) и без посебне неопходности не мењати своје животне позиције: “Свако нека остане у ономе у чему је призван” (1 Кор. 7, 20).
Дакле, набројали смо те критеријуме, “тачке” – Свето Писмо и Предање, савест, молитва, благослов и духовни савет, мирно стање душе, јасан однос према животним околностима, трпљење, - који нам дају могућност да спознамо Божији Промисао о нашем спасењу. И ту већ настаје сасвим друго парадоксално питање: “Да ли смо ми свесни тога због чега треба да знамо Божију вољу?”. Сећам се речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48).
Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити: “Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро, али се није све тако остваривало”. Наравно, он није заслужио да пребива са Христом, али ће ипак “бити мање бијен”.
Ја често имам прилике да чујем: “Оче, како живети по Божијој вољи?”. Питају ли питају а не желе да живе по Његовој вољи. Ето зашто је страшно знати Божију вољу – зато што тада треба живети по њој, а ми то често уопште не желимо. Од истински благодатног старца, оца Јована Крестјанкина, сам чуо тако тужне речи: “Тргују мојим благословима! Сви ме питају: “Шта да радим?”, И сви кажу да живе по мојим благословима, али скоро нико не испуњава то што им говорим”. Ето то је страшно.
Показује се да “сазнати вољу Божију” и “живети по вољи Божијој” није уопште једно те исто. Сазнати Божију вољу је могуће – Црква нам је оставила велики опит таквог познања. А живети по вољи Божијој је лични подвиг. И лакомислени однос је овде недопустив. Нажалост то се веома мало разуме. Са свих страна се чују стењања: “Дајте нам! Покажите нам! Укажите нам како да поступимо по Божијој вољи?”. А када им кажеш: “Бог нека те благослови да учиниш тако и тако” – они ипак поступе по своме. То се и дешава – “Реците ми Божију вољу, али ћу ја живети тако како ја хоћу”.
Али, пријатељу мој, наступиће тренутак, када ће Божија праведност обремењена нашим гресима бити принуђена да надмаши Божије милосрђе, и када ће се морати одговарати за све – и за попуштање страстима, и за “игру са Божијом вољом”. Према том питању се треба односити веома озбиљно. То је у суштини питање живота и спасења. Чију вољу – Спаситеља или кушача – бирамо у сваком тренутку нашег живота? Овде треба бити и разуман, и трезвен и поштен. Не треба се “играти са познањем Божије воље” трчећи од свештеника до свештеника по савете дотле док не чујеш од некога ту “вољу Божију” која теби одговара, јер се на тај начин очигледно оправдава сопствена самовоља, и тада нема места спасоносном покајању. Боље је поштено рећи: “Опрости Господе! Наравно, Твоја воља је света и висока, али ја по својој немоћи не могу да је остварим. Помилуј ме грешног! Даруј ми опроштај за моје слабости и даруј ми пут на коме не бих погинуо, већ могао доћи к Теби!”
Дакле, постоји Божији Промисао о спасењу сваког човека, и постоји јединствена вредност у овом свету – живот по Божијој вољи нам даје могућност спознаје васељенске тајне – воље Творца о спасењу Своје отпале творевине. Ми само треба да имамо чврсту решеност да се не играмо са познањем Божије воље, већ да живимо по њој – то је пут у Царство Небеско.
У закључку бих желео да кажем неколико речи о расуђивању – без њега је немогуће познање Божије воље. И заиста – говорили смо о томе, да се у конкретним животним ситуацијама само духовним расуђивањем могу верно интерпретирати како истине Светог Писма, тако и опит Светих Отаца, и животне колизије. Механичко следовање речи закона без духовног расуђивања – например, разделити имање ради достизања савршенства (без сазревања душе за подвиг, у суштини без смирења) – је директан пут или ка духовној прелести, или ка унинију. Али дар расуђивања није критеријум, то је дар. Он се не “осваја” спознајом (као например опит светих Отаца) – он се шаље Свише као одговор на наше молитве, и као сваки благодатни дар, почива само у смиреном срцу.
