Христово страдање и Његове неиздрживе муке на Велики Петак, страшно ишчекивање Велике Суботе, чудо над чудима Велике Недеље Васкрса... били су празнични, мистични комплет преображаја времена у делић вечности и свакодневице у ексклузивне листиће црквено-космичког календара.
А свуд око шишатовачког манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице спуштало се Небо (или смо се ми уздизали ка њему, свеједно). И додиривало је, украшено осунчаним облацима најразличитијих облика, дословно са свих страна - светогорску и фрушкогорску, барокну цркву са необичном, оријенталном куполом евроазијске (читај: византијске) традиције.
Манастир са небом (и Небом) свуда крај себе и око себе није био само ”један од њих седамнаест (или деветнаест)” са духовне и гео-поетичке мапе ове сремско-подунавске планине што се на латинском назива Алма Монс (”плодна гора”).
Туда су се шетали римски цареви и војсковође (попут Марка Аурелија и Јулијана ”Отпадника”), многи су и рођени у непосредној околини ових обронака, фрушкогорских.
Овде су, вероватно, посечени и познати ранохришћански мученици (”четворица каменорезаца”), а ту су се молили, живели и пострадали Свети Иринеј и Света Анастасија Сремска (обоје погубљени 304. године).
Недалеко од места на коме се налази манастир Шишатовац одржано је и неколико великих црквених сабора у четвртом веку (њих пет, узастопних, између 347. и 378. године), где се речима и вером војевала велика, одлучујућа битка између присталица аријанске јереси и поборника никејског, правоверног и православног учења.
Све се то осећа у ваздуху, ова моћна енергија неумрлих, само привидно прошлих времена. А када хорски запева понека од преко 200 врста птица из овог планинског гнезда, читава слика добије и свој магични звучни облик.
Славна прошлост, сукоби цивилизација, борбе на смрт између римске и Христове вере, нетакнута лепота природе, ројеви пчела и јата птица, непрекинути пој молитви које се никада нису прекидале, нити су утихнуле, упркос свим искушењима и тешкоћама... све је то део аутентичне фрушкогорске, светогорске осећајности.
Ту сам провео мој ”васкршњи викенд”, срећно ”опкољен” небеским и овоземаљским лепотама, наслоњен на моје лектире и ходочасничка искуства из ових крајева.
Пошто је тешко у оволиком блаженству осетити Велики Петак хришћанске и свечовечанске историје, било је неопходно да нам ноћ, киша, ветар и јесење температуре помогну у уживљавању у оно што је претходило богочовечанском Васкрсу и Вазнесењу.
И добили смо ту помоћ одозго, током ових неколико празничних, свечаних дана ”радосне туге” (у распону од суза, бола и смрти до непобедиве ведрине, наде и љубави).
Било је ту и чудних звукова у углу моје келије... и звукова корака без видљивог телесног присуства оног ко је шетао манастирским ходницима... и освајачки-пробојних звукова и вишеструко умножених мириса што су као од шале надјачавали своје природне границе и ограничења... и усамљени гроб сестрића Николе Тесле (сина Теслине сестре Ангелине) са све биографијом ученог шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића... и камених табли са српским племићким грбовима у сред зеленила... и оне џиновске липе са улаза у манастир која је својим гранама испратило у мученичку смрт монашку братију (Рафаила, Иринеја, Германа, Теофила и Димитрија) прве године Другог светског рата... и егзотичних, филмски разиграних снова који се пројављују између белих зидова скроз опточених иконама... и необичних предмета виђених по први пут (пре свих ”Портрет дечака” потписан сликарским иницијалима Светог Рафаила Момчиловића)... давно однетих (још 1941. године) кивота и кочија Светог Стефана Штиљановића (у виду старих воловских кола из његовог времена), Стефанове одежде и сабље (тада су усташе мошти српског светитеља бацили, дословно, кокошкама, да их разнесу и искљуцају, али су неки добри људи успели да помогну да се то, ипак, не деси)... и студене воде са ЧУДОТВОРНОГ (не само на речима) ИЗВОРА, ту одмах испод манастира - где је својевремено излечена смртна болест младог Николе Тесле и ”обичним умивањем” прекинуте болне (и одједном непотребне) операције очију највећег савременог српског философа Владимира Меденице...
А када се сетимо да је баш овде негде седео Вук Караџић и по први пут слушао (и бележио) неке од најпознатијих јуначких гусларских епова српске историје (у величанственом и екслузивном извођењу лично Филипа Вишњића и Тешана Подруговића) и да је овде Богу и српству у то исто време (непосредно након пропасти Првог српског устанка и пада Карађорђеве Србије у турско ропство) служио супер-херој наше духовне културе, владика Лукијан Мушицки (као манастирски игуман и изванредно образовани и талентовани писац знаменитог ”Гласа харфе шишатовачке”), а да је лично Вук Исаковић дао прилог да се овде подигне звоник са капелом посвећеном (1742) крсној слави његове породице, Светом Георгију)... није тешко дати машти на вољу и себи представити колико је свега значајног, током векова, уткано и узидано у темеље овог храма, коме се - за три године - ближи важан јубилеј: обележавање петстогодишњице првог помена постојања манастира, када су у њега дошли, од турских зулума одбегли монаси из Жиче, 1520-те (иако понегде пише да је то, у ствари, било 1547. године)...
У ову сложену авантуру у наставцима ишао сам понекад сам, некад са увек ведрим оцем Димитријем, а најчешће са мојим драгим пријатељем, игуманом Андрејем (Ненићем).
Рођен на тајанствени дан празновања Светог Јована Лествичника (сигурно најпопуларнијег писца у рукописним библиотекама средњовековног српског племства, а посебно наших краљица и принцеза) пре само 42 године, Андреј даје свој живи отисак (духом и душом) читавом здању које чува и обнавља.
Он припада оним свештеницима и монасима КОЈИ СТВАРНО, БЕЗУСЛОВНО ВЕРУЈУ У БОГА и тиме чувају поверено им наслеђе.
И то је најважнији део његовог животописа.
И осмех и доброта и ”неуморно прегалаштво” (како се то некада називало, док смо још постојали као народ) и чуло вере (дар разумевања Христове науке), све је то карактеристично за оца Андреја, широм српства познатог духовника, мисионара и боготражитеља.
Под благословом сремског владике Василија, заједно ступају и преплићу се реални планови за обнову ове црквене и народне светиње са животворним молитвама које ни дању ни ноћу не престају и никада неће престати.
Драгослав Бокан
А свуд око шишатовачког манастира посвећеног Рођењу Пресвете Богородице спуштало се Небо (или смо се ми уздизали ка њему, свеједно). И додиривало је, украшено осунчаним облацима најразличитијих облика, дословно са свих страна - светогорску и фрушкогорску, барокну цркву са необичном, оријенталном куполом евроазијске (читај: византијске) традиције.
Манастир са небом (и Небом) свуда крај себе и око себе није био само ”један од њих седамнаест (или деветнаест)” са духовне и гео-поетичке мапе ове сремско-подунавске планине што се на латинском назива Алма Монс (”плодна гора”).
Овде су, вероватно, посечени и познати ранохришћански мученици (”четворица каменорезаца”), а ту су се молили, живели и пострадали Свети Иринеј и Света Анастасија Сремска (обоје погубљени 304. године).
Недалеко од места на коме се налази манастир Шишатовац одржано је и неколико великих црквених сабора у четвртом веку (њих пет, узастопних, између 347. и 378. године), где се речима и вером војевала велика, одлучујућа битка између присталица аријанске јереси и поборника никејског, правоверног и православног учења.
Све се то осећа у ваздуху, ова моћна енергија неумрлих, само привидно прошлих времена. А када хорски запева понека од преко 200 врста птица из овог планинског гнезда, читава слика добије и свој магични звучни облик.
Славна прошлост, сукоби цивилизација, борбе на смрт између римске и Христове вере, нетакнута лепота природе, ројеви пчела и јата птица, непрекинути пој молитви које се никада нису прекидале, нити су утихнуле, упркос свим искушењима и тешкоћама... све је то део аутентичне фрушкогорске, светогорске осећајности.
Ту сам провео мој ”васкршњи викенд”, срећно ”опкољен” небеским и овоземаљским лепотама, наслоњен на моје лектире и ходочасничка искуства из ових крајева.
