Сви мање-више знамо о чему се ради.
У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.
Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.
Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.
Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.
Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
Увек је тумачење, одговор нараштаја на предање, било пресудно. А кључ тумачења присвајали су и Црква и свети и у новије време атеисти и слабоверни. У славу Божију или за самоуништење.
Предање је живо ако се у сваком времену тумачи и дограђује.
Видовдан је поново пред нама.
Косовска битка је поново пред нама.
Чућемо на Видовдан велика заклињањања, велике речи, али питање је колико великим речима још увек верујемо.
А тешко је прићи нечем тако великом као Видовдан, без великих речи.
Минимум поштења и укуса захтева од нас да се не јуначимо преко леђа наших мученика који су остали да живе под туђинском влашћу на Косову и Метохији.
Уосталом, Косовска битка није била само за Косово, и Видовдан се не тиче само дела српске територије, од ког наравно никад не можемо одустати, као што ниједан народ не може одустати од своје свете земље.
Како данас да тумачимо кнежев позив? Која је то битка пред нама? Против кога и за шта?
Тада пре више од шест стотина година борили смо се против највеће силе која нас је притисла. И тако смо чинили кроз целу нашу историју.
Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе. Не само на нама, да се не погордимо, али ми смо увек били несварљиви залогај силницима.
Данас, у време кад границе више нису тако јасне као што су некад биле, нама, народу граничара, а Бог нам је дао земљу између светова, није лако да јасно видимо ко нас напада и шта треба да радимо.
Царство Божије.
Царство Небеско.
Небеска Србија је само део Царства Небеског и не може бити потпуно аутономна. А Србија није само небеска него и овоземаљска. И то што је овоземаљска помаже нам да боље уочимо нападаче. И да се не занесемо у сукобима које нам Бог није дао да решавамо.
Ко је данас наш противник? Ко напада Србију, и небеску и овоземаљску?
Срби данас више умиру него што се рађају. Смрт је овде постала јача од живота. Ко нас то убија? Онај ко напада и небеску и земаљску Србију. А рекло би се да је много нас на страни непрепознатог нападача. Издаја је ушла у Косовско предање у годинама после битке, али остала је у предању као његов важан део. Издају можемо наћи у себи и ми који се не осећамо као издајници.
Не рађамо децу и тиме издајемо своје (нерођене) потомке. Ко нас ту побеђује? Они који пљачкају нашу земљу и претварају нас у сиромахе, уплашене да неће моћи да издржавају ни себе а камоли још и своју децу. Они који шире међу Србима кукавичлук пред животом. Они који дозвољавају ширење социјалне неправде, а која ствара малодушност и убија солидарност и љубав. Они који шире релативизам и унижавају породичне улоге мајке и оца. Они који изврћу велике вредности и несебичност као једну од највећих и шире у народу мишије вредности јадног преживљавања.
Ко су ти они?
Пре двадесетак година између земаљске и небеске Србије ушла је у поднебесје невидљива сила која је видљивим разорним деловањем на земаљску Србију покушала да нам прекине везу са Небеском Србијом. И у томе је делимично и успела. Натерала нас је да спустимо поглед тражећи свако за себе мишије рупе у којима ћемо се заклонити.
Сила већа од иједне која нас је икад напала.
Као и Турци ономад у периоду непосредно после Косовске битке – само је делимично постала присутна на нашим просторима али је поставиласвоје вазале, а ти вазали нису као некадашњи који су певали химне Богу. Они певају само химне себи и својим господарима.
Народ се увек кварио кад је имао безбожне власти као узор пред собом. Али Црква је била та која је опомињала безбожне власти и храбрила народ. Кад Црква утихне, и прихвати послушнички менталитет и стране вредности, народ остаје препуштен самом себи и свом безнађу. Без заједничке вредности за коју има смисла жртвовати се.
У општем страху и несигурности побеђује егоистична потреба за појединачним самоодржањем и резултат је удруживање у нелојалне групе, разне странке и клике.
Као и некада дајемо најбоље од омладине у јањичаре. Мало ко од њих се враћа, макар као Мехмед Соколовић. Остају у добровољном или присилном служењу сили која нас је победила. А ми ни не желимо или немамо снаге да их вратимо.
Како да одговоримо кнежевом позиву и позиву свих његових ратника и свих оних који су после њих дали свој живот за наш живот?
Нема ту резервног одговора – можемо само да станемо насупрот сили и да се боримо.
Данашња Косовска битка је битка за српску породицу, битка за српско образовање и српску културу, битка за морал, битка за поновно успостављање високих заједничких вредности, битка против сиромаштва.
У тој бици не можемо очекивати помоћ нашег силног противника.
А у њу се не можемо упустити пасивношћу и лажним дуготрпљењем зла и лажи које нас све више слаби.
Морамо прво натерати вазалне власти да престану да нас лажу, а нашу цркву да преузме одговорност за свој народ.
Вређање и омаловажавање ту неће много помоћи. Одлучна озбиљност и неодступно постављање захтева на свим нивоима будућег устаничког самоорганизовања изван и изнад секташког страначког организовања – може. Кнежеву војску данас изгледа могу саставити само устаници.
Свети Кнеже Лазаре и сви српски мученици, молите Бога за нас. Да пронађемо снагу и храброст, да обновимо савест и међусобно поштовање и љубав и да наставимо вашу борбу за Царство Божије, јер без њега и не постојимо.
ђакон Ненад Илић
У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.
Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.
Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.
Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.
Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
Увек је тумачење, одговор нараштаја на предање, било пресудно. А кључ тумачења присвајали су и Црква и свети и у новије време атеисти и слабоверни. У славу Божију или за самоуништење.
Предање је живо ако се у сваком времену тумачи и дограђује.
Видовдан је поново пред нама.
Косовска битка је поново пред нама.
Чућемо на Видовдан велика заклињањања, велике речи, али питање је колико великим речима још увек верујемо.
А тешко је прићи нечем тако великом као Видовдан, без великих речи.
Минимум поштења и укуса захтева од нас да се не јуначимо преко леђа наших мученика који су остали да живе под туђинском влашћу на Косову и Метохији.
Уосталом, Косовска битка није била само за Косово, и Видовдан се не тиче само дела српске територије, од ког наравно никад не можемо одустати, као што ниједан народ не може одустати од своје свете земље.
Како данас да тумачимо кнежев позив? Која је то битка пред нама? Против кога и за шта?
Тада пре више од шест стотина година борили смо се против највеће силе која нас је притисла. И тако смо чинили кроз целу нашу историју.
Страдали смо у неравноправној борби, али су алава царства која су нас нападала ломила на нама зубе. Не само на нама, да се не погордимо, али ми смо увек били несварљиви залогај силницима.
Данас, у време кад границе више нису тако јасне као што су некад биле, нама, народу граничара, а Бог нам је дао земљу између светова, није лако да јасно видимо ко нас напада и шта треба да радимо.
Царство Божије.
Царство Небеско.
Небеска Србија је само део Царства Небеског и не може бити потпуно аутономна. А Србија није само небеска него и овоземаљска. И то што је овоземаљска помаже нам да боље уочимо нападаче. И да се не занесемо у сукобима које нам Бог није дао да решавамо.
Ко је данас наш противник? Ко напада Србију, и небеску и овоземаљску?
Срби данас више умиру него што се рађају. Смрт је овде постала јача од живота. Ко нас то убија? Онај ко напада и небеску и земаљску Србију. А рекло би се да је много нас на страни непрепознатог нападача. Издаја је ушла у Косовско предање у годинама после битке, али остала је у предању као његов важан део. Издају можемо наћи у себи и ми који се не осећамо као издајници.
Не рађамо децу и тиме издајемо своје (нерођене) потомке. Ко нас ту побеђује? Они који пљачкају нашу земљу и претварају нас у сиромахе, уплашене да неће моћи да издржавају ни себе а камоли још и своју децу. Они који шире међу Србима кукавичлук пред животом. Они који дозвољавају ширење социјалне неправде, а која ствара малодушност и убија солидарност и љубав. Они који шире релативизам и унижавају породичне улоге мајке и оца. Они који изврћу велике вредности и несебичност као једну од највећих и шире у народу мишије вредности јадног преживљавања.
Ко су ти они?
Пре двадесетак година између земаљске и небеске Србије ушла је у поднебесје невидљива сила која је видљивим разорним деловањем на земаљску Србију покушала да нам прекине везу са Небеском Србијом. И у томе је делимично и успела. Натерала нас је да спустимо поглед тражећи свако за себе мишије рупе у којима ћемо се заклонити.
Сила већа од иједне која нас је икад напала.
Као и Турци ономад у периоду непосредно после Косовске битке – само је делимично постала присутна на нашим просторима али је поставиласвоје вазале, а ти вазали нису као некадашњи који су певали химне Богу. Они певају само химне себи и својим господарима.
Народ се увек кварио кад је имао безбожне власти као узор пред собом. Али Црква је била та која је опомињала безбожне власти и храбрила народ. Кад Црква утихне, и прихвати послушнички менталитет и стране вредности, народ остаје препуштен самом себи и свом безнађу. Без заједничке вредности за коју има смисла жртвовати се.
У општем страху и несигурности побеђује егоистична потреба за појединачним самоодржањем и резултат је удруживање у нелојалне групе, разне странке и клике.
Као и некада дајемо најбоље од омладине у јањичаре. Мало ко од њих се враћа, макар као Мехмед Соколовић. Остају у добровољном или присилном служењу сили која нас је победила. А ми ни не желимо или немамо снаге да их вратимо.
Како да одговоримо кнежевом позиву и позиву свих његових ратника и свих оних који су после њих дали свој живот за наш живот?
Нема ту резервног одговора – можемо само да станемо насупрот сили и да се боримо.
Данашња Косовска битка је битка за српску породицу, битка за српско образовање и српску културу, битка за морал, битка за поновно успостављање високих заједничких вредности, битка против сиромаштва.
У тој бици не можемо очекивати помоћ нашег силног противника.
А у њу се не можемо упустити пасивношћу и лажним дуготрпљењем зла и лажи које нас све више слаби.
Морамо прво натерати вазалне власти да престану да нас лажу, а нашу цркву да преузме одговорност за свој народ.
Вређање и омаловажавање ту неће много помоћи. Одлучна озбиљност и неодступно постављање захтева на свим нивоима будућег устаничког самоорганизовања изван и изнад секташког страначког организовања – може. Кнежеву војску данас изгледа могу саставити само устаници.
Свети Кнеже Лазаре и сви српски мученици, молите Бога за нас. Да пронађемо снагу и храброст, да обновимо савест и међусобно поштовање и љубав и да наставимо вашу борбу за Царство Божије, јер без њега и не постојимо.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар