МИРОНОСИЦЕ

   Ко не зна за Белог Анђела? Ко не зна како он изгледа? Има ли тога? Бели анђео је најпознатија српска фреска. На њега смо стављали мете кад су нас бомбардовали. Цео свет га је тада видео. Блиставог младића који је објавио Васкрсење Господње, онога који је уз земљотрес сишао са неба, развалио стену са гроба и ноншалантно сео на њу. Онога чије је лице, како Матеј каже, као муња, а одело његово као снег. Ватра и лед, Анђео Господњи.
   А опет, Белом анђелу као да нешто недостаје. Он није сам, како га најчешће приказују, у туристичким водичима и скриптама из уметности. Поред њега су још две женске прилике, неупадљиве, зато их немарни увек исеку. Просто их одстране, као вишак. А најпознатија српска фреска заправо је названа по њима – Мироносице на Христовом гробу. Бели анђео је дошло тако, више као надимак. Верни народ провири у олтар Милешеве, и ускликне, тихо (пошто је у цркви): „Хааааа, Бели анђео....“ А мироносице, заклоњене иконостасом, нико не види.

   Ко су те мироносице? Те неприметне жене? Заиста, можемо ли рећи ко су оне? Набројати њихова имена, без гледања у пролог и синаксар, у интернет-подсетнике? После свих ових година црквеног стажа, са сигурношћу знам да је једна од њих била Марија Магдалина, а онда се ређају имена која нисмо сигурни коме припадају – нека Марија, Јована, Саломија, Сосана, Марта... Разна женска имена. Мироносице. Мироноснице. Мирноносице, како их све не зовемо. Те жене које су носиле миро - чудна реч, звучи као мир, или нешто што мирише, и заиста мирише, и заиста оне мирно носе то миро, кроз цело Јеванђеље га носе, и изливају на ноге тог лудог рабина и помазују непоменуте мртваце, и сад су га донеле да га проспу по његовом мртвом телу, јер он је, авај, умро! А стари свет и мирише и смрди више него наш, и зато се покојници поливају мирисима. А некако и лепо звучи, као да се преминула душа улепшава. Као да се увија скупоценим облаком врлине. Ултраконцетрисаним Шанелом 5.
   Док мушкарци драме негде у некој јерусалимској кући, обезглављени, депримирани, убивене наде, причају нешто важно, без сумње, као што то иначе раде мушкарци, али су ипак ћутљивији, оне мирно раде свој женски посао. Носе миро на гробље. И кад дође тај Бели анђео уз земљотрес, и кад развали камен на улазу у гробну пећину и кад се стражари буквално следе од страха, јер Бели анђео је и лед, осим што је ватра, оне и даље мирно уносе своје миро у гроб, куда их је бели анђео увео (добро, нека буде, Лука каже да су се мало и уплашиле, и обориле главе, а каже и да су била два светла младића), и тек ту су – не запрепашћене, јер оне су већ и на небу и на земљи, у леду и ватри, где се само гори и смрзава. Јер Раввија нема! Само су ту завоји, погребне пелене, и све мирише, а њихово је миро још увек у посудама.
   Црква Мироносице прославља као равноапостолне. Равне, дакле, апостолима. Али ко то зна? Ко би помислио да су оне уопште прибројане светима? На једној фресци, из једне древне кападокијске цркве, мироносице су приказане као сасвим мале, толико мале, као неки патуљци, а анђео се, с адруге стране, никако не би могао назвати белим, не само због тога што има црним веђама наткриљене очи - као ти древни Кавкасци, Хазари и остали – већ зато што је ОГРОМАН. То је Огромни анђео. Који седи на огромној стени. И показује на спирално увијене празне повоје, остављене као свлак белоушке, која се преобразила у змаја.
   „Био је ту ваш рави, малене мироносице“, као да говори Огромни анђео, „ у вртлог је смрти уронио, и концентрично се у круг крећући, за вечност је оживео. Што тражите живог међу мртвима? Идите, мале мироносице, ходите својим маленим корацима, носите заувек своје мале посуде са миром, биће мртвих вазда, великих и малих, треба их помазати. И живих ће бити, који су вазда уплашени, треба им ставити мирис под нос не би ли устали.“
   И одоше мале мироносице. Са својим миром. Требало је реанимирати нокаутиране апостоле, требало је мазати ране сужњима у тамницама царева прогонитеља, требало је освежавати устајали мирис препуних византијских цркава, требало је крити то миро у тестијама и крепити народ по врлетима турске царевине, требало је последњом капи мира упалити фитиљ и чувати пламен вере у безбожним временима, требало је тим пламичком палити нове бакље.
   И ходе малене мироносице својим малим корацима. Можете их видети и данас. Оне бабе, које нам понекад толико сметају својим примедбама, наше домаће и руске бабушке, које су одржале Цркву у време комунизма, просте жене које често погребне обичаје познају боље него оченаш, али су ту, у Цркви, учене госпође које воле да седе код ногу учитељевих, монахиње, попадије, мајке, сестре, жене. Погледајте около. У сваком храму, оне су у већини.
 Срећан нам свима Дан жена, али не Осми март, ни Први мај, већ Недеља Мироносица!    Христос Васкрсе!

   Анастасија-Весна Илић