Пошто је тешко у оволиком блаженству осетити Велики Петак хришћанске и свечовечанске историје, било је неопходно да нам ноћ, киша, ветар и јесење температуре помогну у уживљавању у оно што је претходило богочовечанском Васкрсу и Вазнесењу.
И добили смо ту помоћ одозго, током ових неколико празничних, свечаних дана ”радосне туге” (у распону од суза, бола и смрти до непобедиве ведрине, наде и љубави).
Било је ту и чудних звукова у углу моје келије... и звукова корака без видљивог телесног присуства оног ко је шетао манастирским ходницима... и освајачки-пробојних звукова и вишеструко умножених мириса што су као од шале надјачавали своје природне границе и ограничења... и усамљени гроб сестрића Николе Тесле (сина Теслине сестре Ангелине) са све биографијом ученог шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића... и камених табли са српским племићким грбовима у сред зеленила... и оне џиновске липе са улаза у манастир која је својим гранама испратило у мученичку смрт монашку братију (Рафаила, Иринеја, Германа, Теофила и Димитрија) прве године Другог светског рата... и егзотичних, филмски разиграних снова који се пројављују између белих зидова скроз опточених иконама... и необичних предмета виђених по први пут (пре свих ”Портрет дечака” потписан сликарским иницијалима Светог Рафаила Момчиловића)... давно однетих (још 1941. године) кивота и кочија Светог Стефана Штиљановића (у виду старих воловских кола из његовог времена), Стефанове одежде и сабље (тада су усташе мошти српског светитеља бацили, дословно, кокошкама, да их разнесу и искљуцају, али су неки добри људи успели да помогну да се то, ипак, не деси)... и студене воде са ЧУДОТВОРНОГ (не само на речима) ИЗВОРА, ту одмах испод манастира - где је својевремено излечена смртна болест младог Николе Тесле и ”обичним умивањем” прекинуте болне (и одједном непотребне) операције очију највећег савременог српског философа Владимира Меденице...
А када се сетимо да је баш овде негде седео Вук Караџић и по први пут слушао (и бележио) неке од најпознатијих јуначких гусларских епова српске историје (у величанственом и екслузивном извођењу лично Филипа Вишњића и Тешана Подруговића) и да је овде Богу и српству у то исто време (непосредно након пропасти Првог српског устанка и пада Карађорђеве Србије у турско ропство) служио супер-херој наше духовне културе, владика Лукијан Мушицки (као манастирски игуман и изванредно образовани и талентовани писац знаменитог ”Гласа харфе шишатовачке”), а да је лично Вук Исаковић дао прилог да се овде подигне звоник са капелом посвећеном (1742) крсној слави његове породице, Светом Георгију)... није тешко дати машти на вољу и себи представити колико је свега значајног, током векова, уткано и узидано у темеље овог храма, коме се - за три године - ближи важан јубилеј: обележавање петстогодишњице првог помена постојања манастира, када су у њега дошли, од турских зулума одбегли монаси из Жиче, 1520-те (иако понегде пише да је то, у ствари, било 1547. године)...
Рођен на тајанствени дан празновања Светог Јована Лествичника (сигурно најпопуларнијег писца у рукописним библиотекама средњовековног српског племства, а посебно наших краљица и принцеза) пре само 42 године, Андреј даје свој живи отисак (духом и душом) читавом здању које чува и обнавља.
Он припада оним свештеницима и монасима КОЈИ СТВАРНО, БЕЗУСЛОВНО ВЕРУЈУ У БОГА и тиме чувају поверено им наслеђе.
И то је најважнији део његовог животописа.
И осмех и доброта и ”неуморно прегалаштво” (како се то некада називало, док смо још постојали као народ) и чуло вере (дар разумевања Христове науке), све је то карактеристично за оца Андреја, широм српства познатог духовника, мисионара и боготражитеља.
Под благословом сремског владике Василија, заједно ступају и преплићу се реални планови за обнову ове црквене и народне светиње са животворним молитвама које ни дању ни ноћу не престају и никада неће престати.
Драгослав Бокан
Нема коментара:
Постави коментар