Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ - народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очоју иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него ко положи душу своју за другове своје - то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски цар са децом својом, и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?
Смемо ли прећутати пред небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?
Морал светског рата, нејасан, сумњив, и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости.
А мотив самоодрицања неземно морални осећај при жртвовању за другог - није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичких мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду.
Али он се прилепио к Царству небесном, к Царству небесних жртава и јеванђелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена.
Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, ро Срби могу, и обавезни су да разумеју.
15/28, јула 1932. године, на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског
Нема коментара:
Постави коментар