3.2.2017.
Пре двадесет година, уочи Светог Саве, изашао је први број црквеног илустрованог часописа "Искон". Годину дана касније врањска редакција је распуштена а тачно на данашњи дан, на Светог Максима Исповедника, у Београду је одржана величанствена промоција четвртог, заправо последњег броја црквеног часописа који је променио много тога у виђењу допуштене комуникације Цркве и света.
Промоција је одржана у београдском Дому омладине пред немогућим бројем публике. Било је отоплило као и данас и људи који нису могли да стану у салу на првом спрату гужвали су се и у холовима. Нико се није жалио на недостатак ваздуха, пошто су сви дошли по оно важније од кисеоника - по наду.
Ми који смо водили промоцију нисмо имали срца да окупљеним људима кажемо да смо дан пре тога потписали у врањској епархији документ о примопредаји инвентара редакције часописа који је имао наслов отприлике "Предаја Искона".
А окупили су се многи. И учествовали су многи. И свештеници, и професори, и рокери, и џезери, и етно-музичари, новинари и лекари, и запослени и незапослени, и тврди верници и симпатизери, мејнстрим и алтернативци...
Сви који су тад били присутни у Дому омладине запамтили су тај догађај као велику манифестацију заједништва, препуну онога што већ годинама не умемо да опишемо другачије него "позитивна енергија". Црква - која се благодатно излила у урбану средину.
Мени лично догађај је остао упамћен међу неколико најзначајнијих и најлепших у животу иако, тек допутовао из Врања уочи почетка, нисам тачно знао ни шта радим, ни шта треба да радим а преузео сам да у име редакције водим програм, који су организовали београдски сарадници часописа.
Судбина "Искона" је само добар пример који говори о нечем много ширем.
Деведесетих година настало је буђење народа, а они који су знали да изаберу најбоље у том великом и нејасном процесу - нашли су у себи пробуђену веру.
Црква је имала прилику каква се ретко добија.
Много је разлога због којих прилика није искоришћена али не толико да не би могли да се сагледају. У сваком случају, уместо харизматског ширења ушли смо поново у процес "разумног самоодржања".
На годишњицу Искон-а, хтео бих само да подсетим и себе и остале да пропуштене прилике не служе томе да се над њима ламентира, него да се нешто научи.
А Бог нам нове прилике стално даје.
ђакон Ненад Илић, ФБ
Пре двадесет година, уочи Светог Саве, изашао је први број црквеног илустрованог часописа "Искон". Годину дана касније врањска редакција је распуштена а тачно на данашњи дан, на Светог Максима Исповедника, у Београду је одржана величанствена промоција четвртог, заправо последњег броја црквеног часописа који је променио много тога у виђењу допуштене комуникације Цркве и света.
Промоција је одржана у београдском Дому омладине пред немогућим бројем публике. Било је отоплило као и данас и људи који нису могли да стану у салу на првом спрату гужвали су се и у холовима. Нико се није жалио на недостатак ваздуха, пошто су сви дошли по оно важније од кисеоника - по наду.
А окупили су се многи. И учествовали су многи. И свештеници, и професори, и рокери, и џезери, и етно-музичари, новинари и лекари, и запослени и незапослени, и тврди верници и симпатизери, мејнстрим и алтернативци...
Сви који су тад били присутни у Дому омладине запамтили су тај догађај као велику манифестацију заједништва, препуну онога што већ годинама не умемо да опишемо другачије него "позитивна енергија". Црква - која се благодатно излила у урбану средину.
Судбина "Искона" је само добар пример који говори о нечем много ширем.
Црква је имала прилику каква се ретко добија.
Много је разлога због којих прилика није искоришћена али не толико да не би могли да се сагледају. У сваком случају, уместо харизматског ширења ушли смо поново у процес "разумног самоодржања".
На годишњицу Искон-а, хтео бих само да подсетим и себе и остале да пропуштене прилике не служе томе да се над њима ламентира, него да се нешто научи.
А Бог нам нове прилике стално даје.
ђакон Ненад Илић, ФБ
Нема коментара:
Постави коментар