ПРАВОСЛАВНА АФРИКА, “Једно смо у Христу”: мисионарски рад „Православне Африке“

Разговор са оцем Силуаном (Брауном) о његовом мисионарском путовању у Кенију и о његовом тамошњем раду

   Џеси Доминик, отац Силуан (Браун)

   Прошлог јула састао сам се са оцем Силуаном (Брауном) како бисмо разговарали о његовом предстојећем мисионарском путовању у Африку у име „Православне Африке“, добротворне организације коју је основао као један од начина како би омогућио православној заједници широм света да учествује у ширењу и проповедању Царства Божијег, пружајући обичном мирјанину, који не може да путује у далеке земље, средства за учешће у мисионарском раду широм света. Организација сарађује са неколико мисионарских центара и склоништа у Кенији. У интервјуу који је уследио након путовања, о. Силуан је са нама поделио своја размишљања о путовању, о томе да ли је испунио очекивања, начинима да боље служи људима у Африци и о вези између православних хришћана широм света која је укорењена нашом заједничком вером у нашега Господа Исуса Христа.

   Отац Силуан ми је дао овај интервју путем Скајпа месец дана након повратка, док су му утисци са путовања били још увек свежи. Интервју објављујемо сада, када „Православна Африка“ има ажуриран и обновљен веб-сајт.

   Отац Силуан је рођен 1983. године  у Денверу у Колораду и касније је ступио у Корпус маринаца САД и био стациониран у Јапану, а касније и у ирачкој провинцији Ал Анбар током операције ,,Ирачка слобода''.

   Отац Силуан се замонашио 2011. године и тренутно борави на Флориди, где ради на стицању звања магистра социјалног рада и лиценце за клиничко бављење социјалним радом како би професионално и клинички саветовао, помагао и пружао подршку ветеранима који се суочавају са посттрауматским стресним поремећајем, трауматским повредама мозга, болестима зависности и бескућништвом. О. Силуан тренутно служи као капелан (војни свештеник) задужен за Удружење ратних ветерана из ратова у иностранству са преко 3200 ветерана који су пријављени у његов округ.

                                            

Били сте у Африци, вратили сте се пре месец дана и имали сте времена да размислите о путовању. Из разговора са Вама и гледајући вашу Фејсбук страницу закључујем да је на путовању било пуно посла. Можете ли нам рећи како је оно протекло?

Био сам импресиониран спремношћу Кенијаца да раде са нама. Једна од ствари која је на мене оставила дубок утисак је то како смо сви једно у Христу, упркос расним разликама. Ја сам био „mzungu“, што на свахилију значи „белац“, али то није било од великог значаја, или бар нисам осетио расну тензију на коју се понекад наилази на западу, што је било добро. Једна од главних порука коју сам стално истицао је та да смо једно Тело у Христу. Ми смо сви повезани као православни хришћани. Као што знате, био сам у Русији непосредно пре путовања у Кенију. Игуманија Манастира Светих Бориса и Глеба код Нахабина(1) говорила је о томе како смо заиста једно у Христу — ви сте са нама и ми смо са вама. То ме је тада веома изненадило. Нисам могао то да разумем, није имало смисла за мене, али је постало сасвим јасно када сам отишао у Африку. Ми смо заиста једна Црква, једно Тело.

Да ли постоји нешто специфично што бисте могли да истакнете, неко искуство или њихово понашање уопште, које Вам је помогло да то схватите?

Морао сам делом и да инсистирам на тој поруци јер се Кенијци осећају заиста изоловано од остатка православног света. Протестантске секте су их махом убедиле да смо ми само једна новотарска савремена деноминација. Они немају историјско схватање о томе колико је православље распрострањено широм света. Свештеници које сам посећивао су ме молили да на ово посебно скренем пажњу. То је делом значило говорити изнова и изнова да смо једно у Христу.

И видели сте да су пријемчиви за ово?

