Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. марта, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Василија Острошког на Бањици. Текст комплетне беседе Свјатјејшег Патријарха српског преносимо у целости:
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: Нека је на спасење Света Литургија, наших душа и тела наших, нека су благословени дани овог Великог и Часнога поста у коме се налазимо, браћо и сестре. Нека је благословено и ово свето сабрање у овом Дому Божијем, Дому Господњем, у коме смо се сабрали да се заједнички Богу помолимо. Јер по речима једног од Апостола: „Молитва многих има велику снагу пред Богом живих“.
У име тог Господа, у име тог благослова Божијег данас смо се сабрали на овој Светој Литургији, у овом дивном новом Храму посвећеном великом чудотворцу из рода нашега Светом Василију Острошком.
Ово су дани браћо и сестре Великога и Часног поста. Један велики Апостол за ове дане каже: „Ово су најбољи дани када треба да мислимо о Господу своме, када треба да размишљамо о себи, о своме животу овде на земљи, да размислимо откуда смо овде дошли и шта је смисао нашега доласка на овај свет. Да ли је човек неко биће које треба да се појави и да брзо нестане из овога света и да свагда нестане у своме постојању или човек има неку најаву?! Има браћо и сестре велику намену.
Господ нас је створио и послао у овај свет да користимо његово добро, његово дело, јер све ово што видимо, свет у коме живимо, није то никаква случајност нити је постало само од себе. Све је то по промислу Божијем створено и ми смо у овоме свету такође по промислу Божијем послати, са душом бесмртном и са ликом Божијим.
Кажем са ликом Божијим: Човек је Боголико биће браћо и сестре, својим ликом и даровима којима располаже (које је Бог дао) је сличан Богу, и зато је најсавршеније биће и најсавршенији створ у овоме свету.
Велико је и дивно је када бацимо поглед на свод небески па кад увече видимо онај рој звезда, месец, или у току дана видимо сунце а не видимо звезде које су безбројне и многе, па кад бацимо поглед на земљу – шта све земља садржи и има, а све то служи нама људима. То је Бог дао нама на услугу као дар свој.
А тек онда када погледамо сами себе? На једном старом Делфиском манастиру у Старој Грчкој писало је: „Упознај самога себе“. Отуд, највећа тајна на овоме свету је човек. Тајна је све ово што видимо и оно што не видимо, али човек је највећа тајна. Зато је наш велики песник Петар Петровић Његош, Владика Црне горе, рекао: „Човек човеку је тајна највећа“. И заиста нема веће тајне од самога човека. Када погледамо себе, свој организам: човек има разум, има слух, има вид, има срце и друге органе – све то врши једну савршену службу. Ми се данас дивимо многим изумима људским, који су сигурно за дивљење, али смо ми сами за највеће дивљење, са својим животом, са својом бесмртном душом. Па кад смо тако велики пред лицем Божијим, да ли смо створени само да би се појавили и да би суттра телом својим нахранили оне црве и друга бића?! Не браћо и сестре!
Наша Црква и наш Хришћански народ је имао велики бројсветих угодника Божијих. Многи су били чудотворци, не својом силом, него силом Божијом, силом Христовом, силом и благодаћу Духа Светога. Ту силу и ту благодат Духа Светога и ми сви имамо. Примили смо га у крштењу браћо и сестре. Оног Духа који су Апостоли примили на дан Свете Педесетнице и постали тим духом учитељи целе васељење и целог рода људског, и ми примамо у Светој тајни Крштења. Зато се велике благодати Божије лишавају сви они који нису крштени.
Зато Црква позива да будемо сви учесници у животу Духа Светога и Дух Свети да буде учесник у животу нашем. То ми имамо, а тек шта да кажемо за благодат Божију коју примамо Светим Причешћем?! Ту је тек величина благодати Божије. Тад нам се сам Господ даје. Не као дар, не као благодат, него сам Господ који кроз Свето Причешће постаје једно са нама и ми једно са њим. И све оно што Бог има у апсолутном смислу, то ми имамо по моћи да примимо, моћ наше природе, онда када смо крштени, када смо миропомазани и онда када примамо свето причешће.
Зато не треба никада олако приступати чаши Господњој. Треба се припремити постом, молитвом, уздржањем од свега рђавога и злога да би што достојнији примили Господа у себе. Кажу Свети Оци: „Ни пчела неће да уђе у смрдљиву кошницу. Ни Дух Свети неће да уђе тамо где је духовна нечистоћа срца од људи“. А ми постом, молитвом, свим тим хришћанским врлинама чинимо да очистимо себе и да учинимо себе достојним домом Духа Светога.
