Када звери на починак пођу и ветар зазвижди кроз храстове и стара стабла кестена, па самоћа и сенке населе пусте куће ушуњавши се у кревете бивших домаћина, па се ту успавају, тада сазпите мајке прекланих војника и сањајте их у животу са главом на раменима.
Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.
Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.
Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.
Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар