Да ли сте знали да постоје православне Маје? Да, онај древни народ из Средње Америке, који је растурао астрономију и математику и подизао пирамиде (Маје су подигле дупло више пирамида него стари Египћани, а такође су подигли и највећу пирамиду на свету). Још пре шпанских освајања, природним непогодама и болестима десетковане Маје напустиле су своје некад блиставе градове и повукле се у планине и шуме. Данас их има неколико милиона, углавном у Јужном Мексику, Гватемали и околним државама, и говоре четрдесет четири мајанска језика .
Као и већина становника Латинске Америке, Маје су католици, али је у турбулентним временима за Католичку цркву, крајем прошлог века, један број напустио, да би се под вођством католичког свештеника, о. Андреа Жирона, 2010. године, неколико десетина хиљада припадника овог народа приклонило православљу. Данас постоји стотину парохија православних Маја, под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Имају свега шест свештеника – део је домородачких, који су принуђени да дуго путују по тешко приступачним пределима, а локалне заједнице предвођене су и домородачким катихетама – лаицима. Служба је на шпанском, а јеванђеља се читају на различитим језицима Маја, понекад и више њих у току једне службе. Нове конверзије су честе, недавно је миропомазано сто педесет нових чланова Православне цркве из редова Маја. Један активни мисионар из америчког Центра за Православну хришћанску мисију изјавио је да је гватемаланска мисија највећи изазов данашњице за православно мисионарење.
Без обзира на велики потенцијал, ова мисија није без проблема. После смрти оца Андре Жирона, православне Маје остале су делимично обезглављене. Новопридошли народ слабо разуме нову веру (што није за чуђење, пошто је и неки који су у тој вери хиљаду година, не разумеју много боље), а нема много православних теолога са шпанског говорног подручја спремних да запуцају у прашуме Централне Америке. Народ свеједно са поносом говори да је део la iglesia ortodoxa (Православне Цркве), што за њих – како често истичу племенске поглавице – значи „да нису сами“. Судећи по овоме – можда је њихово разумевање православља дубље од схватања неких древних православних народа који су изгубили осећај за васељенску димензију цркве.
Видео са маријачима који дочекују епископа Атинагору, који сам поделила и који ме је привукао овој теми снимљен је приликом освећења Катедрале Благовести, првог православног храма у Гватемали. Више од свега, плени радост и непосредност ових скромних и сиромашних људи, чији су преци видели много славнија времена, али који су сачували део своје древне културе, и увели је у заједницу православних народа. Наравоученије? Није немогуће да за пар хиљада година раштркани припадници некада славног ратничког народа дочекају образоване мисионаре из православне Гватемале који ће их подсетити на заборављену веру предака.
Анастасија - Весна Илић
Као и већина становника Латинске Америке, Маје су католици, али је у турбулентним временима за Католичку цркву, крајем прошлог века, један број напустио, да би се под вођством католичког свештеника, о. Андреа Жирона, 2010. године, неколико десетина хиљада припадника овог народа приклонило православљу. Данас постоји стотину парохија православних Маја, под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Имају свега шест свештеника – део је домородачких, који су принуђени да дуго путују по тешко приступачним пределима, а локалне заједнице предвођене су и домородачким катихетама – лаицима. Служба је на шпанском, а јеванђеља се читају на различитим језицима Маја, понекад и више њих у току једне службе. Нове конверзије су честе, недавно је миропомазано сто педесет нових чланова Православне цркве из редова Маја. Један активни мисионар из америчког Центра за Православну хришћанску мисију изјавио је да је гватемаланска мисија највећи изазов данашњице за православно мисионарење.
 |
| Нова црква Благовести |
Без обзира на велики потенцијал, ова мисија није без проблема. После смрти оца Андре Жирона, православне Маје остале су делимично обезглављене. Новопридошли народ слабо разуме нову веру (што није за чуђење, пошто је и неки који су у тој вери хиљаду година, не разумеју много боље), а нема много православних теолога са шпанског говорног подручја спремних да запуцају у прашуме Централне Америке. Народ свеједно са поносом говори да је део la iglesia ortodoxa (Православне Цркве), што за њих – како често истичу племенске поглавице – значи „да нису сами“. Судећи по овоме – можда је њихово разумевање православља дубље од схватања неких древних православних народа који су изгубили осећај за васељенску димензију цркве.
Анастасија - Весна Илић
Нема коментара:
Постави коментар