24. јул 2017.

Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

   Данашње Јеванђеље благовести нам о исцељену двојице слепаца и немога. У каквом се само жалосном стању налази овај свет и како су разноврсне несреће људске! Немога су привели Христу, одмах након што су отишли слепци који су прогледали. Како је неуморан Господ наш у делању добра и како непрекидно једно добро дело следује за другим! Ризнице његовог милосрођа су свагда изобилне и ма колико чудеса чинио, њихов извор никада не може пресушити.
   Два слепца иду за Христом и вичу: “Помилуј нас Исусе, сине Давидов. Обећање дато Дави­ду, да ће се од његових потомака, јавити Месија, било је добро познато израиљском народу. У то време је било свеопште очекивање Његовог доласка. Ови слепци знају, исповедају и обја­вљују по улицама Капернаума да је Месија дошао, да је Он овде. Заиста задивљујуће: они који су, Божјим Промислом, лишени телесног вида, могу имати очи разума у тој мери просвећене да могу распознавати велика дела Божија, сакривена од мудрих и разумних. Пред собом има­мо праву, истинску, веру.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Они моле једино за милост. Научимо се и ми оваквој молитви. Ма колико да су велике наше потребе, наше невоље, не треба нам ништа више, осим тога, да Господ буде милостив према нама. Само једно молимо од Господа: да будемо причасни Његовом милосрђу. Нека нас чак и не исцели и не избави од те несреће, која нас је данас задесила – уколико милост Његова буде са нама, то ће нам бити довољно – бићемо утешени.
   Обратимо пажњу на то да они не говоре сваки за себе: „помилуј ме“, већ обојица моле један за другог: „помилуј нас“. Они су се спријатељили у својој несрећи и њихова је молитва сједињена ка Господу. Уколико би сав наш народ схватио у каквој се само невољи налазимо, каква нас је општа несрећа све задесила, уколико би се једним устима и једним срцем обратили Господу, чудо би се дого­дило. У Христу има довољно милости за свакога и за све.
   Слепи иду за Христом вичући за помоћ, а Он као да их не примећује. Много је народа ишло упоредо са њима и сви су они викали, а затим, можда, када би Христос прошао, они су једно­ставно заборављали на све. Он управо жели да види да ли је њихова молитва истинита, да ли је ре­ално схватање несреће у којој се налазе. Понекад Он не реагује одмах на наше молитве, да би оне постале дубље и да би смо још више зажелели избављење, које не можемо задобити од­мах након прве речи. Господ жели да нас научи да будемо истрајни у молитвама, да се увек молимо и не очајавамо.
   И још један важан детаљ. Када је Христос ушао у дом, слепи су ишли за њим и тек тамо му пришли. Због тога што им није одговорио док су ишли друмом, били су принуђени да уђу за њим у кућу. Свети оци у томе виде нарочит смисао. Пре или касније, сваки од нас мораће да се сретне са Христом насамо. Добро је молити се у Храму са свима, у присуству бројног на­рода, великим празницима када дух свопштег празновања и нас невољно захвата. Али на крају краје­ва, сваки од нас треба да се сусретне са Христом лично и то је од пресудног значаја. То се може догодити или у храму или на домаћој молитви или када нас задеси несрећа. Сам Господ жели да се то са нама догоди. Двери Христове увек су отворене за оне који непоколебиво иду за њим. Али тај сусрет са Христом треба да буде скривен и зато, када су слепи прогледали, Христос им је строго рекао: „гледајте да нико не сазна“.
   Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.
   Није ли се исто то догодило и са немим, о чијем се исцељењу даље говори у данашњем Је­ванђељу? Он је био попут бесловесног створења. Често понављамо да се данас све чини да би се људи, пропагандом скотске похоте, претворили у бесловесна бића. И оно најважније, што се данас дешава у свету, јесте обесмишљавање речи. Мешају се свете и нечисте речи, лаж од­јекује телевизијом као и развратност и већ се нико не стиди да јавно износи срамоту сваке врсте. Још мало, чини се и почеће да мумлају и реже.
   Христос је најпре из немога изагнао демона а потом је овај почео да говори. Замислите да га је Господ исцелио од немила, а оставио све остало као и до тада. Шта би се догодило?    Ослобођеним језиком, развезаним од уза које су га спутавале, неми би почео да хули на Бога и на човека и да похваљује грех. Господ нам данас показује колико је таква слобода застрашу­јућа и где ћемо наћи спас од данашњег свеопштег слепила и немила. Он удара у корен зла и отклања његов узрок. Сатанска сила, која је свезала наш народ, може бити уништена једино силом Божијом. Само истинском вером можемо стећи дар прогледања. Само кроз праву моли­тву отварају се уста која приносе хвалу Господу.

   извор: manastirpodmaine.org

Нема коментара:

Постави коментар