Нека је благословен овај дан браћо и сестре, нека сте благословени ви који сте одредили данашњи дан да дођете у Храм да се Богу помолимо. Имамо ми премного дана браћо и сестре да побринемо и да радимо за оно што је потребно нашем телу, па нам је Господ одредио један дан у недељи да тај дан посебно посветимо Богу, а када кажем „посветимо Богу“ – ми себи тај дан посвећујемо. Ми себе чистимо, себе препорађамо, себе Богу приводимо да би Бог био са нама. Зато долазимо у свете Храмове, и не требамо никад да пропустимо недељни дан, празнични дан да не дођемо у свети Храм.
Знате, они који искрено се Богу моле, који искрено верују, када буду на Литургији, на молитви, осећају неку тајанствену радост у себи, неки дар Божији који се доживљава као радост. А то је ништа друго браћо и сестре, него почетак оног живота у Господу, у Царству његовом које је Господ обећао. Ми то већ доживљавамо царство Божије овде на земљи, у Храму, на молитви, онда када чинимо добро дело... Знате, када учините неком неко дело које је нужно за некога, или поучите неком речју, ви сте учинили једно велико добро себи и доживели велику радост, и то је лепота и смисао нашега живота. Нека би дао Бог да и ми имамо веру какву су имали наши Свети Оци, наши велики Свети преци. Као што је имао Свети Василије Велики, који је много пострадао од људи рђавих и грешних, али је све то препустио Богу, и Бог га је прославио нетљеним телом његовим, телом које чини силом Божијом велика и чудесна дела Божија. На славу Божију а на добро свих нас. Нека би нам дао Господ њихову веру и углед на њихов живот. То Господ жели, томе нас Црква учи, и томебраћо и сестре поучите и децу своју.
Не заборавите никада да је родитељ први васпитач и први учитељ своје деце. И такође не заборавите да то што дете научи у своме дому – то остаје капитал његов за сав њихов живот. Све остало је надградња, али то што понесе и научи од својих родитеља, оно што је добро, то је оно што га прати и на чему он зида свој живот.
На жалост данас кад нам је разбијена породица, родитељи све мање брину о својој деци него о неким другим бригама. Зато смо и сведоци онога што се дешава у нашим животима. Само узмите дневну штампу и видите колико зала, колико невоља, колико се зла чини, и млади и стари, зато што су од Бога удаљени. Они који су са Црквом, са Богом – таква дела сигурно неће чинити.
Нека нас Господ сачува од свега тога, и нека нас упути на пут добра! Нека је благослов Божији на свима Вама, на Вашој деци, на Вашој породици, да нас прати та благодат у све дане нашега живота – Амин.
Приредио: Никола Станковић
извор: www.tvhram.rs
У име тог Господа, у име тог благослова Божијег данас смо се сабрали на овој Светој Литургији, у овом дивном новом Храму посвећеном великом чудотворцу из рода нашега Светом Василију Острошком.
Ово су дани браћо и сестре Великога и Часног поста. Један велики Апостол за ове дане каже: „Ово су најбољи дани када треба да мислимо о Господу своме, када треба да размишљамо о себи, о своме животу овде на земљи, да размислимо откуда смо овде дошли и шта је смисао нашега доласка на овај свет. Да ли је човек неко биће које треба да се појави и да брзо нестане из овога света и да свагда нестане у своме постојању или човек има неку најаву?! Има браћо и сестре велику намену.
Господ нас је створио и послао у овај свет да користимо његово добро, његово дело, јер све ово што видимо, свет у коме живимо, није то никаква случајност нити је постало само од себе. Све је то по промислу Божијем створено и ми смо у овоме свету такође по промислу Божијем послати, са душом бесмртном и са ликом Божијим.
Кажем са ликом Божијим: Човек је Боголико биће браћо и сестре, својим ликом и даровима којима располаже (које је Бог дао) је сличан Богу, и зато је најсавршеније биће и најсавршенији створ у овоме свету.
А тек онда када погледамо сами себе? На једном старом Делфиском манастиру у Старој Грчкој писало је: „Упознај самога себе“. Отуд, највећа тајна на овоме свету је човек. Тајна је све ово што видимо и оно што не видимо, али човек је највећа тајна. Зато је наш велики песник Петар Петровић Његош, Владика Црне горе, рекао: „Човек човеку је тајна највећа“. И заиста нема веће тајне од самога човека. Када погледамо себе, свој организам: човек има разум, има слух, има вид, има срце и друге органе – све то врши једну савршену службу. Ми се данас дивимо многим изумима људским, који су сигурно за дивљење, али смо ми сами за највеће дивљење, са својим животом, са својом бесмртном душом. Па кад смо тако велики пред лицем Божијим, да ли смо створени само да би се појавили и да би суттра телом својим нахранили оне црве и друга бића?! Не браћо и сестре!
