30. јануар 2017.

НАЈВЕЋИ ДАР


   Синоћ сам био у Љигу да говорим на почетку светосавског бала, а јутрос сам био на Литургији у љишкој цркви. Да заједно са оцем Светоликом и осталима покушам у себи да пронађем оног неодољиво симпатичног старешину цариника, Закхеја, његов детиње чист ентузијазам пробуђен вером у Христа.
   Пријатно су ме изненадили концепција и организација светосавске свечаности у одјеку празника. Култивисано, са мало говора, пробраним песмама, костимираном играчком групом, па онда од валцера на "Тамо далеко" природан прелазак на необавезни део са обавезним колом које понекад заиста може да изгледа као слављење живота. А људи овде заиста умеју да играју коло. Знају да играјући у колу раде нешто заиста важно. Све заједно тако отмено удаљено од естрадно-политичких "ријалитија".
   Упознавање, разговори...
   Путујући по Србији не могу а да не приметим колико у српском народу скривене енергије чека да буде усмерена. Молитвама Светог Саве дај нам Боже снаге да издржимо још мало док нам се духовни вид не поврати да поново можемо да видимо путоказе које су нам свети преци оставили.
   Сваке године око Савиндана обавезно узмем у руке Савину Жичку беседу о правој вери.
   И увек се на самом почетку осетим као ђачић коме је крајње време да се уозбиљи и послуша учитеља:
   "И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их".
   Разумите их - а односи се на најважније моменте везане за нашу веру. Као да је то тек лако.    Као да просто пристајањем и укључивањем воље можеш да разумеш...
   Али, кад послушно приђеш разумевању тог текста који није предугачак и нема у себи неких посебно "оригиналних" мисли, одједном ствари које су ти иначе познате, уз стрпљивог учитеља Саву почнеш заиста да разумеваш.
   И сваки пут кад тако лагано и са разумевањем дођем до речи:
   "...зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!" - сетим се и своје и наше заједничке неодговорности и незахвалности за оно што су нам свети преци оставили.
   Не ради се ту о некаквој естетици, па ни пакету неких високих вредности. Ради се о незамисливом дару - да не умремо никада! Како човек уопште може да се захвали за толики дар?
   Кад бисмо се само мало чешће трудили да разумемо шта нам наш велики духовни отац Сава говори, настављајући труд апостола и светитеља преко којих је вера стигла до српског народа, ми бисмо били много бољи борци живота а против смрти.
   Не бисмо допуштали смрти да нам улази у живот и да побеђује и пре него што уради оно шта ради иначе са природом. И нас ни оне око нас. Не бисмо морали да говоримо о одумирању вредности о одумирању народа, не бисмо допуштали да стара вера и култ мртвих имају и дан данас већи утицај на наш народ од Православне хришћанске вере.
   Само кад не бисмо одустајали од труда да разумемо речи које нам је Свети Сава упутио пре осам векова на великом црквено-народном сабору у Жичи.
   Свети Сава је био и остао наш духовни вођа али он је био и велики политичар. Отровани политиком треба редовно да се подсећамо и да подсећамо наше политичаре да секташка страначка логика не може да одлучује о судбини народа који је прихватио Христа и који макар и формално још увек прихвата просветитељство Његовог великог сведока, Светог Саве.
   И они који се приклањају Западу и они који се више ослањају на Исток морали би у све велике одлуке да проверавају једноставним критеријумом - да ли нас те одлуке одводе од светосавског завета или га примењују у нашем времену.
   А коло је још увек драгоцено. Да се сетимо да још постојимо као народ који жели да живи и слави живот а не смрт. Да користимо највећи дар који нам је дат: "бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!"
   На оним духовно даровитијим, на свештенству и на свим верујућим који се из недеље у недељу у Светој Евхаристији подсећају захвалности је да цео народ одлучно опомињу на опасност заборава великог дара .
   Слава ти и хвала Свети Саво Српски.

   ђакон Ненад Илић, Савиндан, 2017.
   извор: ФБ

Нема коментара:

Постави коментар