У којој мери смо у опасности да се, у прослављању Божића, али и других празника, изгубимо у форми, заборављајући суштину? Како се сачувати од тога и које су могуће последице тог фокуса на форму? И како Вам се, из тог угла, чини данашња ситуација ?
Више до тридесет година је прошло од како сам кренуо у богословију и од како ме људи питају како би требало нешто да чине у формалном смислу. Сећам се да су ме неки људи на једној слави питали с које стране треба да запале свећу, у ком правцу да окрећу хлеб… Питали су ме јер сам био богословац, а они су проводили обичај и сваке године изнова би се препирали око неких форми и њихове кућне традиције. Знао сам да једино немам право рећи да је свеједно, па сам се у тренутку морао хитро снаћи. Ако ме сјећање добро служи, рекао сам тада да треба да прислужују свећу или кандило или ломе колач са оне стране са које осећају највише љубави према Богу… И данас памтим њихов зачуђен израз лица. Али на моју срећу неко је повикао: „Има мали право“. Међутим, идућих година се понављало исто питање, али моје мишљење више нису тражили…
Колико сам пута чуо питање или молбу од разних људи који су ме молили за неки приручник о понашању у Цркви. Кад бих одговорио да треба да се у Цркви понашају као у Очевом дому, увек сам наилазио на исти израз незадовољства и презрења према мојој неозбиљности и неразумевању колико је форма битна тим људима… До дана данашњег нисам успео наћи с њима заједнички језик, и чињеница је да све мање људи мене пита за форму и начин. Међутим, ја заиста мислим да форма није небитна, само што она никако не сме преузети водећу улогу над суштином. И што је још важније, она мора бити у складу са суштином тј. бити јој верна пратиља. Уколико нам није позната суштина, биће тешко да нађемо склад између ње и форме. Чини ми се да Христос на ово питање одговара када апостолима, који су сву ноћ ловили рибу, а ништа не уловише, иако су вероватно испоштовали сваку форму, каже: „вратите се и баците мреже у дубину“, и они тада уловише мноштво риба. Бацање мреже у дубину сматрам метафором која нас упућује на то да тражимо суштину. А свако испуњавање форме само по себи јесте посао који неће уродити плодом. Пронађена суштина-дубина биће такође праћена одређеном формом, али оном која није површна и наметљива него је у служби суштине.
Шта Христово рођење значи за живот хришћана у савременом свету односно како би у светлу Христовог учења требало да се понашамо у односу према избеглицама и мигрантској кризи, другим хришћанима, тренутку у којем се свет налази са свим његовим кризама, проблемима, флуидностима, сумњама…
Христос је за мене све. Пре свега сам живот. Његов живот и дела су увек и у свему додир бесмртности и доброте. Он додирује све оно што је смртно и што није добро, и то додиром који сваку болест и немоћ, па и саму смрт претвара у живот. Таквим додиром треба да дотичемо људе око нас, нарочито рањене, растужене, болесне, прогнане, затворене, намучене, а данашње избеглице сигурно спадају међу њих. Такав додир нас једино чини живима и срећнима.Притом, не смемо обраћати пажњу на то ко је какве вере или нације, него само на то да ли му је наша помоћ потребна, јер нам је Христос у причи о милостивом Самарјанину објаснио да је само то важно. На основу исте приче можемо рећи да наш задатак као хришћана није то да трагамо за тиме ко је наш ближњи, већ ко је онај коме је потребно да му ми будемо ближњи. Штавише, сам Христос се у јеванђељу поистовећује са онима у невољи, судећи људима на основу тога јесу ли га (тј. онога коме је помоћ потребна) оденули када беше наг, нахранили и напојили када беше гладан и жедан.
Везано за то, како бисмо поруку Божића „превели“ на језик данашњице? (Јер неретко начин на који Цркве комуницирају уме да буде „неразговетан“ за „спољни свет“)
Христову поруку је најбоље ширити тако што ћемо људе које срећемо у свакодневном животу гледати Христовим очима, додиривати његовим рукама, миловати његовим срцем. Знам да је то је лако рећи, али није лако испунити, но – није ни немогуће. Треба да се отворимо за Бога и тако му допустимо да живи у нама, као благ и добар… И не треба му бранити да кроз нас буде такав и према људима које срећемо и са којима делимо живот. Не смемо се разочарати кад људи на љубав одговоре мржњом, кад су хладни, одбојни… Ни тада не смемо одустати! Сетимо се само како Бог не одустаје од нас, а, признајмо, и те како би имао разлога. Да сумирамо, у складу са реченим у одговору на ово и претходно питање – мислим да се Христова порука и данас и свагда најбоље ‘преводи’, тј. сведочи, не речима, некаквим (неретко компликованим) теолошким теоријама, већ пре свега – делима љубави.