Наша Црква и наш Хришћански народ је имао велики бројсветих угодника Божијих. Многи су били чудотворци, не својом силом, него силом Божијом, силом Христовом, силом и благодаћу Духа Светога. Ту силу и ту благодат Духа Светога и ми сви имамо. Примили смо га у крштењу браћо и сестре. Оног Духа који су Апостоли примили на дан Свете Педесетнице и постали тим духом учитељи целе васељење и целог рода људског, и ми примамо у Светој тајни Крштења. Зато се велике благодати Божије лишавају сви они који нису крштени.
Зато Црква позива да будемо сви учесници у животу Духа Светога и Дух Свети да буде учесник у животу нашем. То ми имамо, а тек шта да кажемо за благодат Божију коју примамо Светим Причешћем?! Ту је тек величина благодати Божије. Тад нам се сам Господ даје. Не као дар, не као благодат, него сам Господ који кроз Свето Причешће постаје једно са нама и ми једно са њим. И све оно што Бог има у апсолутном смислу, то ми имамо по моћи да примимо, моћ наше природе, онда када смо крштени, када смо миропомазани и онда када примамо свето причешће.
Зато не треба никада олако приступати чаши Господњој. Треба се припремити постом, молитвом, уздржањем од свега рђавога и злога да би што достојнији примили Господа у себе. Кажу Свети Оци: „Ни пчела неће да уђе у смрдљиву кошницу. Ни Дух Свети неће да уђе тамо где је духовна нечистоћа срца од људи“. А ми постом, молитвом, свим тим хришћанским врлинама чинимо да очистимо себе и да учинимо себе достојним домом Духа Светога.
Нека је благословен овај дан браћо и сестре, нека сте благословени ви који сте одредили данашњи дан да дођете у Храм да се Богу помолимо. Имамо ми премного дана браћо и сестре да побринемо и да радимо за оно што је потребно нашем телу, па нам је Господ одредио један дан у недељи да тај дан посебно посветимо Богу, а када кажем „посветимо Богу“ – ми себи тај дан посвећујемо. Ми себе чистимо, себе препорађамо, себе Богу приводимо да би Бог био са нама. Зато долазимо у свете Храмове, и не требамо никад да пропустимо недељни дан, празнични дан да не дођемо у свети Храм.
Знате, они који искрено се Богу моле, који искрено верују, када буду на Литургији, на молитви, осећају неку тајанствену радост у себи, неки дар Божији који се доживљава као радост. А то је ништа друго браћо и сестре, него почетак оног живота у Господу, у Царству његовом које је Господ обећао. Ми то већ доживљавамо царство Божије овде на земљи, у Храму, на молитви, онда када чинимо добро дело... Знате, када учините неком неко дело које је нужно за некога, или поучите неком речју, ви сте учинили једно велико добро себи и доживели велику радост, и то је лепота и смисао нашега живота. Нека би дао Бог да и ми имамо веру какву су имали наши Свети Оци, наши велики Свети преци. Као што је имао Свети Василије Велики, који је много пострадао од људи рђавих и грешних, али је све то препустио Богу, и Бог га је прославио нетљеним телом његовим, телом које чини силом Божијом велика и чудесна дела Божија. На славу Божију а на добро свих нас. Нека би нам дао Господ њихову веру и углед на њихов живот. То Господ жели, томе нас Црква учи, и томебраћо и сестре поучите и децу своју.
Не заборавите никада да је родитељ први васпитач и први учитељ своје деце. И такође не заборавите да то што дете научи у своме дому – то остаје капитал његов за сав њихов живот. Све остало је надградња, али то што понесе и научи од својих родитеља, оно што је добро, то је оно што га прати и на чему он зида свој живот.
На жалост данас кад нам је разбијена породица, родитељи све мање брину о својој деци него о неким другим бригама. Зато смо и сведоци онога што се дешава у нашим животима. Само узмите дневну штампу и видите колико зала, колико невоља, колико се зла чини, и млади и стари, зато што су од Бога удаљени. Они који су са Црквом, са Богом – таква дела сигурно неће чинити.
Нека нас Господ сачува од свега тога, и нека нас упути на пут добра! Нека је благослов Божији на свима Вама, на Вашој деци, на Вашој породици, да нас прати та благодат у све дане нашега живота – Амин.
Приредио: Никола Станковић
извор: www.tvhram.rs
Нема коментара:
Постави коментар