У ранијим временима, док су још биле јаке традиционалне мреже, улога појединца који је размицао границе била је део посебне, драгоцене службе у оквиру, условно речено, "органске заједнице".
Ентузијастички појединац који се упустио у ширење граница био је изложен притисцима и често страдао због кршења правила и игнорисања интуиције органске заједнице која се бранила од неконтролисаног угрожавања до тада постигнутог.
У нашем времену, када се зацарио индивидуализам а границе органских заједница порушене, улога појединца се у многоме пронменила. Индивидуалистички поглед на свет који је свесно или несвесно прихватила већина људи на територијама под утицајем западне цивилизације много лакше допушта побуњеном или надахнутом, ентузијастички настројеном појединцу да шири границе допуштеног. За свакога постоји унапред одређено место које је, без обзира да ли се ради о светима или мрачнима, изоловано и осветљава се по потреби апстрактног система иза којег стоје интересна удружења.
Због тога данас појединац много теже може да делује субверзивно, превратнички. За систем колико-толико могу бити опасне само заједнице, групе.
Човек данашњице може да се одушевљава или згражава над неким појединцем, али не осећа да је са њим заиста повезан. Уколико је деловање појединца штетно лако се може изоловати, а уколико је деловање појединца на растурену заједницу такво да је против система, а за одбрану и ширење људскости и високих вредности, неупоредиво је лакше систему да га задржи у изолованости него да он заиста успе да делује на заједницу.
Манифестације чак и најразумније критике у односу на постојеће системом отроване праксе, па чак и инспиративна решења која неко сведочи својим животом, скоро да не делују на растурену или угрожену заједницу заробљену у систему.
Ако и поштујемо нечија постигнућа ми обичнпо полазимо од размишљања - да, он је сјајан, она је сјајана, то што ради или нуди је инспиративно и лепо, али ја заправо са њим/њом немам никакве чврсте везе. Он је такав, она је таква, добио је или добила посебан дар, сјајно, али шта ја могу с тим да радим? Можда ја имам неки други дар, можда и немам, али немам његове/њене дарове. И зато могу да их уважавам, хвалим, а али ништа ме не обавезује да се по њиховом позитивном понашам и делујем. Изгубили смо способност уклапања уз дарове других.
Зато данас није субверзиван појединац него група. Појединац може да говори и ради шта хоће, уколико није део неке чвршће групе. То што ради може да буде и занимљиво (сензационално, скандалозно, сјајно) али никако не и обавезујуће ма колико сам ја сагласан са вредностима које предамном осветљава и сведочи аванградни појединац.
И ово није лоша тема за размишљање пред Велики пост који је пар екселанс заједничка активност и модел потенцијално утицајног подвига. Правила се у некој мери подразумевају, свако треба да се бави и личним поидвигом, али тек као заједница добијамо могућност деловања на незадовољавајућу животну ситуацију у којој смо се затекли.
Како је Христос једино ново под сунцем, и како је он једини лек и за ову темељно посрнулу цивилизацију, прилика да одговоримо мисији на коју нас је Христос преко апостола упутио је - да Њега својим деловањем и комуникацијом сведочимо групно а не да сведочење оставимо (само) даровитим појединцима.
Понекад изгледа потпуно јасно да Црква Христова ако неће да се заглави у блату, у пасивном ишчекивању Његовог другог доласка, ако неће да поново упадне у дубоку сенку, ослаби и тавори - мора опет постати субверзивна група која ће вратити наду залуталом човечанству. Тело Христово у историји увек је било и мора да остане за свет страно тело, без обзира колико смо понекад склони да уздишемо за периодима кад је Црква била у некаквом складу са овосветским властима.
Данас сигурно нису присутни услови да би чак и илузија склада са оболелим светом могла да функционише.
А појединци нису довољени. Тамо где су два или три окупљена...
Не заборавимо ово док тражимо пун смисао заједничке активности која је пред нама - Великог поста. Можемо га освестити не само као лично усавршавање, одрицање и појачану молитву, већ и као средство за јачање групе спремне да одлучније сведочи вредности које агресивни релативизам упорно покушава да изгура на депонију историје.
Важно је да се свако од нас избори за те вредности и сачува их, да их "пусти у погон", али не можемо то заиста да урадимо сем заједнички. Важно је да вредности и обрасце понашања интензивирамо међу нама, али важно је и да их сведочимо свету. Тако рећи покушајмо да видимо Велики пост као заиста заједничку активност, концентрацију и посебно старање за заједницу, а не само за лични духовни раст.
Разбијени, раштркани, често сумњичави и огорчени, многи људи данас то очекују од нас. И они које знамо и криво нам је што нису са нама и они које не знамо. Међу њима има и појединаца са значајним квалитетима који би могли да нам помогну у даљој мисији - извршавању Христових заповести па и тамо где смо се ми уморили.
ђакон Ненад Илић
Ентузијастички појединац који се упустио у ширење граница био је изложен притисцима и често страдао због кршења правила и игнорисања интуиције органске заједнице која се бранила од неконтролисаног угрожавања до тада постигнутог.
У нашем времену, када се зацарио индивидуализам а границе органских заједница порушене, улога појединца се у многоме пронменила. Индивидуалистички поглед на свет који је свесно или несвесно прихватила већина људи на територијама под утицајем западне цивилизације много лакше допушта побуњеном или надахнутом, ентузијастички настројеном појединцу да шири границе допуштеног. За свакога постоји унапред одређено место које је, без обзира да ли се ради о светима или мрачнима, изоловано и осветљава се по потреби апстрактног система иза којег стоје интересна удружења.
Због тога данас појединац много теже може да делује субверзивно, превратнички. За систем колико-толико могу бити опасне само заједнице, групе.
Човек данашњице може да се одушевљава или згражава над неким појединцем, али не осећа да је са њим заиста повезан. Уколико је деловање појединца штетно лако се може изоловати, а уколико је деловање појединца на растурену заједницу такво да је против система, а за одбрану и ширење људскости и високих вредности, неупоредиво је лакше систему да га задржи у изолованости него да он заиста успе да делује на заједницу.
Манифестације чак и најразумније критике у односу на постојеће системом отроване праксе, па чак и инспиративна решења која неко сведочи својим животом, скоро да не делују на растурену или угрожену заједницу заробљену у систему.
Ако и поштујемо нечија постигнућа ми обичнпо полазимо од размишљања - да, он је сјајан, она је сјајана, то што ради или нуди је инспиративно и лепо, али ја заправо са њим/њом немам никакве чврсте везе. Он је такав, она је таква, добио је или добила посебан дар, сјајно, али шта ја могу с тим да радим? Можда ја имам неки други дар, можда и немам, али немам његове/њене дарове. И зато могу да их уважавам, хвалим, а али ништа ме не обавезује да се по њиховом позитивном понашам и делујем. Изгубили смо способност уклапања уз дарове других.
Зато данас није субверзиван појединац него група. Појединац може да говори и ради шта хоће, уколико није део неке чвршће групе. То што ради може да буде и занимљиво (сензационално, скандалозно, сјајно) али никако не и обавезујуће ма колико сам ја сагласан са вредностима које предамном осветљава и сведочи аванградни појединац.
И ово није лоша тема за размишљање пред Велики пост који је пар екселанс заједничка активност и модел потенцијално утицајног подвига. Правила се у некој мери подразумевају, свако треба да се бави и личним поидвигом, али тек као заједница добијамо могућност деловања на незадовољавајућу животну ситуацију у којој смо се затекли.
Како је Христос једино ново под сунцем, и како је он једини лек и за ову темељно посрнулу цивилизацију, прилика да одговоримо мисији на коју нас је Христос преко апостола упутио је - да Њега својим деловањем и комуникацијом сведочимо групно а не да сведочење оставимо (само) даровитим појединцима.
Понекад изгледа потпуно јасно да Црква Христова ако неће да се заглави у блату, у пасивном ишчекивању Његовог другог доласка, ако неће да поново упадне у дубоку сенку, ослаби и тавори - мора опет постати субверзивна група која ће вратити наду залуталом човечанству. Тело Христово у историји увек је било и мора да остане за свет страно тело, без обзира колико смо понекад склони да уздишемо за периодима кад је Црква била у некаквом складу са овосветским властима.
Данас сигурно нису присутни услови да би чак и илузија склада са оболелим светом могла да функционише.
А појединци нису довољени. Тамо где су два или три окупљена...
Не заборавимо ово док тражимо пун смисао заједничке активности која је пред нама - Великог поста. Можемо га освестити не само као лично усавршавање, одрицање и појачану молитву, већ и као средство за јачање групе спремне да одлучније сведочи вредности које агресивни релативизам упорно покушава да изгура на депонију историје.
Важно је да се свако од нас избори за те вредности и сачува их, да их "пусти у погон", али не можемо то заиста да урадимо сем заједнички. Важно је да вредности и обрасце понашања интензивирамо међу нама, али важно је и да их сведочимо свету. Тако рећи покушајмо да видимо Велики пост као заиста заједничку активност, концентрацију и посебно старање за заједницу, а не само за лични духовни раст.
Разбијени, раштркани, често сумњичави и огорчени, многи људи данас то очекују од нас. И они које знамо и криво нам је што нису са нама и они које не знамо. Међу њима има и појединаца са значајним квалитетима који би могли да нам помогну у даљој мисији - извршавању Христових заповести па и тамо где смо се ми уморили.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар