Радуј се, заштито и спасење наше, Чајничка Красницо, Дародавко Драга, Ризницо чудеса и предивних блага!
Чајниче је малена планинска варош. Веома необично, занимљиво и неприступачно планинско мјесто. Смјештено је између планина Цицеља и Чивчибрда, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Вјероватно да би уским и вијугавим путем у овај градић свраћао само понеки љубопитљиви путник и намјерник. Што је Чајниче познато поклоничко и завјетно мјесто и светилиште, то је зато што се у овом малом градићу чува Чудотворна икона Мајке Божје. Икона је због своје љепоте названа Чајничка Красница.
По предању, Цркве ову чудотворну икону Пресвете Богородице изобразио је својом руком Свети апостол и јеванђелист Лука. Пошто је по занимању био љекар и сликар, овај апостол Божји је насликао, по благослову Пресвете, више њених икона. Између осталих, ту се убрајају још три чудотворне иконе које припадају богатој духовној ризници Цркве; то су Јерусалимска, Тројеручица, Пећка и Чајничка Красница. Икону је српском роду донио из града Јерусалима Свети краљ Милутин. Дуго времена икона је била на двору Немањића, као заштитница. Послије исцјељења краља Уроша Милутина пред иконом, пренесена је у задужбину краља Милутина, у манастир Светог Николе у Прибојској Бањи.
Ту икона пребива до 1594. године. Турци са Синан пашом спаљују мошти Светога Саве, а из обијести руше и пале пред собом све цркве и манастире. Почевши од Милешеве, Турци не поштеђују ни манастир Светог Николе, који су по пљачкању запалили. Један храбри сељак ускочио је у ватру и спасио икону коју је пламен већ захватио. Икону је пренио преко ријеке Лима и уским, шумским путевима донио у Чајниче. Стигао је пред стару камену цркву увече. Није хтио никоме да се јави, па је преноћио са иконом у оближњем шумарку. Кад се пробудио, иконе није било уз његово узглавље. Уплашио се да му, послије толико труда, неко није украо икону, јер је, уморан и изморен чврсто спавао. Убрзо је свештеник отворио врата цркве и, по уласку, видјели су икону у храму. То су, и свештеник и овај благородни сељак, а и народ који се окупио, схватили као жељу Мајке Божје да њена икона остане у Чајничу. И заиста, тако је вијековима.
Најприје је икона 270 година била у малој, каменој цркви. Када су Чајничани видјели колико вјерног народа долази на поклоњење икони, онда су средином XIX вијека подигли нову, саборну цркву. Посвећена је, као и стара, Успењу Пресвете Богородице. Црква је грађена од 1857. до 1863 године. Камени звоник призидан је тридесет година касније. Икона је 1863. пренесена у нови храм, гдје се и данас налази. Њено мјесто је са лијеве стране наоса, у посебно израђеном трону.
Красница је из храма изношена само у великим страдањима и опасностима. Тако је било за вријеме Другог свјетског рата. Италијани окупиравши територију, обесвећују и скврнаве светилишта. Крволоци по злу чувене Вражје дивизије убијају нејач, пљачкају црквену касу, драгоцјености и црквене утвари. Априла 1943.г., напуштајући Чајниче, Италијани све пале и од експлозије потпуно разарају стару цркву. Половина новог храма је разорена. Зуб времена обара и преостале зидине. Стара црква је обновљена 1946. године, а нова од 1957-1959. године. Красницу у току рата склањају у цркву Светог пророка Илије у Стречању. Одатле је премјештена у пећину у Околиштима код Фоче, да би крај рата дочекала у другој пећини у селу Трпиње, близу Чајнича. По окончању рата икона је 1946. године поново враћена у стару цркву, а 1959. године у нову, обновљену. Свечани, мермерни трон сачињен је 1962. године. Икона је 423 године у Чајничу.
Чудотворна икона Пресвете Богородице, поред красоте и љепоте коју посједује, и самим молитвеним обраћањем даје вјернима посебну благодат и смирење. То су искусили сви они који су макар једном молитвено пред ликом Краснице приносили искрене молитве. Када се пажљивије посматра икона, уочиће се карактеристике које јој додатно дају красоту и светост. Лице Богородице на икони је тужно, због све бриге коју је као Мати Христа Господа имала од Рођења Богомладенца па све до крсне смрти. Забринута је Мајка и за све нас и молећиво чека да се покајемо и обратимо Богу.
Икона је двоструког лика. На предњој страни је Богородица са Богомладенцом Христом кога држи на десној руци, а са задње стране иконе је икона Светог пророка, претече и крститеља Јована. Икону је 1868. године у сребро и злато оковао чувени сарајевски златар Ристо Андрић. Послије оздрављења, пред Красницом, од тешке и неизљечиве болести, затражио је молбом од црквене управе да му одобре да сребром и златом украси икону Чајничке Краснице. Затворио је своју златарску радњу и три године са својим шегртима радио само на украшавању иконе са обје стране. Утрошио је шеснаест килограма сребра и килограм злата на окову иконе и благословом Мајке Божје величанствено и умјетнички је украсио.