И поново послушајмо речи апостола Павла: “Тога ради и ми, од онога дана када чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно Господа угађајући Му у свему, и да будете плодни у сваком добром ђелу, и да растете у познању Бога …” (Кол. 1, 9-10).
Свештеник Михаил Шпољански
извор: www.prijateljboziji.com
Познање Божије воље је питање читавог живота, и оно се не може исцрпети никаквим кратким правилима. Од светих Отаца ту тему је најбоље расветлио митрополит Тобољски Јован (Максимович). Он је написао изузетну књигу “Илиотропион, или сагласност људске воље са Божијом вољом”. Илиотропион значи – сунцокрет. То је та биљка, која се окреће за сунцем својом главицом, и све време тежи ка светлости. Свети Јован је својој књизи о познању Божије воље дао такав поетски назив. Иако је написана пре више од сто година, она је и поред свега задивљујуће књига, како по језику, тако и по духу. Она је интересантна, разумљива и блиска савремена савременом човеку. Савети мудрог светитеља су у потпуности применљиви и у условима који су се кардинално изменили у поређењу са још недавним временима. Ми нећемо поставити пред себе задатак да препричамо “Илиотропион” – ту књигу треба прочитати у целости. Ми ћемо покушати да предложимо најопштију шему решења тог за спасење душе најважнијег питања.
Размотримо следећи пример: пред нама се налази лист папира, на коме је на невидљив начин постављена нека тачка. Можемо ли ми одмах, не имајући никакву информацију, такорећи, “додиром прста”, одредити место налажења те тачке? Природно да не можемо. Међутим уколико се око те невидљиве тачке нацрта по кругу неколико видљивих тачака, онда ослањајући се на њих, можемо са великом вероватноћом да пронађемо тражену тачку као центар кружнице.
Да ли у нашем животу постоје такве “видљиве тачке” уз помоћ којих бисмо могли да препознамо Божију вољу? Постоје. Шта су те тачке? То су неки приступи обраћања Богу, опиту Цркве и нашој души на човековом путу познања Божије воље. Али сваки од тих приступа није сам себи довољан. Када тих приступа има неколико, и када су они заступљени и сједињени у неопходној мери, само тада ми – срцем! – можемо да спознамо шта Господ од нас у ствари очекује.
Дакле, прва “тачка”, први критеријум је наравно Свето Писмо, директна Реч Божија. Ослањајући се на Свето Писмо, ми себи довољно јасно можемо да представимо границе Божије воље, то јест да схватимо шта нам је допуштено, а шта је потпуно неприхватљиво. Постоји Божија заповест: “Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим и свом душом твојом и свим умом твојим … љуби ближњега свога, као самог себе” (Мт. 22, 37, 39). Љубав је последњи критеријум одакле изводимо закључак: ако се нешто ради из мржње, онда то већ аутоматски прелази границу Божије воље.
У чему су тешкоће на том путу? Оно што богонадахнуто Писмо чини истински Великом Књигом је Његова универзалност. Међутим насупрот унивезалности је немогућност једнозначне интерпретације Писма у свакој конкретној животној ситуацији ван огромног духовног искуства живота у Христу. А то се опростите не односи на нас … Али и поред свега та тачка постоји …
Други критеријум је Свето Предање. То је опит реализације Светог Писма у времену. То је опит Светих Отаца, то је опит Цркве, која је 2000 година тражила одговор на питање шта значи живети испуњавајући Божију вољу. Тај опит је огроман, непроцењив и практично даје одговор на сва животна питања. Али и ту постоје проблеми. Овде је тешкоћа супротна – дискретност опита. Јер управо због тога што је тај опит тако огроман, он укључује у себе велики број различитих варијанти решења духовних и животних проблема. Применити га у конкретним ситуацијама је практично немогуће без благодатног дара расуђивања, што је опет у савременом животу изузетна реткост.
