18. јул 2017.

Свети владика Николај, БЕСЕДА О ТРЕЗВЕНОСТИ УМА

1. Преп. Атанасије Атонски. Рођен у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом,но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био љубимац свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара онога за војводу, а Атанасија за – игумана. Као неко предсказање! Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота, те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви Византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а по том Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов све одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме. Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити за увек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха над једну ново саграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980 год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да утеши или накара.
извор: Apolitikia
Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
Кољиво припремљено за славу (панигир) Велике Лавре, Преподобног Атанасија Атонског кога данас празнујемо
2. Преп. муч. Кипријан Нови. Рођен у селу Клицосу у Епиру. По смрти својих добрих родитеља оде Кипријану Св. Гору, тамо се замонаши и преда подвигу у једној келији близу Котломушког манастира. Налагао је на себе труд на труд, и подвиг на подвиг, док не постаде знаменит и поштован у свој Св. Гори. Но он не беше собом задовољан. Мучила га је помисао, да се он не може иначе спасти осим кроз мучеништво за Христа. Остави, дакле, Св. Гору, дође у Солун, изађе пред пашу Солунског и позва овога, да одбаци лажну веру Мухамедову и да прими истиниту веру Христову. Паша нареди, те га избише и истераше напоље. Незадовољан тако малим страдањем за Христа Кипријан оде у Цариград, написа једну хартију великом везиру, у којој изложи лажност Мухамеда и истинитост Христа Господа. Разљућен везир посла га шеик-ул-исламу, а овај пошто чу све што Кипријан имаде да каже, нареди да му главу одрубе. Радостан би Кипријан преко мере, и иђаше на губилиште као на свадбу. И тако пострада за Христа овај Божји човек 5 јула 1679 год. и оствари своју жарку жељу.

3. Преп. Лампад. Заволевши Христа од детињства жарком љубављу Лампад се удаљи у пустињу близу Иринопоља, где се предаде подвигу. Пошто савлада све страсти и жеље телесне, душа његова би обасјана небеском светлошћу и неисказаним миром не од овога света. Чудотворац био иза живота и по смрти. Подвизавао се вероватно у Х столећу.

На Атонској Гори Лавра се сија,
Чудесна обитељ Атанасија,
Хиљаду година низ њу с’ склизало
Ал’ духа и хлеба није нестало,
Нестало јој није духа ни хлеба
Нит, визија сјајних Божјега неба.
У књигама старим тако се писа:
О Лаври се брине Икономиса,
Атонска је Гора држава њена,
Православља правог најтврђа стена;
Та тајанствена Економица
Није л’ то Пречиста Богородица?
Она Лавру држи, и Ивер храни,
И Хилендар чува, и Русик брани,
Каракал и Зограф, Петра Симона,
И Пантократора – све штити Она,
Та тврђаве то су њених грађана
Но свима је Она – мир и одбрана.

РАСУЂИВАЊЕ

Како је Мојсеј ударом штапа извео воду из камена? Како је то Бог пустио ману с неба и нахранио у пустињи народ Израилски? Тако се питају они који имају врло слаб појам о моћи Бога Свемогућег. И још се чуде, зашто се таква чудеса не понављају, да би сав народ поверовао у Бога. Но Израиљци су видели очима безбројна чудеса Божја, па ипак нису поверовали. Међутим, Бог понавља стара велика чудеса где год је и кад год је то потребно. Када једанпут наста глад у лаври Атанасијевој, разиђоше се сва братија куд који. Погружен крете и Атанасије да тражи друго место. „Куда ћеш?“ упита га једна жена на путу. „Ко си ти?“ упита је Атанасије, удивљен што види жену у Св. Гори, где је приступ женама недозвољен. „Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја сам Мати Господа твога.“ „Бојим се да ти поверујем, рече Атанасије, јер се и демон може преобратити у ангела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?“ Тада му рече Света Богородица: „Удари у овај камен твојим штапом, и познаћеш ко сам ја што с тобом говорим. Знај само, да ја заувек остајем икономиса твоје лавре.“ Атанасије удари штапом у стену; у том стена затрешта и прште као од грома, и кљук воде изби из расцепљене стене. Устрашени Атанасије обрте се да се поклони Светој Пречистој, но она већ беше ишчезла. Он се поврати у лавру своју, и на још веће своје дивљење нађе све амбаре препуне жита. Ето поновљених великих чудеса, којима се потврђују стара чудеса и којима се верни укрепљују у вери.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни прелазак народа Израиљског преко Црвеног Мора (II Мојс. 14), и то:

1. како Мојсеј махну штапом, по заповести Божјој, и море се расцепи, и народ Божји прође сухим дном морским;
2. како Мисирци јурнуше истим путем за Израиљем, но Мојсеј махну штапом, и море се склопи;
3. како ме ово учи, да је Богу све могуће што хоће, и да Он верног слугу спасава и од највеће опасности, а неверног кажњава.

Бeседа о трезвености ума

Зато, љубазни, запрегнувши бедра својега ума будите тријезни. (II Пет. 1, 13)

Ум је, браћо, вођ душе и саветник душе. Бог је дао животињама само душу, зато им није дао слободу, него их Он руководи умом својим. Човеку је Бог дао душу и ум, и са умом слободу. Ум и слобода су нераздвојни. Отуда су празне све приче неких философа о томе, како човек, истина, има ум али нема слободу. Јер је јасно из посведневног опита, да је слобода нераздвојни пратилац ума. Но како човек нема савршен ум, то он нема ни савршене слободе, него ипак стоји под надзором и руководством Божјим. Једини Бог има савршен ум и савршену слободу; ми смо пак само образъ и подобїе (слика и прилика) ума и слободе Божје. Ми имамо довољно ума, да можемо познати вољу Божју, и довољно слободе, да се можемо одлучити за вршење воље Божје. Кад ум изгуби самодржавну руководну моћ над душом, тада у души настаје многоначалије, које значи пометњу, хаос и пропаст.
Шта значе апостолске речи: запрегнути бедра ума свога и бити трезан? Значи: не дати уму своме да фантазира него усредсредити га на размишљање о закону Божјем. Још значи: не дати уму своме да злоупотребљава богодану му слободу на сурвавање душе у ропство телу, свету и ђаволу, него приковати га за Христа као за крст, да би душа васкрсла у Христу. И још значи: оградити ум свој, од свију самовољних маштања, којима се он опија и пада у плен ђаволу, и држати га опасана у тескоби срца свога, где би се молитвом трезнио и плачем чистио. Једном речју то значи: извежбавати ум да не злоупотребљава слободу своју хулењем на Бога живога и милоснога и умртљивањем душе страстима.
О Господе Исусе, Уме Божји и Премудрости Божја, помози нам запрегнути ум свој, да би умовао само оно што је од Тебе и што је Твоје, те да би тако трезно водио душу ка спасењу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог,Сабрана делаГлас цркве, Шабац, 2013.

Нема коментара:

Постави коментар