Апсолутно; и љубав коју су показали, нарочито деца, била је огромна. То је додало други ниво мојој идеји мисионарења. Раније је то увек било поглавље 25. Јеванђеља по Матеју: треба оденути наге, нахранити гладне, бринути се о удовицама и сирочади; али сада је то постало личније. Ови људи су моја десна нога, моја лева рука. Ми смо сви једно Тело. Као што не бисте запоставили своју жену или дете — овде имамо нашу браћу и сестре који збиља пролазе кроз веома тешка времена. Покушао сам да им пренесем ову поруку јединства и заједништва свих нас, чак и ако не видимо једни друге — било је веома јасно да имају милионе браће и сестара широм света који се моле за њих и са њима и да имамо хиљаде браће и сестара Африканаца који се моле са нама. Та континуирана синергија коју имамо између различитих Помесних Православних Цркава је била веома импресивна и она је нешто на чему сам заиста желео да наставим да радим.

То што сте рекли подсећа ме на оно што је о. Шмеман написао против идеје да се црква поистовећује са друштвеном организацијом. Он је рекао да је веома лако мислити о служењу „покрету“ и заборавити на људе, али да је православље лично због Личности Христове. Мислим да увек када унесемо овај лични део у наш мисионарски рад он мења срца више него када просто шаљемо новац или одећу.

Отац Силуан држи час у сиротишту и Образовном центру „Свети Варнава“

   Део онога што сам покушавао да урадим је да помогнем у проналажењу начина на који би људи могли да сарађују са децом којој помажу. Размотрили смо опцију видео конференције. Један светитељ је рекао: „Како можеш да разговараш са људима о друштвеним питањима ако су гладни?“. Морамо изаћи у сусрет њиховим основним потребама. Нико ко скапава од глади или седи на киши мокар и блатњав неће се најпре бринути о вери. Бринући се о тим њиховим потребама ми испољавамо љубав и бригу за нашу браћу и сестре. Мислим да једним делом због тога Христос тако јасно говори шта треба да чинимо. Настављам да преносим ту поруку синергије једне Цркве широм света, не само Грчке, Руске, Арапске, Румунске Цркве, итд.

                                   

Поводом теме синергије — у нашем претходном интервјуу рекли сте да сте забринути да чак ни мисије унутар Кеније немају систем како да раде заједно и да се надате да ћете се бавити тиме. Да ли је било неког напретка на том пољу?

Пре него што сам отишао у Кенију нисам схватао колико се тамо племенски живи. Има четрдесет и два различита племена и ниједно од њих не мари баш много за друга.

Због чега? Због непријатељства или су једноставно такви?

Има и једног и другог, и зависи од тога колико је то непријатељство. Свакако се догађају веома насилни инциденти. На пример, прошле године током избора, нека племена јавно су починила наснље  једна над другима. То је истински проблем. Двама мисијама са којима радим руководе Припадници племена Кикују, које је најбројније у Кенији и које управља владом. Следећом управља припадник племена Луја. Они су неповерљиви једни према другима због дугогодишње племенске традиције, тако да им непрестано „добујем по глави“ овом поруком о јединству.

Да ли осећате да су прихватили поруку? Ако могу да схвате да су једно у Христу са Вама, зашто онда не би то били и са осталим племенима у сопственој држави? Да ли видите барем да зидови почињу да се руше?

   Апсолутно. Православна Црква је једино што истински спасава људе. Време избора постаје заиста насилно у сиротињским картон насељима Кибере, где су потиснуте све мањине из главних подручја. Све запале, осим православне цркве Светог Георгија. Сви поштују ову православну цркву и стотине људи побегне тамо када свуда постане насилно. Спавају у прашини око цркве. То је једини објекат тј. ентитет који уједињује људе тако да они нису само одвојене групе. У Цркви они могу да се уједине и да превазиђу племенске разлике. Један свештеник је поменуо да је он из једног племена, али да може да ради са људима из сваког племена, као и да повезаност унутар Цркве значи превазилажење свих расних или племенских баријера. Веома је подстицајно видети то.

