Приче и бајке саставни су део сваког детињства. Посебну димензију имају приче за лаку ноћ које су често део вечерњег ритуала које деца и родитељи воле и памте целога живота. Зато је Брод Добре намере покренуо таласе о причама за децу. Приче су један од најједноставнијих начина да учимо дете о правим вредностима и врлинама.
“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
Иако Библија није књига о васпитавању деце, она је ризница мудрих савета везаних за развијање пожељних особина код деце (и одраслих) који нам могу помоћи да дамо свој максимум у једној од најважнијих улога коју имамо – улози родитеља.
Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.
БЈ: Како сте дошли на идеју да запишете и објавите приче које сте смишљали за свог сина који је, кроз интеракцију са вама, може се рећи и коаутор ове књиге?
ЈБ: После неколико месеци кад сам видео колико се Александар „прима“ на приче помислио сам да би било лепо да се све то стави на папир. Он ми је давао пуно идеја за текст, слушао сам његове савете о томе како би причу учинио занимљивијом, односно шта би он ту још „убацио“, били су то веома добри савети, тако да он заиста јесте коаутор књиге.
БЈ: Књига није осмишљена као популарне "Библије за децу," вец́ као низ повезаних прича у које су укључени многи ванбиблијски мотиви, што историјски, што фиктивни. Неки су преузети и из српског народног предања. Да ли сте овако приче обликовали за књигу или су оне и изворно биле тако причане у лепим моментима које сте делили са сином?
ЈБ: У већини случајева „прва верзија приче“ је била сведенија, онда су се јављале идеје за укључивањем нових мотива. Мотиви су увек, најпре, били нараторски укључени, а тек онда укључени и у писани текст. Заправо, у писани текст су укључени само они моменти који су изазвали најбурније реакције мог првог слушатеља. Један од таквих момената је управо онај који сте споменули, мотив преузет из српског народног предања о цару Тројану који има козје уши и његовом (ако се не варам берберину) који не сме о томе да ником говори, али одлази и своју тајну поверава земљи. Земља, опет, ни сама не може да тајну сачува него је посредством пастира и његове фруле свима објављује. То је мотив који сам применио у причи из Књиге пророка Данила 4. пог. Оно говори о томе како је цар Навуходоносор због своје гордости био осуђен да седам година проведе са магарцима и као магарац, не били научио да „Бог вишњи свиме влада и да даје царство коме хоће“ (). Наравно у овој верзији чувена песмица „у цара Тројана козје уши“, постаје „Навуходоносор, царе – има уши ко магаре“.
БЈ: Да ли је ова књига намењена само религиозним људима / родитељима и њиховој деци?
ЈБ: Ова књига је намењена свим родитељима и деци која воле авантуру, приче о давним временима, далеким земљама и јунацима, јунацима који не поседују натприродне моћи али поседују истрајност, верност, оданост и друге врлине које прописују „витешки кодекси“ наших омиљених, већ познатих, јунака.
БЈ: На који начин бајка, мит и религија утичу на формирање личности и у каквој су вези са веровањем и религиозношц́у?
ЈБ: Бајка, мит и религија припадају истом културолошком предању, мада су жанровски различити. Овом културолошком предању припадају и легенде. Значајно је напоменути да је култура у својој основи повезана са култом, култом као религијским чином и веровањем. Већина митова је утемељена на историјским догађајима или полази од историјских личности. Они нису „историјски“ у смислу данашњег разумевања историје која се своди на историјску фактографију. Они су тумачење историје и то тумачење које је формативно за заједницу која се око мита окупља. Тако историјски догађај посредством формативног тумачења постаје основ етике, морала, фолклора, и других значајних аспеката једног друштва. Историјски догађај или личност најпре постају легендарни, затим митолошки и коначно религијски феномени. Легенде су приче у којима доминирају људски ликови, али укључују повремено мешање божанских или натприродних бића. За разлику од њих митови више говоре о свету божанских бића уз повремене рефлексије тог света на човека и његово битисање (наравно граница између легенде и мита није увек сасвим јасна). Религија, на бази историје, легенде и мита, покушава да изнедри један одређени етички, морални и вероисповедни образац и на тај начин „демитологизује“ постојеће предање не задржавајући се просто на његовим феноменолошким формама, већ се усредсређује на њихову суштинску поруку. Слично се може рећи и за бајке, са тим што оне за разлику од легенди и митова, углавном, немају историјски основ. Оне потичу из једног имагинарног света, света сличног сну. Оно што је слично бајкама, легендама, митовима и религијама јесте да описују драму човека, драму човека у свету, драму човека у сусрету са собом, другим и са Другим ( Богом ). Сви ови жанрови укључују читав низ типских ликова и карактера и свакако „натприродна бића“ која се могу различито називати, али означавају исти феномен (синови Божији, анђели, демони, виле, вилењаци...). У смислу формирања личности, значај бајки, легенди, митова и религије немогуће је пренагласити. Оне нас уче разлици добра и зла, значају истрајавања у добру, вредностима, значају пријатељства и, можда најзначајније - да никада не треба одустати.