Са поукама светих Отаца и стараца из књига су повезана и нека специфична искушења. Ствар је у томе што се у највећем броју случајева савети стараца односе на конкретног човека у конкретним околностима његовог живота и могу да се мењају на основу промене тих околности. Говорили смо о томе да Божији Промисао о човековом спасењу може да буде различит. А зашто је то тако? Зато што, човек по правилу због своје немоћи (лењости?) не иде директним путем – путем савршенства. Ево например данас није испунио оно што је требало да испуни. И шта му преостаје? Да погине? Не! Господ у том случају одређује за њега неки други, можда трновитији и дужи али апсолутни пут спасења. Уколико је он сагрешио, а нарушавање Божије воље је увек вољни или невољни грех, онда тај пут спасења обавезно лежи кроз покајање. На пример, данас старац каже: “Ти треба тако и тако да поступиш”. А човек се уклања од испуњавања духовне наредбе. И потом опет долази код старца по савет. И тада старац, уколико види у њему покајање, каже му како треба да поступи у новој ситуацији. Можда му говори нешто што је супротно претходном савету, јер човек претходни савет није испунио, поступио је по своме, и то је кардинално изменило ситуацију, и створило нове – у првом реду духовне – околности. На тај начин видимо да индивидуалност савета стараца у конкретним животним случајевима представља објективну препреку за то што се могло једноставније рећи: “Читајте савете стараца, следујте им и живећете по Божијој вољи”. Али и то је – тачка …
Трећи критеријум је глас Божији у човековом срцу. Шта је то? Савест. Апостол Павле је задивљујуће и утешно рекао да “кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон, они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова…” (Рим. 2, 14, 15). У неком смислу се може рећи да је савест такође Божији лик у човеку. Иако је “Божији лик” сложен појам, једна од његових пројава је – глас савести. На тај начин се глас савести у одређеној мери може поистоветити са Божијим гласом у човековом срцу, који му јавља вољу Господњу. Дакле, за онога који жели да живи по Божијој вољи је веома важно да буде честит и трезвен у слушању гласа своје савести (питање је ту колико смо ми за то способни).
Још један критеријум, четврти (наравно не мање важан по значају, јер су све тачке на кругу равноправне) је молитва. Она представља потпуно логичан и за верујућег човека очигледан начин спознаје Божије воље. Испричаћу пример из мог живота. Имао сам тежак период у животу: толико проблема се сконцентрисало, толико мудровања да би се рекло да је живот зашао у ћорсокак. Пред мном је био неки бесконачни лавиринт путева, и било је нејасно куда кренути и на коју страну ићи. И тада ми је духовник рекао: “Шта мудрујеш? Моли се свако вече, али не преко својих снага – свако вече изговарај молитву: “Господе, укажи ми пут којим да пођем”. Сваки пут пред спавање изговарај то са земним поклоном и Господ ће ти сигурно одговорити”. Тако сам се молио две недеље и десило се нешто у животном смислу крајње мало вероватно, што је разрешило све моје проблеме и одредило мој даљи живот. Господ је одговорио …
Пети критеријум је – благослов духовника. Срећан је онај коме Господ дозволи да добије благослов старца. Нажалост у наше време су старци “одвојени од света” и то је изузетна реткост. Добро је ако постоји могућност да се добије благослов свог духовника, али и то такође није тако једноставно, јер нема данас свако духовника. А чак и у првим вековима хришћанства, када су људи били богати духовним даровима, свети Оци су говорили: “Моли Бога да ти пошаље човека, који би те духовно руководио”, то јест и тада је налажење духовника био одређени проблем, и тада је већ било потребно молити од Господа духовног руководиоца. Ако нема ни старца, ни духовника, тада се може добити благослов од свештеника. Али у наше време духовне оскудице у томе треба бити довољно трезвен. Не треба механички следити принцип: све што каже свештеник – је обавезно од Бога. Наивно је претпоставити да сви свештеници могу да буду духовници. Апостол је говорио: “Јесу ли сви Апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви дарове исцељивања?” (1 Кор. 12, 29). Не треба сматрати да је сама по себи харизма свештенства већ аутоматски харизма пророштва и прозорљивости. Овде треба бити увек опрезан и тражити себи таквог духовног руководиоца, с којим би општење доносило очигледну корист души.
Следећи (шести) критеријум су савети духовно искусних људи. То је опит живота благочестивог човека и наша умешност да се учимо на добром (а можда и на негативном – то је такође опит) примеру. Сетите се како је у бископском филму неко рекао: “Само будале се уче на сопственом искуству, паметни се уче на искуству других”. Умешност да се прими искуство благочестивих људи, које нам је Господ даровао да општимо са њима, умешност да се саслушају њихови савети и нађе у њима оно неопходно за себе и да се то рационално искористи је такође начин спознаје Божије воље.
Постоји и још један веома важан критеријум одређивања Божије воље. То је критеријум о коме говоре Свети Оци. Тако о томе пише преподобни Јован Лествичник у својој познатој “Лествици”: то што је од Бога, умирује човекову душу, а оно што је против Бога, смућује душу и доводи је у узнемирено стање. Када је резултат наше делатности проналазак у души мира у Господу – и то не лењост и сањивост, већ посебно стање активног и светлог мира – то је такође показатељ правилности изабраног пута.
Осми критеријум је умешност да се осете животне околности; да се прихвати и трезвено оцени то што се дешава око нас, јер се ништа не дешава случајно. Длака с човекове главе не пада без воље Свевишњег; кап воде неће склизнути, гранчица се неће сломити; нико неће доћи и неће нам направити проблеме, уколико то Господ не допусти због нашег уразумљења. На тај начин Бог ствара животне околности, али тиме наша слобода није никако ограничена: ми увек имамо избор како ћемо да се понашамо у свим ситуацијама. Можемо да кажемо да је живот по Божијој вољи наш логичан одговор на ситуације које Бог ствара. Наравно, та “логичност” треба да буде хришћанска. Ако су животне околности такве, да је например за обезбеђење породице потребно рецимо красти, онда то наравно не може да буде Божија воља, јер то противуречи Божијим заповестима.
И још најважнији критеријум, без кога не може бити ничег осталог је – трпљење: “… трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21, 19). Све добија онај, ко уме да чека, ко уме да препусти Богу решење свог проблема, ко уме да пружи Самом Господу могућност да учини оно што је предвидео за нас. Не треба Богу наметати своју вољу. Наравно, понекад се дешава да нешто треба одлучити у једном трену, нешто урадити, одговорити. Али то је опет неки посебан Божији Промисао, и чак и у тим околностима ће обавезно бити нека поука. У већини случајева најоптималнији начин је да се Господу да могућност да пројави Своју вољу у нашем животу преко ситуација да већ никуда не можеш да се денеш. Моли се и чекај, налазећи се док је могуће у том стању у које те је Господ поставио, и Господ ће ти пројавити Своју вољу за даљи живот. То практично значи да не треба журити са доношењем одговорних одлука (например о.И.К. саветује младенцима да буду женик и невеста “четири године”) и без посебне неопходности не мењати своје животне позиције: “Свако нека остане у ономе у чему је призван” (1 Кор. 7, 20).
Дакле, набројали смо те критеријуме, “тачке” – Свето Писмо и Предање, савест, молитва, благослов и духовни савет, мирно стање душе, јасан однос према животним околностима, трпљење, - који нам дају могућност да спознамо Божији Промисао о нашем спасењу. И ту већ настаје сасвим друго парадоксално питање: “Да ли смо ми свесни тога због чега треба да знамо Божију вољу?”. Сећам се речи искусног свештеника, братског духовника једног од најстаријих манастира Русије: “Страшно је знати Божију вољу”. И у томе и јесте дубоки смисао, који у разговорима о познању Божије воље некако лакомислено промиче. Заиста је страшно знати Божију вољу, јер је то знање – огромна одговорност. Сетите се речи из Јеванђеља: “А овај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен” (Лк. 12, 47-48).
Замислите следеће: долазите на Божији Суд и чујете: “Ти си знао, теби је то било откривено, шта ја од тебе очекујем – и ти си свесно радио супротно!” – то је једно, а доћи и смирено се помолити: “Господе, ја сам тако неразуман, ништа не разумем. Како сам могао ја сам се трудио да чиним добро, али се није све тако остваривало”. Наравно, он није заслужио да пребива са Христом, али ће ипак “бити мање бијен”.
Ја често имам прилике да чујем: “Оче, како живети по Божијој вољи?”. Питају ли питају а не желе да живе по Његовој вољи. Ето зашто је страшно знати Божију вољу – зато што тада треба живети по њој, а ми то често уопште не желимо. Од истински благодатног старца, оца Јована Крестјанкина, сам чуо тако тужне речи: “Тргују мојим благословима! Сви ме питају: “Шта да радим?”, И сви кажу да живе по мојим благословима, али скоро нико не испуњава то што им говорим”. Ето то је страшно.
Показује се да “сазнати вољу Божију” и “живети по вољи Божијој” није уопште једно те исто. Сазнати Божију вољу је могуће – Црква нам је оставила велики опит таквог познања. А живети по вољи Божијој је лични подвиг. И лакомислени однос је овде недопустив. Нажалост то се веома мало разуме. Са свих страна се чују стењања: “Дајте нам! Покажите нам! Укажите нам како да поступимо по Божијој вољи?”. А када им кажеш: “Бог нека те благослови да учиниш тако и тако” – они ипак поступе по своме. То се и дешава – “Реците ми Божију вољу, али ћу ја живети тако како ја хоћу”.
Али, пријатељу мој, наступиће тренутак, када ће Божија праведност обремењена нашим гресима бити принуђена да надмаши Божије милосрђе, и када ће се морати одговарати за све – и за попуштање страстима, и за “игру са Божијом вољом”. Према том питању се треба односити веома озбиљно. То је у суштини питање живота и спасења. Чију вољу – Спаситеља или кушача – бирамо у сваком тренутку нашег живота? Овде треба бити и разуман, и трезвен и поштен. Не треба се “играти са познањем Божије воље” трчећи од свештеника до свештеника по савете дотле док не чујеш од некога ту “вољу Божију” која теби одговара, јер се на тај начин очигледно оправдава сопствена самовоља, и тада нема места спасоносном покајању. Боље је поштено рећи: “Опрости Господе! Наравно, Твоја воља је света и висока, али ја по својој немоћи не могу да је остварим. Помилуј ме грешног! Даруј ми опроштај за моје слабости и даруј ми пут на коме не бих погинуо, већ могао доћи к Теби!”
Дакле, постоји Божији Промисао о спасењу сваког човека, и постоји јединствена вредност у овом свету – живот по Божијој вољи нам даје могућност спознаје васељенске тајне – воље Творца о спасењу Своје отпале творевине. Ми само треба да имамо чврсту решеност да се не играмо са познањем Божије воље, већ да живимо по њој – то је пут у Царство Небеско.
У закључку бих желео да кажем неколико речи о расуђивању – без њега је немогуће познање Божије воље. И заиста – говорили смо о томе, да се у конкретним животним ситуацијама само духовним расуђивањем могу верно интерпретирати како истине Светог Писма, тако и опит Светих Отаца, и животне колизије. Механичко следовање речи закона без духовног расуђивања – например, разделити имање ради достизања савршенства (без сазревања душе за подвиг, у суштини без смирења) – је директан пут или ка духовној прелести, или ка унинију. Али дар расуђивања није критеријум, то је дар. Он се не “осваја” спознајом (као например опит светих Отаца) – он се шаље Свише као одговор на наше молитве, и као сваки благодатни дар, почива само у смиреном срцу.
И поново послушајмо речи апостола Павла: “Тога ради и ми, од онога дана када чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље Његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да се владате достојно Господа угађајући Му у свему, и да будете плодни у сваком добром ђелу, и да растете у познању Бога …” (Кол. 1, 9-10).
Свештеник Михаил Шпољански
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар