На Преображење Господње, у Трпезарији Манастира Жиче, песнику Мошу Одаловићу градоначелник Краљева др Предраг Терзић уручио је Жичку хрисовуљу која му је, одлуком жирија Жичког духовног сабора Преображење 2017, додељена ''због чисте духовне радости у песмама за децу и безазлене''. Пред бројним поштоваоцима Одаловићевог стваралаштва, о његовом делу говорили су др Драган Хамовић и проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић.
-Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво израста до Богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије...Одрастање и зрење на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моша Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласја староштокавског говора и дах савремене основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић...Одаловић није песник давно кристализованог епског и митског, него оног заклоњеног Косова, а надасве Косова сиромашног поратног детињства у породичној кошници. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него људи – радилице – записао је и рекао Драган Хамовић, председник жирија.-Модерном детету, малом императору, заштићеном и заточеном у царству дечије собе и сасвим лишеном искуства једне другачије заједнице, Мошо Одаловић пева своје детињство и нуди, чини ми се, драгоценије искуство. Иначе, зрело песништво Моша Одаловића, узето у целини, прожима обједињујућа, топла духовност, племенита побожност без позе, тако типична за наше Косовце и Метохијане који су, живећи међу светињама, развили посебан однос према црквама и манастирима – истакла је Љиљана Пешикан Љуштановић.
Моша Одаловиће је у својој беседи, Обраћање прецима земљоделатног реда, истакао ''како у Србији није било других времена, осим пустошних, погибељних, жалостивих...''
-Под нашим крововима умножавају се уздаси и страхови од сутрашњег дана и гладовања, а то прикривамо као кужну болест. Умножавају се самопрекори: јесмо ли могли да се бавимо неким другим послом, уместо овим којим се бавимо, е да бисмо очували здравље и породичност. Узбуђен гласом о драгоценој Хрисовуљи – на дар мом имену и песми, скрушен здравом преображењском дрхтавицом у знак захвале, осетих истом зебњом да за мном овамо, генетским кодом и ходом, пристижу намргођени преци. Сељачке провенијенције, али умеју да пропитују: шта то радим у животу, којом алатком, од чега живим...Упоран, објашњавам да су речи језика нашег умилно стадо, а да их песник, богомдани пастир, држи на окупу. Придодам грешан, како је у бољих песника умилније и раскошно стадо, те да се, у таквих, брже разабере о чему причам. И ја придигнем глас, браним се. Причам да се песникова радна површина, као у кртице, налази тамо негде ИСПОД. Силазимо до дна рудника језичке руде, тражећ' светлуцаву реч – старинске позлате, е да да бисмо великим трудом и вештином изнели словозборје...
На сусретањима с децом увек говорим да све што кажемо, напишемо, помислимо, додирнемо, чујемо, видимо – стане у тридесет Вукових кућица. Хајде, па нађимо грађевину у коју може стати толико. У свакој кућици слово, а свако слово од перја и паперја. Слова окрилате реч, речи реченицу – ето нама фина разговора. Да издвојим и ово у овом дану: све што написах до драге ми Жичке хрисовуље, и ево ово обраћање, стало је у тридесет Вукових кућица – беседио је Мошо Одаловић. У програму свечаног уручења Жичке хрисовуље учествовао је Градски хор Црвчанин, док је Одаловићеве стихове казивао глумац Небојша Дугалић. Добитнику се бираним речима обратио и протојереј Љубинко Костић, архијерејски заменик епископа жичког Јустина.
Доделом Хрисовуље окончан је Жички духовни сабор Преображење 2017.
извор: www.kv-biblio.org.rs
ЗДРАВИЛИЦА
Однекуда
нека туга
пољем јечи...
Кажи нешто
у пет речи -
а да моју
душу лечи,
Миладине!
Жича,
Жича,
Жича,
Жича,
Жича -
Жив ми био,
Живадине!
Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић
Јецо, Јело, Јелице,
веселе ти пчелице,
увек с њима била,
весела ти крила!
Кад нам неко прети,
ти брже долети,
он-дон-доно-ку,
донеси нам жаоку,
кад нас неко звецне,
ал ће да га пецне,
кад нас неко гњави,
има да поплави!
Лет, лет, јеленче,
лепо ти је временче,
уј-зуј-зуја-зој,
поздрави нам љути рој,
а матицу замоли,
кад нас душа заболи,
да нам душу помилки,
за њу букет толиииики,
да окупи пчелице
и сачува кошнице,
па зује у Жичи,
а ти, Јело, вичи:
он-дон-доно-ку,
ево носим жаоку!
Небојша Дугалић
Молимо те, најбистрија пчело,
све нам о пчелама
потанко зазуји.
Знамо понешто,
ал и то се сплело
ко ветрово дете с ветром у олуји.
Молимо те,
ко што ратар моли кишу,
па му цветом,
па му плодом
и кућа и окућница
замиришу и продишу!
Покажи нам, градитељко!
А ми ћемо истог часа,
твојим знањем и зујањем
да плетемо и веземо
Цркву Спаса.
Да се Сунце устоличи,
како небу и приличи -
ту у Жичи!
Своју ларву, чедуљицу,
окрепљујеш цветним прахом.
А у саћу:
све црквица уз црквицу,
озидане истим дахом
и замахом!
Како, пчело?!? То нам реци,
а наша ће деца деци.
Мошо Одаловић, ЖИЧА-ПЧЕЛИНО ЧЕДО, Народна библиотека "Срефан Првовенчани", Краљево, Манастир Жича, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар