МОЈ ДУХОВНИ ОТАЦ – БЛАЖЕНОПОЧИВШИ АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО (ЛЕПАВИНСКИ)

   Мој ду­хов­ни отац, могао је да ми пре­по­ру­чи нај­бо­љу ду­хов­ну ли­те­ра­ту­ру и да ме та­ко при­бли­жи тај­на­ма пра­во­слав­не ду­хов­но­сти, за ко­је сам се за­ин­те­ре­со­вао у ма­на­с­т­иру Ле­па­ви­ни пред чу­до­твор­ном ико­­­ном Пресв­е­те Бо­го­ро­ди­це Ле­па­вин­ске. Мо­гао сам да по његовим саветима про­чи­там мно­ге књи­ге и да на тај начин са­знам мно­го то­га о пра­во­слав­ној ду­хов­но­сти, али мој ду­хо­вни отац је, по сво­јој му­др­ој од­лу­ци, од ме­не у по­че­тку са­кри­вао не­обо­ри­ве до­ка­зе о по­сто­ја­њу Бо­га и по­сте­пе­но ме је упо­зна­вао са истин­ским ле­по­та­ма пра­во­слав­не ду­хов­но­сти, не же­ле­ћи да пре­оптрети мо­ју ду­хо­­вно не­ис­ку­сну ду­шу. Труд ко­ји је отац Гаврило мо­рао да уло­жи у ме­не, да бих ја ушао у свет пра­во­слав­не ду­хов­но­сти, ни­је био ма­ли. Че­сто сам за­ма­рао оца Га­ври­ла сво­јим пи­та­њи­ма. Же­лео сам да про­ве­дем што ви­ше вре­ме­на по­ред ње­га, јер сам осе­ћао да он живи у не­ком дру­га­чи­јем све­ту ко­ји је, по мно­го че­му, бо­га­ти­ји од уо­бич­аје­ног све­та на­ше сва­ко­дне­ви­це. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, упо­знао сам предив­не љу­де ко­ји су се на­ла­зи­ли сву­да око ме­не, али ја, без ду­хов­ног оца, не бих ни­ка­да мо­гао да их при­ме­тим, ни­ти да им се при­бли­жим. Ка­да сам до­жи­вео ду­хов­ну очин­ску љу­бав мог ду­хов­ног оца, мо­гао сам бо­ље до­жи­ве­ти и љу­бав на­шег Не­бе­с­­ког Оца. Од свог пр­вог су­сре­та са све­том пра­во­слав­не ду­хов­но­сти, у том све­ту на­ла­зио се и отац Га­ври­ло, игу­ман ле­па­вин­ски, мој ду­хов­ник и пу­те­во­ди­тељ ко­ји ме је водио до да­нас, во­ди кроз тај свет, дру­га­чи­ји од све­та сва­­ко­дне­ви­це. Када сам први пут посетио манастир Лепавину, јед­но­став­но го­во­ре­ћи, тамо ми се свидело оно што је би­ло не­опип­љ­иво и привлачило ме оно што је било невидљиво. Пре­кр­стио сам се ис­пред Бо­го­ро­ди­чи­не ико­не, це­ли­вао је и не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка ста­јао у ње­ној та­јан­стве­ној бли­зи­ни. По из­ла­ску из цр­кве, срео сам се, у окру­же­њу ма­на­стир­ском, са игу­ма­ном ма­на­сти­ра Ле­па­ви­не, та­да, је­ро­мо­на­хом, ка­сни­је ар­хи­ман­дри­том, оцем Га­ври­лом. Био сам за­чу­ђен ње­го­вим из­гле­дом: но­сио је нео­бич­ну ду­гу цр­ну оде­ћу и ду­гу бра­ду. Ка­сни­је се ис­по­ста­ви­ло да ћу од­ра­ста­ти уз ње­го­ву по­себ­ност и под ње­го­вим ру­ко­вод­ством упо­зна­ва­ти ду­хов­ни свет. То је свет из ко­јег до­ла­зе не­ви­дљи­ве ле­по­те чу­до­твор­не ико­не Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Ле­па­вин­ске, чи­је ми се тај­не, од то­га вре­ме­на, не­пре­ста­но от­кри­ва­ју на увек нов на­чин. И ка­ко је вре­ме про­ла­зи­ло, отац Га­ври­ло ме је све ви­ше уво­дио у тај скри­ве­ни свет и во­дио кроз ње­га, као мој ду­хов­ник и са­пут­ник у мом при­бли­жа­ва­њу оном не­по­зна­том и скри­ве­ном од мо­јих очи­ју. Осе­ћам ве­ли­ку ду­хов­ну ра­дост што сам свет прав­о­слав­не ду­хов­но­сти по­чео да упо­зна­јем још у го­ди­на­ма сво­је ра­не мла­до­сти. По­што сам до­ста вре­ме­на про­во­дио са оцем ар­хи­ман­дри­том Га­ври­лом, у ме­ни се ја­ви­ла же­ља да че­шће и ду­бље до­жи­вља­вам ду­хов­ни свет, ко­ји је за ме­не, у то вре­ме, из­гле­дао не­ка­ко ма­гло­ви­то, пре­пун не­ја­сних та­ча­ка. Ду­хов­ни свет је за ме­не пред­ста­вљао јед­ну не­схва­тљи­ву не­про­стор­ну област из ко­је се пре­ма ме­ни про­те­за­ла јед­на усме­ре­на све­тло­сна нит, при­вла­че­ћи ме к бес­крај­ним ши­ри­на­ма тог све­та. Ши­ри­не и да­љи­не тог ду­хов­ног све­та се не ме­ре све­тло­сним го­ди­на­ма, већ сна­гом во­ље и же­ље да тај свет до­жи­ви­мо сво­јим ду­хов­ним чу­ли­ма. Ме­ђу­тим, за пу­то­ва­ње кроз тај свет по­треб­но је било да по­ред се­бе има­м ис­ку­сног ду­хов­ни­ка, јер увек постоји мо­гућ­ност да ду­хов­но не­ис­ку­сан чо­век у тим про­стран­стви­ма за­лу­та и из­гу­би се. Ду­хов­ни ро­ди­тељ свом ду­хов­ном де­те­ту да­је муд­рост и зна­ње, во­де­ћи га као пу­те­во­ди­тељ кроз ду­хо­вни жи­вот. Че­сто сам до­ла­зио код оца Га­ври­ла у ма­на­стир Ле­па­ви­ну. Он у то вре­ме ни­је мно­го причао, али ка­да год је не­што ре­као, то се ду­го за­др­жа­ва­ло у мо­јој све­сти. Че­сто сам до­ла­зио код ње­га у вре­ме сло­бод­них да­на. Та­да сам бо­ра­вио у ма­на­сти­ру, чи­та­ју­ћи Жи­ти­ја Све­тих и чу­ва­ју­ћи ов­це по окол­ним ли­ва­да­ма. Про­во­дио сам мно­го вре­ме­на у ле­па­вин­ској при­ро­ди. Та­мо сам ду­хов­но од­ра­стао, по­ред свог ду­хов­ног оца.
                        
   У све­ту сам су­сре­тао све­тов­не љу­де, а у ма­на­сти­ру Ле­па­ви­ни би­ло је све не­ка­ко дру­га­чи­је. Био је та­мо мој ду­хов­ни отац, ко­ји је до­шао из та­јан­стве­ног све­та пра­во­слав­не ду­хов­но­сти, ко­ји сам же­лео да упо­знам. Бо­ра­ве­ћи то­ком слободних да­на у ма­на­сти­ру Ле­па­ви­ни, чи­тао сам о жи­во­ту пра­во­слав­них под­виж­ни­ка и ду­хов­ни­ка. Тек ка­сни­је, до­знао сам де­та­ље о мо­на­шком жи­во­ту оца Га­ври­ла и, уоп­ште, о љу­ди­ма ко­ји се од­ри­чу све­та, по­све­ћу­ју­ћи свој жи­вот Бо­гу. До­знао сам де­та­ље ко­је се од­но­се на ње­гов животни пут, а пре све­га чи­ње­ни­цу да је и он исто имао свог ду­хов­ног пу­то­во­ди­те­ља. Отац Га­ври­ло је, пре не­го што сам га пр­ви пут срео, већ имао дуг и бо­гат мо­на­шки жи­вот. Опле­ме­њен ис­ку­ством све­то­гор­ске ду­хов­но­сти, отац Гав­ри­ло, мој бу­ду­ћи ду­хов­ни отац, био је пот­пу­но дру­га­чи­ји од свих љу­ди ко­је сам у свом жи­во­ту упо­знао. Он је, за ме­не, по мно­го че­му био је­дин­ствен, јер сам у ње­му пре­по­знао ду­хов­но богатство ко­је ни­сам ви­део у дру­гим љу­ди­ма. То је био раз­лог што сам же­лео да уз ње­га про­во­дим што ви­ше вре­ме­на.
                          
   Отац Гаврило је имао хиљаде духовне деце са којима је био у контакту путем интернета. Позивао их је себи у манастир Лепавину да дођу, да посете светињу и да се поклоне пред Чудотворном иконом Богородице Лепавинске. Отац је непрекидно мисионарио путем интернета из своје келије и тако је обнављао лепавинску светињу. На тај начин је уградио свој свакодневни рад у зидине и у сваки обновљени камен овог храма. Данас се овде налази наш мали рај којег обилазе верници и поклоници из многих земаља. Његова љубав за сву своју духовну децу живи и даље у њима. Оца Гаврила више нама у нашем физичком свету и сада је нама потребно да живимо по његовим поукама, да живимо његову мудрост, топлину и љубав коју нам је оставио. Од сада са Оцем градимо један другачији духовни однос, уз поштивање његових духовних поука и учења. Тешко је превазићи изгубљени физички контакт са Оцем, али верујем да ћу га убрзо доживети на духовној разини. Он је тамо, само духовно сам неспособан да га тамо приметим. Полако биће и то, у то чврсто верујем.

   У тренутку целивања Очевог кивота радост је била бити иза мајке чије су ме мајчинске молитве упутиле ка мом духовнику. Целивати његов кивот у исто време са мајком, значило је поделити захвалност оцу Гаврилу у име целе моје породице. Штитио нас је и чувао у временима када је било најтеже преживети. У оно ратно време укрцао нас је и чувао на “броду” на којем тада нисмо осетили ни рат, ни разарања. Манастир Лепавина, 17.04.2017.
   Желим очевој духовној деци пуно снаге, љубави и мудрост да превазиђу тешке тренутке због одласка њиховог духовног оца из физичког света. Манастир Лепавина за све нас постаје још већа светиња којој се у вечности придружио њен обновитељ, отац Гаврило Лепавински који је лепавинском Светом месту посветио последње 33 године свог живота.

   Ненад Бадовинац, мај, 2017.
   Текст објављен у “Православни мисионар”, мај/јун, 2017.
   извор: zapisi-reportaze.com