БЈ:Ком узрасту су намењене ове приче?
ЈБ: Летописи су, пре свега, намењени деци узраста 10+, мада сам највише похвала углавном добио од родитеља деце тог узраста који су имали увид у рукопис.
БЈ: На сајту Библијског културног центра који водите стоји: „Изразити верници каткад савременог човека више одбијају од вере, а мање њој привлаче.“ Да ли је предрасуда да „прави верници“ нису људи који слепо прихватају и верују, већ имају у себи радозналост и критичко-аналитички приступ животу и вери?
ЈБ: Када читамо Јованово еванђеље, то еванђеље које је од стране отаца Цркве препознато као оно најдубље и мистичније, ми видимо да је то заправо књига о вери. Ту се вера представља као динамични процес сталног узрастања у веровању, препознавању Објекта вере и његовом прихватању. На почетак и крај овог Еванђеља стављена је по једна (архе)типска сцена. На крају првог поглавља читамо о сусрету Христа и једног од његових првих ученика, Натанаила. Натанаило, без много проверавања, лако исповеда: „Ти си Син Божији, ти си Цар Израилов“ ( ). Крају Јовановог еванђеља сусрећемо се са оном чувеном сценом „неверног Томе“, једног од ученика који својим пријатељима није поверовао да су видели васкрслог Христа. Он тврди „не верујем док не видим“. У сусрету са васкрслим Христом, његова невера је побеђена и он на коленима узвикује „Господ мој и Бог мој“ (). Занимљиво је да Христос не хвали ни Натанаилово „лаковерје“, ни Томин „крајњи скептицизам.“ Томи каже „видео си и поверовао си. Блажени су они који не видеше и повероваше“ (), док Натанаилу каже „Само због тога си поверовао? „Видећеш и много више од тога“ (). Мислим да се животни пут верника креће у таквом распону, да се налази између крајности лаковерја и екстремног скептицизма. Лично сматрам да искреној и здравој вери неизоставно претходи искрена, здрава и образложена сумња.
БЈ: Према резултатима једне британске анкете, упркос томе што су деца „на првом месту“ у животу родитеља, чак 80% парова признаје како не посвећује довољно времена својој деци. Стручњаци тврде како је ово створило генерацију „можда после“ деце – назив се односи на речи које родитељи без размишљања испале када их малишани питају хоће ли се са њима играти. Шта ви мислите о томе?
ЈБ: Живимо у ужурбаном свету. Свету који захтева много и много узима. Ево, данима, ако не и недељама, како је све у вези објављивања ове књиге ушло у финиш, сам јако мало времена, нарочито квалитетног, могао да посветим својој породици. Мислим да је то значајно да то „после“, не буде „можда,“ већ „обавезно“, да заиста нађемо време које ћемо посветити себи и својим најближима. Без тога ништа нема смисла.
БЈ: Књига "Летописи из Вавилоније и Персије“ имала је своју прву промоцију 8.јуна, у сали парохијског дома храма Светог Саве у Београду. Идеја целог пројекта је да се на промоцији и после ње 1500 штампаних примерака поклони деци.
ЈБ: Да, захваљујући бројним покровитељима успели смо да обезбедимо довољно средстава и можемо да читав тираж поклонимо деци. На промоцији ће бити подељен први део тиража (900) примерака. Највећи број књига ће преко београдских наставника Верске наставе наћи пут до њихових ученика и школских библиотека. У сарадњи са Верским Добротворним Старатељством 200 примерака ће бити подељено штићеницима Домова за децу без родитељског старања. Део тиража ће отићи и у мој родни град, Краљево... С обзиром на постојеће интересовање, друго издање Летописа (намењено унутрашњости), може се очекивати већ за септембар-октобар – наравно уколико успемо да дођемо до нових покровитеља и изнова подстакнемо постојеће.
извор: talasi.org
“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.
БЈ: Како сте дошли на идеју да запишете и објавите приче које сте смишљали за свог сина који је, кроз интеракцију са вама, може се рећи и коаутор ове књиге?
ЈБ: После неколико месеци кад сам видео колико се Александар „прима“ на приче помислио сам да би било лепо да се све то стави на папир. Он ми је давао пуно идеја за текст, слушао сам његове савете о томе како би причу учинио занимљивијом, односно шта би он ту још „убацио“, били су то веома добри савети, тако да он заиста јесте коаутор књиге.
БЈ: Књига није осмишљена као популарне "Библије за децу," вец́ као низ повезаних прича у које су укључени многи ванбиблијски мотиви, што историјски, што фиктивни. Неки су преузети и из српског народног предања. Да ли сте овако приче обликовали за књигу или су оне и изворно биле тако причане у лепим моментима које сте делили са сином?
ЈБ: У већини случајева „прва верзија приче“ је била сведенија, онда су се јављале идеје за укључивањем нових мотива. Мотиви су увек, најпре, били нараторски укључени, а тек онда укључени и у писани текст. Заправо, у писани текст су укључени само они моменти који су изазвали најбурније реакције мог првог слушатеља. Један од таквих момената је управо онај који сте споменули, мотив преузет из српског народног предања о цару Тројану који има козје уши и његовом (ако се не варам берберину) који не сме о томе да ником говори, али одлази и своју тајну поверава земљи. Земља, опет, ни сама не може да тајну сачува него је посредством пастира и његове фруле свима објављује. То је мотив који сам применио у причи из Књиге пророка Данила 4. пог. Оно говори о томе како је цар Навуходоносор због своје гордости био осуђен да седам година проведе са магарцима и као магарац, не били научио да „Бог вишњи свиме влада и да даје царство коме хоће“ (). Наравно у овој верзији чувена песмица „у цара Тројана козје уши“, постаје „Навуходоносор, царе – има уши ко магаре“.
БЈ: Да ли је ова књига намењена само религиозним људима / родитељима и њиховој деци?
ЈБ: Ова књига је намењена свим родитељима и деци која воле авантуру, приче о давним временима, далеким земљама и јунацима, јунацима који не поседују натприродне моћи али поседују истрајност, верност, оданост и друге врлине које прописују „витешки кодекси“ наших омиљених, већ познатих, јунака.
БЈ: На који начин бајка, мит и религија утичу на формирање личности и у каквој су вези са веровањем и религиозношц́у?
ЈБ: Бајка, мит и религија припадају истом културолошком предању, мада су жанровски различити. Овом културолошком предању припадају и легенде. Значајно је напоменути да је култура у својој основи повезана са култом, култом као религијским чином и веровањем. Већина митова је утемељена на историјским догађајима или полази од историјских личности. Они нису „историјски“ у смислу данашњег разумевања историје која се своди на историјску фактографију. Они су тумачење историје и то тумачење које је формативно за заједницу која се око мита окупља. Тако историјски догађај посредством формативног тумачења постаје основ етике, морала, фолклора, и других значајних аспеката једног друштва. Историјски догађај или личност најпре постају легендарни, затим митолошки и коначно религијски феномени. Легенде су приче у којима доминирају људски ликови, али укључују повремено мешање божанских или натприродних бића. За разлику од њих митови више говоре о свету божанских бића уз повремене рефлексије тог света на човека и његово битисање (наравно граница између легенде и мита није увек сасвим јасна). Религија, на бази историје, легенде и мита, покушава да изнедри један одређени етички, морални и вероисповедни образац и на тај начин „демитологизује“ постојеће предање не задржавајући се просто на његовим феноменолошким формама, већ се усредсређује на њихову суштинску поруку. Слично се може рећи и за бајке, са тим што оне за разлику од легенди и митова, углавном, немају историјски основ. Оне потичу из једног имагинарног света, света сличног сну. Оно што је слично бајкама, легендама, митовима и религијама јесте да описују драму човека, драму човека у свету, драму човека у сусрету са собом, другим и са Другим ( Богом ). Сви ови жанрови укључују читав низ типских ликова и карактера и свакако „натприродна бића“ која се могу различито називати, али означавају исти феномен (синови Божији, анђели, демони, виле, вилењаци...). У смислу формирања личности, значај бајки, легенди, митова и религије немогуће је пренагласити. Оне нас уче разлици добра и зла, значају истрајавања у добру, вредностима, значају пријатељства и, можда најзначајније - да никада не треба одустати.
