3. јануар 2017.

О ДЕТЕТУ, ЗВЕРИМА И ХЛЕБУ

   Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мт,18,4).

   Ове речи изговорио је Господ, узевши једно дете. И те речи које се односе на децу уопште, на дечју отвореност и неузнесеност као мерило живота у Будућем царству, такође се односе и на једно, једино, конкретно дете. На ТО дете које је узето рукама господњим и које је у њима до краја свог одраслог живота и остало. То дете ће, како Предање каже, постати Свети Игњатије Богоносац, у фону чијег спомена се још увек налазимо.
   Ношен Христом, Свети Игњатије ће постати ученик Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова. Ношен Христом, Свети Игњатије ће постати први епископ прве нејеврејске хришћанске заједнице – чувене Антиохијске цркве (тадашња Сирија, данашња Турска). Ношен Христом, Свети Игњатије је своју цркву утврдио на тај начин да су његове посланице остале једно од најпоузданијих сведочанстава о црквеној организацији. Ношен Христом, Свети Игњатије отићи ће да страда Христа ради. Оно дете, које је узето за мерило Царства Небеског, отићи ће да се, у центру земаљске империје - царском Риму, понизи до смрти. Ношено Христом, однесено је у арену, и предато изгладнелим зверима.
   Није ово прича о мазохизму хришћана, ни о психопатологији која се тако често уштампава у хришћански наратив. Ради се о томе да је, узевши љубав Христову за мерило свих ствари, Богоносац врло добро знао да звери, чак и у злом стању, могу бити од велике користи. Стари Леванћанин био је практичан. Богоносно дете у њему памтило је да царска корист долази кроз најболније понижење.
     У знаменитој посланици Римљанима остале су забележене речи Богоносца:
   „Од Сирије до Рима борим се са зверовима, по суву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро бивају још гори. Али се у њиховим неправдама још више учим, но тиме се нећу оправдати. Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу. Опростите ми, ја знам шта ми је корисно.
   Пишем свима Црквама (кроз које пролазим) и свима поручујем - да ја добровољно умирем за Христа, ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам божја и мељем се зубима зверова, да се нађем чисти хлеб Христу.“

   Анастасија-Весна Илић

1 коментар:

  1. Као и увек, добро укомпоноване фотографије. Икона са почетка је рад сјајног Николе Сарића, преузета са http://www.nikolasaric.de/portfolio/witnesses/?lang=en

    ОдговориИзбриши