Само врло малобројнима је дато да пишу за „вечност“, што ће рећи за извесну будућност. Простије речено, само је врло малобројнима дато да пишу са оправдањем. То су они који, не као изузетне, него као позитивне личности одржавају континуитет духовне егзистенције човечанског рода. Не таленат, него сведочанства; не одлике и изнимноси, које су то само извесно време, него оно опште и битно што бар једном својом функцијом може из свог времена прећи у Време, које ми не схватамо, али које нас садржи.
Општи проблеми вуку ка ауторитету највиших моћи, вуку у религиозне области.
*
Човек је сарадник Божји на безброј начина и на безброј сектора Божјег рада и умовања.
*
Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има.
*
Човеку [се] додају с времена на време непознате моћи. Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.
*
Еванђеље лепо тумачи: све што имамо то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које свако понаособ има да врати y колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.
*
Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва. [...] Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.
*
Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности.
*
Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акцент молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је света, она води у мир религиозни.
*
Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.
*
Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никог до једнога Бога.
*
Душа треба да има једно осећање које ће живети у њој до смрти, без засићења и разочарења [...] патриотско осећање.
*
Мали народи, одиста, мање су европски, више су васеленски материјал, који, по Божјој вољи, може зачас бити гурнут још дубље међу елементе. То је играње на ивици ножа, то је блескање и гашење y капљици росе. То је поезија малог народа свугде…
*
Ја ћу умрети као [...] она којој се зна вера и народност – и један поглед у више сфере духа.
Напомена: Ове мисли Исидоре Секулић приређивач књиге Јован Пејчић је изабрао да њима „обележи садржински и мисаони распон књиге Изравнања.“
И. Секулић, Изравнања, приредио и поговор написао Јован Пејчић, „Гутенбергова галаксија“, Београд, 2000.
извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs
Општи проблеми вуку ка ауторитету највиших моћи, вуку у религиозне области.
*
Човек је сарадник Божји на безброј начина и на безброј сектора Божјег рада и умовања.
*
Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има.
*
Човеку [се] додају с времена на време непознате моћи. Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.
*
Еванђеље лепо тумачи: све што имамо то су они таленти које Бог сваком понаособ даје, и које свако понаособ има да врати y колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.
*
Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва. [...] Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.
*
Област субјективног затвара у себи антрополошке и психолошке појаве; област објективног појмове правде и морала; а апсолутно у духу чине елементи религије, философије и уметности.
*
Свако естетско усхићење, и свака животна радост има и акцент молитве, и скрушености над меланхоличним одређењима земног живота. Меланхолија је света, она води у мир религиозни.
*
Оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал.
*
Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никог до једнога Бога.
*
Душа треба да има једно осећање које ће живети у њој до смрти, без засићења и разочарења [...] патриотско осећање.
*
Мали народи, одиста, мање су европски, више су васеленски материјал, који, по Божјој вољи, може зачас бити гурнут још дубље међу елементе. То је играње на ивици ножа, то је блескање и гашење y капљици росе. То је поезија малог народа свугде…
*
Ја ћу умрети као [...] она којој се зна вера и народност – и један поглед у више сфере духа.
Напомена: Ове мисли Исидоре Секулић приређивач књиге Јован Пејчић је изабрао да њима „обележи садржински и мисаони распон књиге Изравнања.“
И. Секулић, Изравнања, приредио и поговор написао Јован Пејчић, „Гутенбергова галаксија“, Београд, 2000.
извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs
Нема коментара:
Постави коментар