ЈБ: Летописи су, пре свега, намењени деци узраста 10+, мада сам највише похвала углавном добио од родитеља деце тог узраста који су имали увид у рукопис.
БЈ: На сајту Библијског културног центра који водите стоји: „Изразити верници каткад савременог човека више одбијају од вере, а мање њој привлаче.“ Да ли је предрасуда да „прави верници“ нису људи који слепо прихватају и верују, већ имају у себи радозналост и критичко-аналитички приступ животу и вери?
ЈБ: Када читамо Јованово еванђеље, то еванђеље које је од стране отаца Цркве препознато као оно најдубље и мистичније, ми видимо да је то заправо књига о вери. Ту се вера представља као динамични процес сталног узрастања у веровању, препознавању Објекта вере и његовом прихватању. На почетак и крај овог Еванђеља стављена је по једна (архе)типска сцена. На крају првог поглавља читамо о сусрету Христа и једног од његових првих ученика, Натанаила. Натанаило, без много проверавања, лако исповеда: „Ти си Син Божији, ти си Цар Израилов“ ( ). Крају Јовановог еванђеља сусрећемо се са оном чувеном сценом „неверног Томе“, једног од ученика који својим пријатељима није поверовао да су видели васкрслог Христа. Он тврди „не верујем док не видим“. У сусрету са васкрслим Христом, његова невера је побеђена и он на коленима узвикује „Господ мој и Бог мој“ (). Занимљиво је да Христос не хвали ни Натанаилово „лаковерје“, ни Томин „крајњи скептицизам.“ Томи каже „видео си и поверовао си. Блажени су они који не видеше и повероваше“ (), док Натанаилу каже „Само због тога си поверовао? „Видећеш и много више од тога“ (). Мислим да се животни пут верника креће у таквом распону, да се налази између крајности лаковерја и екстремног скептицизма. Лично сматрам да искреној и здравој вери неизоставно претходи искрена, здрава и образложена сумња.
БЈ: Према резултатима једне британске анкете, упркос томе што су деца „на првом месту“ у животу родитеља, чак 80% парова признаје како не посвећује довољно времена својој деци. Стручњаци тврде како је ово створило генерацију „можда после“ деце – назив се односи на речи које родитељи без размишљања испале када их малишани питају хоће ли се са њима играти. Шта ви мислите о томе?
ЈБ: Живимо у ужурбаном свету. Свету који захтева много и много узима. Ево, данима, ако не и недељама, како је све у вези објављивања ове књиге ушло у финиш, сам јако мало времена, нарочито квалитетног, могао да посветим својој породици. Мислим да је то значајно да то „после“, не буде „можда,“ већ „обавезно“, да заиста нађемо време које ћемо посветити себи и својим најближима. Без тога ништа нема смисла.
БЈ: Књига "Летописи из Вавилоније и Персије“ имала је своју прву промоцију 8.јуна, у сали парохијског дома храма Светог Саве у Београду. Идеја целог пројекта је да се на промоцији и после ње 1500 штампаних примерака поклони деци.
ЈБ: Да, захваљујући бројним покровитељима успели смо да обезбедимо довољно средстава и можемо да читав тираж поклонимо деци. На промоцији ће бити подељен први део тиража (900) примерака. Највећи број књига ће преко београдских наставника Верске наставе наћи пут до њихових ученика и школских библиотека. У сарадњи са Верским Добротворним Старатељством 200 примерака ће бити подељено штићеницима Домова за децу без родитељског старања. Део тиража ће отићи и у мој родни град, Краљево... С обзиром на постојеће интересовање, друго издање Летописа (намењено унутрашњости), може се очекивати већ за септембар-октобар – наравно уколико успемо да дођемо до нових покровитеља и изнова подстакнемо постојеће.
извор: talasi.org
Нема коментара:
Постави коментар