Објављено у недељнику „Време“ 12.1.2017.
избор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Више до тридесет година је прошло од како сам кренуо у богословију и од како ме људи питају како би требало нешто да чине у формалном смислу. Сећам се да су ме неки људи на једној слави питали с које стране треба да запале свећу, у ком правцу да окрећу хлеб… Питали су ме јер сам био богословац, а они су проводили обичај и сваке године изнова би се препирали око неких форми и њихове кућне традиције. Знао сам да једино немам право рећи да је свеједно, па сам се у тренутку морао хитро снаћи. Ако ме сјећање добро служи, рекао сам тада да треба да прислужују свећу или кандило или ломе колач са оне стране са које осећају највише љубави према Богу… И данас памтим њихов зачуђен израз лица. Али на моју срећу неко је повикао: „Има мали право“. Међутим, идућих година се понављало исто питање, али моје мишљење више нису тражили…
Колико сам пута чуо питање или молбу од разних људи који су ме молили за неки приручник о понашању у Цркви. Кад бих одговорио да треба да се у Цркви понашају као у Очевом дому, увек сам наилазио на исти израз незадовољства и презрења према мојој неозбиљности и неразумевању колико је форма битна тим људима… До дана данашњег нисам успео наћи с њима заједнички језик, и чињеница је да све мање људи мене пита за форму и начин. Међутим, ја заиста мислим да форма није небитна, само што она никако не сме преузети водећу улогу над суштином. И што је још важније, она мора бити у складу са суштином тј. бити јој верна пратиља. Уколико нам није позната суштина, биће тешко да нађемо склад између ње и форме. Чини ми се да Христос на ово питање одговара када апостолима, који су сву ноћ ловили рибу, а ништа не уловише, иако су вероватно испоштовали сваку форму, каже: „вратите се и баците мреже у дубину“, и они тада уловише мноштво риба. Бацање мреже у дубину сматрам метафором која нас упућује на то да тражимо суштину. А свако испуњавање форме само по себи јесте посао који неће уродити плодом. Пронађена суштина-дубина биће такође праћена одређеном формом, али оном која није површна и наметљива него је у служби суштине.
Шта Христово рођење значи за живот хришћана у савременом свету односно како би у светлу Христовог учења требало да се понашамо у односу према избеглицама и мигрантској кризи, другим хришћанима, тренутку у којем се свет налази са свим његовим кризама, проблемима, флуидностима, сумњама…
Христос је за мене све. Пре свега сам живот. Његов живот и дела су увек и у свему додир бесмртности и доброте. Он додирује све оно што је смртно и што није добро, и то додиром који сваку болест и немоћ, па и саму смрт претвара у живот. Таквим додиром треба да дотичемо људе око нас, нарочито рањене, растужене, болесне, прогнане, затворене, намучене, а данашње избеглице сигурно спадају међу њих. Такав додир нас једино чини живима и срећнима.Притом, не смемо обраћати пажњу на то ко је какве вере или нације, него само на то да ли му је наша помоћ потребна, јер нам је Христос у причи о милостивом Самарјанину објаснио да је само то важно. На основу исте приче можемо рећи да наш задатак као хришћана није то да трагамо за тиме ко је наш ближњи, већ ко је онај коме је потребно да му ми будемо ближњи. Штавише, сам Христос се у јеванђељу поистовећује са онима у невољи, судећи људима на основу тога јесу ли га (тј. онога коме је помоћ потребна) оденули када беше наг, нахранили и напојили када беше гладан и жедан.
Везано за то, како бисмо поруку Божића „превели“ на језик данашњице? (Јер неретко начин на који Цркве комуницирају уме да буде „неразговетан“ за „спољни свет“)
Христову поруку је најбоље ширити тако што ћемо људе које срећемо у свакодневном животу гледати Христовим очима, додиривати његовим рукама, миловати његовим срцем. Знам да је то је лако рећи, али није лако испунити, но – није ни немогуће. Треба да се отворимо за Бога и тако му допустимо да живи у нама, као благ и добар… И не треба му бранити да кроз нас буде такав и према људима које срећемо и са којима делимо живот. Не смемо се разочарати кад људи на љубав одговоре мржњом, кад су хладни, одбојни… Ни тада не смемо одустати! Сетимо се само како Бог не одустаје од нас, а, признајмо, и те како би имао разлога. Да сумирамо, у складу са реченим у одговору на ово и претходно питање – мислим да се Христова порука и данас и свагда најбоље ‘преводи’, тј. сведочи, не речима, некаквим (неретко компликованим) теолошким теоријама, већ пре свега – делима љубави.
Објављено у недељнику „Време“ 12.1.2017.
избор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Нема коментара:
Постави коментар