   Како схватам, Патријарх Теодор успоставља нове темеље у Православној Цркви у Африци  тиме што заправо рукополаже владике Африканце, што је веома занимљиво јер их у прошлости уопште није било. Моје лично мишљење је да је ово веома добро.

   Добро је видети такве Грке који мисле на будућност.

   Православна Црква је присутна у Африци од 65. године, али колико често се чује о православљу тамо? Проблем је етничке природе. Како почињемо да превазилазимо ове етничке препреке, видећемо како и Црква постаје јача, те је веома интересантно учествовати у томе и помоћи да се васпостави синергија између браће и сестара различитих нација и племена.

   Неке од православља одвраћа то што им оно изгледа као неки етнички клуб.

   Тачно.

Али ако људи виде да се речи Светог Павла — ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака — остварују на делу, то ће им помоћи да приђу Цркви. Ваша мисија би требало да има одјека и изван Африке.

   Тако је. То је оно што би заиста требало да превазиђемо. Они виде како Црква спасава људе на физичком нивоу током прогона и нереда, али ако будемо могли да им кроз ту слику приближимо како Црква спасава људе духовно, то ће привести још катихумена.

   Један од владика ми је поменуо да је једна од борби за развој православља у Африци у томе да се нађе равнотежа како да оно буде „афричко“ тако да га Африканци прихвате, али и да остане исто православље тако да било ко може да дође са било ког места и да препозна исту Литургију. Намера је присутна и одистински расте. У последњих педесетак година видимо сјајно развијање Цркве у Африци, нарочито у Кенији.

   Позван сам у мало село где постоји иницијатива народа да се изгради парохија. Једна од становница села је понудила земљу за фарму свиња, тако да су сељани удружили средства да би купили три свиње. Људи који на овом видео снимку скачу од радости су из те парохије. Надају се да ће одгајањем свиња потпомоћи своју мисионарску заједницу и мисионарски рад на проповедању Јеванђеља.

Да ли су стигли до фазе да могу материјално да подрже свештеника?

Да, имају свештеника. Колико знам, још немају добит, али то је неко основно улагање. У питању су прасићи тако да морају да сачекају још мало док се намноже.

Прошлог пута када смо причали, рекли сте да желите да разговарате са владикама о томе како да развијете начине самоиздржавања (самоодрживих мисија), тако да мисије могу достићи ону фазу када им помоћ „Православне Африке“ више неће бити потребна. Да ли сте били у могућности да спроведете ове разговоре? Да ли је било неких нових увида или напретка?

Отац Силуан срдачно разговара са једним дететом из Образовног центра „Свети Ђорђе“ и картон насеља Кибера

   Двојица владика с којима сам се састао рекли су да им се веома допала порука и да дају своју  пуну подршку и благослов. Понудили су шта год нам је потребно, што је дивно, јер је наш главни циљ да  проповедамо Јеванђеље за што је више људи могуће, радећи са другим организацијама тамо где је то могуће и уколико је неопходно. Најбољи начин који знам да се помогне људима и да се приведу Православној вери је тај да се најпре обрати пажња на њихове основне проблеме. Враћамо се на то да онима који умиру од глади не можемо говорити о вери.

                     

Како су протекли разговори? Да ли су се појавиле неке нове конкретне идеје о томе како да се мисије саме издржавају?

   Званично су „ставили потпис“. Разговарали смо о разним пословним стварима. Посетио сам једну невладину организацију у Кибери како бих видео шта су друге организације учиниле да помогну људима. Најбољи начин да им се помогне да изађу из сиромаштва је да им се омогући стицање вештина, па је тако једна организација купила неколико шиваћих машина  и научила сваког како се шију квалитетне хаљине, у традиционалном афричком стилу од традиционалних  тканина. Стварно су прелепе. Научили су их једној вештини сматрајући да ће их то извући из сиромаштва. Из америчке или западноевропске перспективе то савршено има смисла, али проблем је што су их научили да производе производ који тамо никоме није потребан нити може да га приушти. Тако да се нису помакли, још су на истом као и раније. Морају да чекају да дођу туристи или да изађу на међународно тржиште. 

   Порука коју сам пренео свештеницима је та да сваки пројекат о самоиздржавању мора да буде потребан Кенијцима, вођен од стране Кенијаца и приступачан Кенијцима. Веома сам јасно назначио да желим да будем изван свега овога колико је год то могуће. Не желим да утичем на њихове одлуке или погледе на то осим онолико колико је потребно. Ја нисам овде да бих градио Цркву у Африци. Ту су свештеници на терену који практично раде на томе, а ми као „Православна Африка“ смо иза њих и питамо: „Како најбоље можемо да вам помогнемо?“. Ја нисам мисионар. Мисионари су отац Методије, о. Агапије и о. Константин. Ми само пружамо извесну подршку.

Наравно да они боље разумеју шта њиховом народу треба и за шта су способни.

   Тако је. У Светој Тавити желе да прикупе новац за куповину компјутера и отварање интернет кафеа, јер немају сви приступ интернету. Сви ће моћи да користе интернет за малу накнаду по сату, а новац ће ићи њиховој сирочади као помоћ. Тамо једна госпођица жели да добије стипендију за рачунарство и они се надају да ће моћи да похађа курсеве на интернету док надгледа кафић. 

   Још један проблем је то што постоји неколико православних основних школа, али не и средњих школа. Добијамо доста преобраћеника из основних школа, али их потом шаљемо или влади или другим деноминацијама и сектама које руководе школама, тако да губимо доста људи. При Светом Варнави се надају да ће направити установу која ће привући првокласне наставнике за средњу школу. Могли би да искористе школарину кенијских ученика за пружање новчане помоћи сирочићима и образовања онима који иначе не би могли да га приуште. Веома је важно наставити са бригом о људима у једном православном окружењу како узрастају. Ако нисмо ту да их даље одгајамо у вери, онда нема много користи од тога да их преобраћамо у православље.

 Отац Силуан послужује своју браћу у Христу у мисионарском и образовном центру „Света Ирина“

А горе је постати православан и отпасти од вере него никада не постати православан. Ако започињемо тај процес, онда треба и да га изведемо до краја.

   Тачно. Надамо се да ћемо помоћу ових програма изградити православну заједницу и постати видљивији за јавност. При Светој Ирини би желели да оснују месни дом здравља, пошто постоји велика потреба за основном медицинском негом, коју људи често не могу да приуште или добију. Ово би могао бити њихов задатак у овом рејону. Радимо на пословним плановима који би убедили инвеститоре или донаторе, тако да би људи који добро баратају бројкама схватили да су ти планови заиста одрживи, а не само некакве неозбиљне ,,полуиспечене'' идеје.

                     

 Да ли већ имају људе који знају медицину?

   У Кибери већ постоји клиника при Светом Ђорђу где фармаколог брине о основним медицинским потребама. Увек постоји потреба за већим бројем лекара, али има и неких локалних. Они се искрено надају, нарочито у Кибери, да ће добити гинеколога акушера, јер је умирање жена на порођају огроман проблем. Мислим да су ови планови заиста солидни начини да бринемо о својој браћи и сестрама и изађемо у сусрет свету око себе, док они истовремено остварују приходе за сопствено издржавање и издржавање својих мисија. 

Сигурно је лепо гледати како ваш план доноси плодове. Изгледа да га Господ благосиља, и да се све одвија према „плану“.

   Никада не знам шта је план. Прерасло је у много више од онога што сам очекивао. Када сам почео, мислио сам да ће то бити само веб-сајт и да ћемо подржати једну мисију и испричати њихову причу. Превазишли смо стари веб-сајт и потпуно га преуредили. Поставили смо редовни управни одбор и радимо на папирологији за 501ц3 (2), а постоји и распоред презентација широм земље, тако да напредујемо. Имамо десетак волонтера који раде готово пуно радно време, колико им то распоред дозвољава. Развијамо се у праву непрофитну организацију.

Прошлог пута сте рекли да не желите да будете под тачком 501c3 и да не желите трошкове организације. Шта Вас је навело на потез да потпаднете под 501c3?

