У Новом Завету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори релати-вно мало. Од четворице јеванђелиста само двојица, Матеј и Лука, говоре о рођењу Исуса Христа у Витлејему, а то значи – спомињу Његову Мајку, говорећи о спољашњим околно-стима у којима се збио тај дагађај. Јеванђелист Марко уопште не говори о Дјеви Марији. У Јеванђељу по Јовану Она се појављује само два пута: на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, где се заузела код свог Сина да помогне домаћинима свадбене трпезе ко-јима је у једном тренутку нестало вина. И други пут, на самом крају када је стајала под Крстом на коме је био разапет Њен Син.
У књизи Дела Апостолских, посвећеној у свом првом делу животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, Дјева Марија се помиње само једанпут, у првој глави, где је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са женама и Маријом, Мајком Исусовом. О Дјеви Марији у свим осталим књигама Новога Завета, посланицама апостола Павла и других апостола није ништа казано. Управо из тих чињеница изводе свој први и основни аргумент сви они који у томе што поштовање Мајке Божије заузима огромно и, заиста, средишње место у животу Цркве виде нешто што представља познији „нанос“ у Хришћан-ству, нанос стран његовом првобитном духу и учењу.
То је био аргумент коме су још у XVI веку прибегли протестанти сматрајући да по-клоњење и поштовање које се у Хришћанству указује Мајци Божијој нема основа у Светом Писму и зато представља идолопоклонство. Ето – говоре нам – Црква празнује празник Ро-ђења Мајке Божије, празник Њеног Ваведења у храм, празник Њеног Успења. Међутим, ни један од тих догађаја није чак ни споменут у Светом Писму, у Новом Завету и, стога, све то представља људску измишљотину која затамњује првобитну чистоту и једноставност хришћанскога учења.
И баш због тога што је тај аргумент заиста озбиљан аргумент сматрамо да оно што смо назвали „скромним покушајем“ објашњења садржаја и смисла поштовања Дјеве Мари-је у Православној Цркви и уопште у Хришћанству треба да започне управо давањем одго-вора на тај аргумент.
Тај одговор ћу да започнем неколиким речима о приступу религијским феноменима уопште. Одувек су постојала и данас постоје два приступа тим појавама. Један се може на-звати спољашњим, а други унутрашњим приступом. Најпростија дефиниција спољашњег приступа јесте она што га дефинише као приступ који је у потпуности заснован на докази-ма. Докажи да Бога има, докажи да је Христос – Бог, докажи да се у хришћанској светој та-јни Евхаристије хлеб претвара у Тело Христово, докажи да постоји други свет… Докажи и ја ћу ти поверовати. Али, све док не докажеш – нећу поверовати. Но, довољно је удубити се у све те „докажи“ да би нам одмах постало јасно да тај и такав приступ не може никога да доведе не само до суштине религијских феномена, већ чак ни до суштине живота уоп-ште, са изузетком те релативно уске сфере природних наука. Могуће је доказати да вода ври на 100 степени целзијуса. Али, није могуће доказати да је Пушкин – геније. Баш као што је немогуће доказати било шта што има везе са унутарњим светом и животом човека, са његовом радошћу и тугом, заносом и вером. Обратимо пажњу и на то да Христос никада ништа није доказивао, већ је само позивао људе да виде, чују и прихвате оно што до тада нису могли да виде, да чују и да прихвате и што и дан-данас великој већини и даље не виде, не чују и не прихватају. Другим речима, што је узвишенија истина, што је уз-вишеније добро, што је узвишенија лепота тим су они мање доказиви, тим је на њих мање применив приступ који је заснован на доказима.
Ово нас доводи до другог метода, до оног метода који смо назвали унутрашњим ме-тодом или приступом. Управо се тим методом – најчешће ни сами то не знајући – користи-мо у нашем истинском животу који је далеко од сваке апстрактности. Ми и живимо управо тим унутарњим приступом свему. Тако, на пример, када волимо некога, нама се у њему от-крива то што онај ко не воли ту особу уопште не може да види. Нама се открива унутарња суштина онога кога волимо, суштина која је, иначе, недоступна нашем спољашњем виду, али која се открива виду наше љубави, блискости и непосредног познања. И уместо да „споља“ пребројавамо колико се пута име Мајке Исусове помиње у овом или оном тексту, питање поштовања мајке Божије у хришћанској вери треба да поставимо на један сасвим другачији начин, у складу са оним „унутрашњим“ методом и приступом вери…
Казаћу овако: када наша вера у Христа не би знала о Његовој Мајци ништа друго осим тога да је Она постојала и да су је звали Марија, само то најједноставније сазнање би било већ сасвим довољно да у Њој препознамо, да у Њеном лику сагледамо, да у нашој ве-ри и нашем срцу откријемо све оно што је Црква Христова – за протекле две хиљаде годи-на – препознала, открила и сагледала у лику Мајке Божије. Говоре нам да у Библији ништа није речено ни о рођењу, ни о смрти Дјеве Марије. Но, ми знамо да је Она постојала и жи-вела, а то значи да је морала да се роди и, стога, и да умре.
Зар је, онда, било могуће да љубав према Христу и вера у Њега остане равнодушна према ономе што је започело у свету онога тренутка када се у њему родила Она којој је био суђено да постане Његова Мајка?
И зар је било могуће да они који верују у апсолутну и божанску новину Исуса Хри-ста и свега што је Он извршио у овом свету, свој умни и духовни поглед не усредсреде и на Ону Која Му је дала људски живот?
Другим речима, свеколико поштовање Мајке Божије, сва наша љубав према Њој и све наше знање о Њој произлазе управо из љубави према Христу и знања које дарује ис-кључиво та љубав.
И заиста пред нама стоји свагда само једна једина могућност, само један једини из-бор: приђите, окусите и сами одлучите о чему се ту ради – да ли о некаквој митологији и измишљотини или, пак, о истини, животу и лепоти који нам сами себе доказују својом жи-вотношћу, дубином и неупоредивошћу.
извор: grigorijepalama.wordpress.com
 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА фото: pravoslavie.ru |
У књизи Дела Апостолских, посвећеној у свом првом делу животу прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, Дјева Марија се помиње само једанпут, у првој глави, где је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са женама и Маријом, Мајком Исусовом. О Дјеви Марији у свим осталим књигама Новога Завета, посланицама апостола Павла и других апостола није ништа казано. Управо из тих чињеница изводе свој први и основни аргумент сви они који у томе што поштовање Мајке Божије заузима огромно и, заиста, средишње место у животу Цркве виде нешто што представља познији „нанос“ у Хришћан-ству, нанос стран његовом првобитном духу и учењу.
То је био аргумент коме су још у XVI веку прибегли протестанти сматрајући да по-клоњење и поштовање које се у Хришћанству указује Мајци Божијој нема основа у Светом Писму и зато представља идолопоклонство. Ето – говоре нам – Црква празнује празник Ро-ђења Мајке Божије, празник Њеног Ваведења у храм, празник Њеног Успења. Међутим, ни један од тих догађаја није чак ни споменут у Светом Писму, у Новом Завету и, стога, све то представља људску измишљотину која затамњује првобитну чистоту и једноставност хришћанскога учења.
И баш због тога што је тај аргумент заиста озбиљан аргумент сматрамо да оно што смо назвали „скромним покушајем“ објашњења садржаја и смисла поштовања Дјеве Мари-је у Православној Цркви и уопште у Хришћанству треба да започне управо давањем одго-вора на тај аргумент.
Тај одговор ћу да започнем неколиким речима о приступу религијским феноменима уопште. Одувек су постојала и данас постоје два приступа тим појавама. Један се може на-звати спољашњим, а други унутрашњим приступом. Најпростија дефиниција спољашњег приступа јесте она што га дефинише као приступ који је у потпуности заснован на докази-ма. Докажи да Бога има, докажи да је Христос – Бог, докажи да се у хришћанској светој та-јни Евхаристије хлеб претвара у Тело Христово, докажи да постоји други свет… Докажи и ја ћу ти поверовати. Али, све док не докажеш – нећу поверовати. Но, довољно је удубити се у све те „докажи“ да би нам одмах постало јасно да тај и такав приступ не може никога да доведе не само до суштине религијских феномена, већ чак ни до суштине живота уоп-ште, са изузетком те релативно уске сфере природних наука. Могуће је доказати да вода ври на 100 степени целзијуса. Али, није могуће доказати да је Пушкин – геније. Баш као што је немогуће доказати било шта што има везе са унутарњим светом и животом човека, са његовом радошћу и тугом, заносом и вером. Обратимо пажњу и на то да Христос никада ништа није доказивао, већ је само позивао људе да виде, чују и прихвате оно што до тада нису могли да виде, да чују и да прихвате и што и дан-данас великој већини и даље не виде, не чују и не прихватају. Другим речима, што је узвишенија истина, што је уз-вишеније добро, што је узвишенија лепота тим су они мање доказиви, тим је на њих мање применив приступ који је заснован на доказима.
Ово нас доводи до другог метода, до оног метода који смо назвали унутрашњим ме-тодом или приступом. Управо се тим методом – најчешће ни сами то не знајући – користи-мо у нашем истинском животу који је далеко од сваке апстрактности. Ми и живимо управо тим унутарњим приступом свему. Тако, на пример, када волимо некога, нама се у њему от-крива то што онај ко не воли ту особу уопште не може да види. Нама се открива унутарња суштина онога кога волимо, суштина која је, иначе, недоступна нашем спољашњем виду, али која се открива виду наше љубави, блискости и непосредног познања. И уместо да „споља“ пребројавамо колико се пута име Мајке Исусове помиње у овом или оном тексту, питање поштовања мајке Божије у хришћанској вери треба да поставимо на један сасвим другачији начин, у складу са оним „унутрашњим“ методом и приступом вери…
Казаћу овако: када наша вера у Христа не би знала о Његовој Мајци ништа друго осим тога да је Она постојала и да су је звали Марија, само то најједноставније сазнање би било већ сасвим довољно да у Њој препознамо, да у Њеном лику сагледамо, да у нашој ве-ри и нашем срцу откријемо све оно што је Црква Христова – за протекле две хиљаде годи-на – препознала, открила и сагледала у лику Мајке Божије. Говоре нам да у Библији ништа није речено ни о рођењу, ни о смрти Дјеве Марије. Но, ми знамо да је Она постојала и жи-вела, а то значи да је морала да се роди и, стога, и да умре.
Зар је, онда, било могуће да љубав према Христу и вера у Њега остане равнодушна према ономе што је започело у свету онога тренутка када се у њему родила Она којој је био суђено да постане Његова Мајка?
И зар је било могуће да они који верују у апсолутну и божанску новину Исуса Хри-ста и свега што је Он извршио у овом свету, свој умни и духовни поглед не усредсреде и на Ону Која Му је дала људски живот?
Другим речима, свеколико поштовање Мајке Божије, сва наша љубав према Њој и све наше знање о Њој произлазе управо из љубави према Христу и знања које дарује ис-кључиво та љубав.
И заиста пред нама стоји свагда само једна једина могућност, само један једини из-бор: приђите, окусите и сами одлучите о чему се ту ради – да ли о некаквој митологији и измишљотини или, пак, о истини, животу и лепоти који нам сами себе доказују својом жи-вотношћу, дубином и неупоредивошћу.
извор: grigorijepalama.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар