Чувена је и већ изанђала она: два Србина - три партије.
Познати су и први византијски записи о Србима: "...Пошто код њих, наиме, владају различита мишљења, они се или не сложе или, ако се и сложе, њихову одлуку ускоро други погазе, будући да сви супротно мисле и ниједан није вољан другоме да попусти..." (Стратегикон, почетак 7. века)
Познате су наше неслоге и поделе кроз историју које су нас много коштале.
Династички сукоб између Обреновићеваца и Карађорђевића је временом постао ипак егзотичан, али сукоби партизана и четника још нису зацељени, европејци и националисти не могу међусобно да се смисле.
Тешко је замислити породични скуп, славу или свадбу међу Србима где се нико неће посвађати, а страначки систем је вероватно нешто најгоре што је могло у политичком смислу да задеси нас Србе, пошто се поделе легализују, интереси без гриже савести приватизују.
Има у свему томе и нешто темељних карактеролошких услова, али и нешто запуштености. Има нечег скоро шармантног што нас чини различитим од других народа, али и нечег веома ружног. Што је ружно, башка, него што што нас притом води у пропаст.
Кад се још на челу друштва појаве људи који реториком и поступцима деле српски народ, измишљају непријатеље и тамо где их нема, без икакве ограде воде прљаве кампање преко медија и тиме дају пример целокупном становништву - не пише мам се добро.
Ништа неће помоћи оно мало шарма јужњачког темперамента и комичности отворене динарске сујете ако више ни у вези са чим не умемо да се договоримо без бесконачних расправа и тешких речи.
Бесловесни телевизијски дуели (најјефтинији међу релативно гледаним ТВ програмима) потхрањују крвожедност или храњење сујете учесника као циљ, са потпуним заборавом решавања проблема око кога су се учесници окупили. Препуцавања по штампи такође су најчешће мотивисана одбраном сопствене сујете пред публиком, пре него било чега другог.
Тек на друштвеним мрежама све врви од увреда, неумерених констатација, тешких речи. Беспомоћност у којој смо се нашли условљава нас да бљујемо отров као да нам је то једина одбрана од нестајања. Не умирују нас ни лепи призори - знамо да се иза њих крије нешто труло, нечији подвиг је увек сумњив, а нечије лепе особине не могу бити ништа сем део маркетинга.
Више повод није важан. Дошли смо до степена да ћемо се посвађати и у вези са тумачењем Роршахове мрље (оне чувене мрље од мастила коју су некад у оквиру психолошких тестова често подносили под нос људима да тумаче шта у њој виде). А због тога и сама Србија све више почиње да личи на Роршахову мрљу.
Наша способност да разумемо и поштујемо једни друге све је мања. Самим тим не можемо да се договоримо ни око чега. Не можемо да објективно проценимо идеје и планове, заснујемо почетак било какве акције. Као да само умемо да критикујемо, вређамо, подругујемо се и хранимо сопствену угрожену сујету.
Занимљиво - и наша власт нас томе учи. И колико год њих било против псеудоелите коју не признаје - заправо је имитира и служи се истим стилом комуникације.
Хумор у свему мало помаже - уклања отворену ружноћу односа, али је не укида у потпуности.
А колико такво расуло у народу одговара власти, свакој лошој власти - о томе не треба трошити речи.
Народ у коме се међусобно комуницира на начин на који ми међусобно комуницирамо - увек ће служити за подсмех моћницима. Ако је бљутава свађалачка комуникација у овом тренутку историје присутна и међу већим народима - њима не чини толику штету. Јер они имају моћ. А ми смо без моћи.
Дошло је време кад је успостављање нормалне људске комуникације која укључује поштовање саговорника, противника па и непријатеља, покушај разумевања његовог полазишта постало револуционарни чин!
А то је револуција за коју смо сви способни.
Ако мислимо да нисмо - нема оправдања за то што не заустављамо све оно још ружније што нам се спрема.
Оволико фрустрације и оволика потреба да уништимо неистомишљенике не може да породи ништа добро.
Ако хоћемо да пружимо отпор даљем пропадању, не значи да треба сладуњавошћу и сентименталношћу да отупимо наше међусобне разлике. Да треба олако да одустајемо од вредности за које мислимо да су најважније. Али треба да имамо и свест о томе да се неке вредности (па и наше) могу показати као недовољне, погрешно изабране. Умети рећи "погрешио сам" је велика снага и велика манифестација људског достојанства.
Наше људско достојанство ће се пре успоставити способношћу да увидимо да смо негде погрешили него да докажемо да смо безусловно и увек у праву.
Њихово паметно и несујетно разрешавање води снази. Води промени. Ту смо сви одговорни и нема оправдања ако не желимо да покушамо да нешто урадимо протиб смрдљивог муља којим смо засути и који нас гуши.
За почетак - да се уљудимо и да освојимо минимум људске отмености. Да поставимо братску комуникацију и као бон-тон и као кључно средство за опоравак. На друштвеним мрежама не можемо много тога да урадимо, али то можемо.
Ту се крије опасност за троваче и упропаститеље! Кулови треба да буду изоловани и треба их натерати да се стиде, а не да уображавају да су носиоци вредности. Увек ће бити простака и отмених. А нама је сада мало отмености у овој "демократски" подивљалој куловштини - неопходно.
Лаж не треба покривати грађанском (малограђанском) уљудношћу, али у њеном разоткривању мора човек да остане миран. И дејство тако разоткривене лажи постаје јаче.
Своје стартне мањкавости не смемо да претварамо у допуштени и пожељни систем. Морамо да их исправљамо.
Тако почиње истинска револуција.
ђакон Ненад Илић
Познати су и први византијски записи о Србима: "...Пошто код њих, наиме, владају различита мишљења, они се или не сложе или, ако се и сложе, њихову одлуку ускоро други погазе, будући да сви супротно мисле и ниједан није вољан другоме да попусти..." (Стратегикон, почетак 7. века)
Познате су наше неслоге и поделе кроз историју које су нас много коштале.
Династички сукоб између Обреновићеваца и Карађорђевића је временом постао ипак егзотичан, али сукоби партизана и четника још нису зацељени, европејци и националисти не могу међусобно да се смисле.
Тешко је замислити породични скуп, славу или свадбу међу Србима где се нико неће посвађати, а страначки систем је вероватно нешто најгоре што је могло у политичком смислу да задеси нас Србе, пошто се поделе легализују, интереси без гриже савести приватизују.
Има у свему томе и нешто темељних карактеролошких услова, али и нешто запуштености. Има нечег скоро шармантног што нас чини различитим од других народа, али и нечег веома ружног. Што је ружно, башка, него што што нас притом води у пропаст.
Кад се још на челу друштва појаве људи који реториком и поступцима деле српски народ, измишљају непријатеље и тамо где их нема, без икакве ограде воде прљаве кампање преко медија и тиме дају пример целокупном становништву - не пише мам се добро.
Ништа неће помоћи оно мало шарма јужњачког темперамента и комичности отворене динарске сујете ако више ни у вези са чим не умемо да се договоримо без бесконачних расправа и тешких речи.
Бесловесни телевизијски дуели (најјефтинији међу релативно гледаним ТВ програмима) потхрањују крвожедност или храњење сујете учесника као циљ, са потпуним заборавом решавања проблема око кога су се учесници окупили. Препуцавања по штампи такође су најчешће мотивисана одбраном сопствене сујете пред публиком, пре него било чега другог.
Тек на друштвеним мрежама све врви од увреда, неумерених констатација, тешких речи. Беспомоћност у којој смо се нашли условљава нас да бљујемо отров као да нам је то једина одбрана од нестајања. Не умирују нас ни лепи призори - знамо да се иза њих крије нешто труло, нечији подвиг је увек сумњив, а нечије лепе особине не могу бити ништа сем део маркетинга.
Више повод није важан. Дошли смо до степена да ћемо се посвађати и у вези са тумачењем Роршахове мрље (оне чувене мрље од мастила коју су некад у оквиру психолошких тестова често подносили под нос људима да тумаче шта у њој виде). А због тога и сама Србија све више почиње да личи на Роршахову мрљу.
Наша способност да разумемо и поштујемо једни друге све је мања. Самим тим не можемо да се договоримо ни око чега. Не можемо да објективно проценимо идеје и планове, заснујемо почетак било какве акције. Као да само умемо да критикујемо, вређамо, подругујемо се и хранимо сопствену угрожену сујету.
Занимљиво - и наша власт нас томе учи. И колико год њих било против псеудоелите коју не признаје - заправо је имитира и служи се истим стилом комуникације.
Хумор у свему мало помаже - уклања отворену ружноћу односа, али је не укида у потпуности.
А колико такво расуло у народу одговара власти, свакој лошој власти - о томе не треба трошити речи.
Народ у коме се међусобно комуницира на начин на који ми међусобно комуницирамо - увек ће служити за подсмех моћницима. Ако је бљутава свађалачка комуникација у овом тренутку историје присутна и међу већим народима - њима не чини толику штету. Јер они имају моћ. А ми смо без моћи.
Дошло је време кад је успостављање нормалне људске комуникације која укључује поштовање саговорника, противника па и непријатеља, покушај разумевања његовог полазишта постало револуционарни чин!
А то је револуција за коју смо сви способни.
Ако мислимо да нисмо - нема оправдања за то што не заустављамо све оно још ружније што нам се спрема.
Оволико фрустрације и оволика потреба да уништимо неистомишљенике не може да породи ништа добро.
Ако хоћемо да пружимо отпор даљем пропадању, не значи да треба сладуњавошћу и сентименталношћу да отупимо наше међусобне разлике. Да треба олако да одустајемо од вредности за које мислимо да су најважније. Али треба да имамо и свест о томе да се неке вредности (па и наше) могу показати као недовољне, погрешно изабране. Умети рећи "погрешио сам" је велика снага и велика манифестација људског достојанства.
Наше људско достојанство ће се пре успоставити способношћу да увидимо да смо негде погрешили него да докажемо да смо безусловно и увек у праву.
Њихово паметно и несујетно разрешавање води снази. Води промени. Ту смо сви одговорни и нема оправдања ако не желимо да покушамо да нешто урадимо протиб смрдљивог муља којим смо засути и који нас гуши.
За почетак - да се уљудимо и да освојимо минимум људске отмености. Да поставимо братску комуникацију и као бон-тон и као кључно средство за опоравак. На друштвеним мрежама не можемо много тога да урадимо, али то можемо.
Ту се крије опасност за троваче и упропаститеље! Кулови треба да буду изоловани и треба их натерати да се стиде, а не да уображавају да су носиоци вредности. Увек ће бити простака и отмених. А нама је сада мало отмености у овој "демократски" подивљалој куловштини - неопходно.
Лаж не треба покривати грађанском (малограђанском) уљудношћу, али у њеном разоткривању мора човек да остане миран. И дејство тако разоткривене лажи постаје јаче.
Своје стартне мањкавости не смемо да претварамо у допуштени и пожељни систем. Морамо да их исправљамо.
Тако почиње истинска револуција.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар