О ГУСКАМА, ВИНОГРАДУ И ТРИФУНОВОМ НОСУ

   Једно од мојих најтрауматичниј сећања из детињства јесте оно из Боговине, кад ме јуре гуске. Више пута су ме богме јуриле, увек на путу од моје до баба-Јекине куће. Онако у јату, устреме се и гачу, једном ме је може бити једна и уштинула, али то је већ било толико страшно, па је по свој прилици сећање на тај мучни догађај потиснуто у мрачни подрум подсвести, одакле би могло да изађе само под хипнозом.

   Гуске које је у далекој Кампсади чувао гушчји пастир Свети Трифун нису јуриле децу. Биле су кротке, обасјане добротом свог младог пастира. Исцелитеља, који је посебно био посвећен лечењу недуга четвороножних (и крилатих) божјих створова. Касније је исцелио и цареву кћер, која је боловала животињски, мучена злим духом, па је на концу мученички пострадао.
   Свуда где се поштује, Свети Трифун је везан за природу. У Србији, Македонији и Бугарској као заштитник баштована и виноградара, у Русији – птица, и ловаца. Домаћа легенда каже да свети Трифун дође на свој дан, пободе жишку и тада почиње топљење снега. Винова лоза се орезује, буде се воћни сокови. Бугари га, као и ми, приказују са виноградарским атрибутима, па га чак и зову Орезани, или Безноси (!) према чудној легенди у којој је он, као виноградар, после чарке са Пресветом Богодродицом, орезавши виноград, одрезао себи нос. Руси га посматрају много достојанственије, витешкије – на основу чуда са дворским соколарем, Свети Трифун је на руским иконама приказан са соколом. Један је од светих заштитника Москве. У приморју (о да – Свети Трифун је и католички светац, и у календару се помиње ИСТОГ датума кад и код православних) призивају га као заштиника од најезде глодара и скакаваца. У заједничком виђењу Свети Трифун је младић. Или чак дете.

   Било да је у питању топљење снега, буђење природе, орезивање винограда, бујање сокова, најезда инсеката, парење птица (које се као и мачке паре у фебруару, али се ове у житију не помињу), јасно је да је култ Светог Трифуна добрим делом наследио древне ритуале плодности, и да му је приписано много атрибута потеклих из паганског пантеона, словенског и античког. Луперкалије, празник бога плодности Луперкала, прослављане су у старом Риму петнаестог фебруара. Веровало се да је девојци коју дотакне глумац маскиран у то божанство дарована плодност. Пада ми на памет сцена из филма Андреј Рубљов, у којој несрећни (а Свети) живописац, нашавши се сред паганских оргија, потпада под чари заносне (и голе) словенске лепотице. Не сећам се природе у филму, да ли је зима или пролеће, знам да је било неко купање у реци, али шта то значи кад су Руси у питању? Свакако би то могле бити неке словенске Луперкалије. Свеједно – словенске или не – Луперкалије су се упитомиле и постале вином заливене Трифуналије. Заузврат, Свети Трифун је остао један од Светих коме се парови и данас моле за плодност.

   Све у свему, не знам зашто би тај Валентин (иако га како се показало и Срби славе) имао тапију на љубав? Трифун је очигледно експерт у тој области. А ето, сутра ће и Сретење. Изаћи ће мечка и пробудиће се, или ће наставити да дрема, али то је од споредног значаја. Млади Трифун је освануо и природу је пробудио. Да му се помолимо да је тако пробуђену, својим пастирским штапом потера у добром правцу. Да не залутамо к`о гуске у магли.
   А свечарима – срећна слава!

  Анастасија-Весна Илић