   Схватио сам нешто у Африци. Због колонизације, постоји снажан осећај да „белац храни црнца“, као што ми је рекао један свештеник.  Људи су навикнути на оно што им се удели, те смо схватили колико је важно основати мисије које су самоодрживе, и да ако шаљемо новац директно мисијама, оне неће моћи да га уштеде. Увек ће видети још једно дете које на улици умире од глади и искористиће тај новац да би му помогли. Увек постоји нешто што их тренутно притиска као битније. Део одговорности и дисциплине је постављање циља самоодрживости, а то не можемо да постигнемо ако се новац троши само на свакодневне потребе. Схватили смо да нам у Америци треба штедни рачун да бисмо прикупили новац за интернет кафе или средњу школу, а онда када прикупимо довољно да започнемо градњу или купимо земљу; онда ће један од нас отићи у Африку с новцем.

   Транспарентност и одговорност су врхунац свега што радимо. Нема тајни. Према званичном одељку 501c3, сав новац је на једном месту и свако може да види где тај новац одлази. Одлучили смо да је ово најбољи начин да уверимо своје донаторе да је све потпуно легитимно.

То умањује бригу о превари о којој смо разговарали прошли пут.

Док сте били тамо, да ли су неке нове мисије завределе Вашу пажњу?

   Видео сам још две мисије које бих волео да усвојим у неком тренутку, али се извршни одбор сложио да не треба да преузимамо на себе превише. Потреба је огромна и могли бисмо да усвојимо разне легитимне мисије, али не можемо да постигнемо њихову самоодрживост ако преузмемо превише њих, тако да се сада концентришемо на пројекте који су већ пред нама. Желимо да најпре они остваре свој циљ, а онда можемо да их окончамо и преузмемо нове мисије.

Отац Силуан са два нова кумчета

Мислим да би свакоме било веома тешко да одбије било који програм.

   Веома је тешко, и штедни рачун нам је потребан делом и због тога. Како можете да одбијете? Ако видите дете да пати, да лежи на улици као бескућник, наравно да ћете га узети и нахранити. Али, ако имамо дугорочне циљеве, онда ће они за неколико година подразумевати да постоје приходи потребни за бригу о том детету. Ово је један од проблема са којим сам се сусрео код једног од свештеника– он има дивно срце, али не уме да каже не. Није баш добро за децу ако их прихватите, а немате средстава да бринете о њима. Како им заправо помажете? Нажалост, морамо понекад и да одбијемо, али је циљ да не морамо да одбијамо тако често.

                                   

 Док сте били тамо ишли сте на неколико крштења и стекли неколико нових кумчади.

Двадесет двоје или двадесет троје.

Изгледа да је Ваше путовање било прилично успешно на свим пољима. Видели сте како нови људи прилазе Цркви, створили лична познанства, напредовали помажући свим овим мисијама, и мени се чини да је уопште ово било веома благословено путовање.

Свакако да јесте. То је била велика привилегија, и људи желе да се вратим. Наша идеја је да доведемо једног од свештеника са мисије у Америку, надамо се следећег лета, тако да људи овде могу да осете бољу повезаност са њима. Отац Данијел из Индонезије је долазио у Америку више пута, што је људима помогло да се осете ближим Индонезији. Желели бисмо да постигнемо то исто.

(1) Северозападно од Москве

(2) Одељак Законика САД који се односи на хуманитарне организације и ослобађа их од сврставања у категорије федералног пореза и државног пореза на доходак. Имати овај статус значи да донаторима може бити умањен порез за донацију хуманитарној организацији.

Сазнајте више о раду „Православне Африке“ на главној страници orthodoxafrica.org или на www.facebook.com

За донације за рад „Православне Африке“ кликните orthodoxafrica.org

Џеси Доминик разговарао је са оцем Силуаном (Брауном)

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/101938.htm,17.03.2017.

За Манастир Вазнесење са енглеског превела Милица Бугариновић

преузми везу:
НОВИ ПРАВОСЛАВЦИ