11. јун 2017.

НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА

   “Рече Господ Својим ученицима: сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан..."

   Из читања Јеванђеља у прву недељу по Духовима.

   Или си са Христом или ниси.
   Твој је избор.
   Нико те не присиљава, нећеш ни на силу бити с Богом – ако заиста нећеш.
   Најважнија у животу нам је љубав.
  Колико тога се данас пише о љубави. Како волети. Како бити вољен. А опет више је него икад растурених породица и усамљених људи.
   У љубави нема ничег сентименталног. Она је делатна истина. Она је Христос.
   Више од Христа могу се волети мајка или отац на начин који је себичан, који заправо и није љубав него привезаност за оне који су ти били прве добре слуге или први господари.
   Деца се могу волети себично, као проширење нашег себељубља уместо љубави.
   Муж или жена могу се волети себично, као важне али споредне улоге у нашим животима у којима смо главну улогу резервисали само за једног – за себе самог.
   Сам себе човек може да покуша да воли без Христа и потонуће у ограниченост егоизма – на крају се испостави да је добио само страх пред смрћу и ништа више.
             Фотографија корисника Ненад Илић
   Неко може да покуша да воли свој народ више од Христа. Тако само себично воли своје проширено ја. И опет се враћа у страх.
   Могуће је чак и да неко покуша да воли своју цркву више од Христа. И тако само пада у правдање своје слабости. Црква јесте Христос, Богочовек, Његово Тело на земљи. Али није све у цркви Христос. Увлаче се и у њу слабост, зло и грех. Само ако нам је Христос изнад свега, умећемо и са том саблазни да се изборимо. Други пут осим Једне и јединствене Цркве немамо.
   Ми хришћани смо људи љубави. Предали смо се љубави. Ако нас људи као такве не препознају – значи да Христа гурамо у други план. И онда треба да се поправљамо, да се враћамо Христу и да изгонимо зло из себе и око себе.
 Нема смисла правити се да зло не постоји, или избегавати га да се не бисмо испрљали.    Љубављу се најбоље бори против зла. Некад је то и сурово, опоро, далеко од сваке пријатне сентименталности. Жртва за друге не мора увек бити идилично лепа. Најважније што треба да запамтимо је да се без љубави и не можемо борити против зла, а да нас зло не обухвати.    Будимо борбени, не одступајмо пред злом и грехом, будимо ратници Христови, али то можемо бити само ако смо пуни љубави.
   Крст који морамо да понесемо састоји се од низа жртава. Жртава за љубав, жртава преко којих проналазимо саме себе као синове и кћери Божије, као бића за вечност. Некад су оне мале некад велике. Нико не зна тачно колики је крст који треба да понесе.
  Не смемо дозволити да испред љубави стане страх. Тиме смо васкрслог Христа одгурнули у страну. Не смемо дозволити да брига буде већа од љубави – и тиме издајемо Христа. Не смемо дозволити да туга буде већа од радости. Не смемо дозволити да правила стану испред увек живог Васкрслог Христа.
   Ако се дешава да Га не видимо, не осећамо у својој близини, не очајавајмо. Често не видимо јасно пред собом ни оне са којима живимо а које искрено желимо да волимо. Често видимо у њима само одраз себе самих.
   Заправо у речима које чујемо, Христос нам јасно поручује: ко стави љубав према себи испред Њега залутао је. Јер "Воли Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом ". А "Воли ближњега свога као самога себе" не заборављајући прву заповест. Христос пре и изнад свега!
   Кад поново људи почну од нас да уче да се заиста не може волети нико и ништа ако се не воли Бог више од свега, можда ће се породице обновити и народи сачувати. А ми ћемо заслужити велико име - хришћани, и постићи светли смисао наших живота.

    ђакон Ненад Илић

Нема коментара:

Постави коментар