Само је Богу свемогућем знано колико је вјерника пред Красницом нашло утјеху и оздрављење. Колико је супружника, молитвом пред њеном иконом, добило чедо и потомство. Колико је болних оздравило од тјелесних, психичких и душевних болести. Мајка Божја као Мајка над мајкама, као она која је већа и шира од небеса, прима молбе и молитве свих оних који се са покајањем, вјером и надом моле и траже помоћ пред Њеном иконом, и помаже свима својом заштитом и посредовањем код Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. Пред иконом Чајничке Краснице проговорило је нијемо јеврејско дијете, које је касније као војник спасао живот свештенику који је читао молитву и ослободио га из заробљеништва. По доласку у Чајниче и молитве пред Красницом од болести очију оздравило је дијете из Сарајева. Послије Острога, поклоници најчешће долазе у Чајниче. Поред православних Срба и других православних хришћана, икони на поклоњење, молитву и помоћ обраћају се и народи других вјероисповјести и националности.
Кратки историјат иконе и неколико записаних чуда пред овом иконом објавио је ава Јустин Ћелијски, у житијама светих за празник Велике Госпојине. Молитву Чајничкој Красници Дародарилици написао је Свети Николај Жички. Акатист је написао протојереј-ставрофор Марјан Кнежевић, а у припреми је и служба у част Чајничке Краснице.
Спомен ове чудотворне иконе прославља се на празник Успења Пресвете Богородице 15./28. августа. Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, ускоро ће из штампе изаћи и монографија о Чајничкој Красници у издању „Светигоре“, што је Божја правда. Наиме, када се на икони прије тринаест година пројавио лик Светог Јована Крститеља, само је „Светигора“ објавила ову необичну духовну појаву. Лик Светог Јована пројавио се на празник Усековања главе Светог Јована на комаду јагњеће коже, јер је првобитни лик Светог Јована изгорио у пожару. „Богу је све могуће што рече“!
Посебно радује што у дане јубилеја 525. године од првог писаног помена цркве у Чајничу, 423 година од како је икона Чајничка Красница у Чајничу, 160 година од почетка изградње Нове цркве и 60 година од њене обнове, Господ испуњује наше молитве заштитом, посредовањем и љубављу Мајке Божје и Њене Чудотворне иконе Чајничке Краснице. Слава Богу за све.
протојереј-ставрофор Момир Васиљевић
извор: www.spc.rs
Чајниче је малена планинска варош. Веома необично, занимљиво и неприступачно планинско мјесто. Смјештено је између планина Цицеља и Чивчибрда, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Вјероватно да би уским и вијугавим путем у овај градић свраћао само понеки љубопитљиви путник и намјерник. Што је Чајниче познато поклоничко и завјетно мјесто и светилиште, то је зато што се у овом малом градићу чува Чудотворна икона Мајке Божје. Икона је због своје љепоте названа Чајничка Красница.
По предању, Цркве ову чудотворну икону Пресвете Богородице изобразио је својом руком Свети апостол и јеванђелист Лука. Пошто је по занимању био љекар и сликар, овај апостол Божји је насликао, по благослову Пресвете, више њених икона. Између осталих, ту се убрајају још три чудотворне иконе које припадају богатој духовној ризници Цркве; то су Јерусалимска, Тројеручица, Пећка и Чајничка Красница. Икону је српском роду донио из града Јерусалима Свети краљ Милутин. Дуго времена икона је била на двору Немањића, као заштитница. Послије исцјељења краља Уроша Милутина пред иконом, пренесена је у задужбину краља Милутина, у манастир Светог Николе у Прибојској Бањи.
Ту икона пребива до 1594. године. Турци са Синан пашом спаљују мошти Светога Саве, а из обијести руше и пале пред собом све цркве и манастире. Почевши од Милешеве, Турци не поштеђују ни манастир Светог Николе, који су по пљачкању запалили. Један храбри сељак ускочио је у ватру и спасио икону коју је пламен већ захватио. Икону је пренио преко ријеке Лима и уским, шумским путевима донио у Чајниче. Стигао је пред стару камену цркву увече. Није хтио никоме да се јави, па је преноћио са иконом у оближњем шумарку. Кад се пробудио, иконе није било уз његово узглавље. Уплашио се да му, послије толико труда, неко није украо икону, јер је, уморан и изморен чврсто спавао. Убрзо је свештеник отворио врата цркве и, по уласку, видјели су икону у храму. То су, и свештеник и овај благородни сељак, а и народ који се окупио, схватили као жељу Мајке Божје да њена икона остане у Чајничу. И заиста, тако је вијековима.
Најприје је икона 270 година била у малој, каменој цркви. Када су Чајничани видјели колико вјерног народа долази на поклоњење икони, онда су средином XIX вијека подигли нову, саборну цркву. Посвећена је, као и стара, Успењу Пресвете Богородице. Црква је грађена од 1857. до 1863 године. Камени звоник призидан је тридесет година касније. Икона је 1863. пренесена у нови храм, гдје се и данас налази. Њено мјесто је са лијеве стране наоса, у посебно израђеном трону.
Красница је из храма изношена само у великим страдањима и опасностима. Тако је било за вријеме Другог свјетског рата. Италијани окупиравши територију, обесвећују и скврнаве светилишта. Крволоци по злу чувене Вражје дивизије убијају нејач, пљачкају црквену касу, драгоцјености и црквене утвари. Априла 1943.г., напуштајући Чајниче, Италијани све пале и од експлозије потпуно разарају стару цркву. Половина новог храма је разорена. Зуб времена обара и преостале зидине. Стара црква је обновљена 1946. године, а нова од 1957-1959. године. Красницу у току рата склањају у цркву Светог пророка Илије у Стречању. Одатле је премјештена у пећину у Околиштима код Фоче, да би крај рата дочекала у другој пећини у селу Трпиње, близу Чајнича. По окончању рата икона је 1946. године поново враћена у стару цркву, а 1959. године у нову, обновљену. Свечани, мермерни трон сачињен је 1962. године. Икона је 423 године у Чајничу.
Чудотворна икона Пресвете Богородице, поред красоте и љепоте коју посједује, и самим молитвеним обраћањем даје вјернима посебну благодат и смирење. То су искусили сви они који су макар једном молитвено пред ликом Краснице приносили искрене молитве. Када се пажљивије посматра икона, уочиће се карактеристике које јој додатно дају красоту и светост. Лице Богородице на икони је тужно, због све бриге коју је као Мати Христа Господа имала од Рођења Богомладенца па све до крсне смрти. Забринута је Мајка и за све нас и молећиво чека да се покајемо и обратимо Богу.
Икона је двоструког лика. На предњој страни је Богородица са Богомладенцом Христом кога држи на десној руци, а са задње стране иконе је икона Светог пророка, претече и крститеља Јована. Икону је 1868. године у сребро и злато оковао чувени сарајевски златар Ристо Андрић. Послије оздрављења, пред Красницом, од тешке и неизљечиве болести, затражио је молбом од црквене управе да му одобре да сребром и златом украси икону Чајничке Краснице. Затворио је своју златарску радњу и три године са својим шегртима радио само на украшавању иконе са обје стране. Утрошио је шеснаест килограма сребра и килограм злата на окову иконе и благословом Мајке Божје величанствено и умјетнички је украсио.
Само је Богу свемогућем знано колико је вјерника пред Красницом нашло утјеху и оздрављење. Колико је супружника, молитвом пред њеном иконом, добило чедо и потомство. Колико је болних оздравило од тјелесних, психичких и душевних болести. Мајка Божја као Мајка над мајкама, као она која је већа и шира од небеса, прима молбе и молитве свих оних који се са покајањем, вјером и надом моле и траже помоћ пред Њеном иконом, и помаже свима својом заштитом и посредовањем код Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. Пред иконом Чајничке Краснице проговорило је нијемо јеврејско дијете, које је касније као војник спасао живот свештенику који је читао молитву и ослободио га из заробљеништва. По доласку у Чајниче и молитве пред Красницом од болести очију оздравило је дијете из Сарајева. Послије Острога, поклоници најчешће долазе у Чајниче. Поред православних Срба и других православних хришћана, икони на поклоњење, молитву и помоћ обраћају се и народи других вјероисповјести и националности.
Кратки историјат иконе и неколико записаних чуда пред овом иконом објавио је ава Јустин Ћелијски, у житијама светих за празник Велике Госпојине. Молитву Чајничкој Красници Дародарилици написао је Свети Николај Жички. Акатист је написао протојереј-ставрофор Марјан Кнежевић, а у припреми је и служба у част Чајничке Краснице.
Спомен ове чудотворне иконе прославља се на празник Успења Пресвете Богородице 15./28. августа. Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, ускоро ће из штампе изаћи и монографија о Чајничкој Красници у издању „Светигоре“, што је Божја правда. Наиме, када се на икони прије тринаест година пројавио лик Светог Јована Крститеља, само је „Светигора“ објавила ову необичну духовну појаву. Лик Светог Јована пројавио се на празник Усековања главе Светог Јована на комаду јагњеће коже, јер је првобитни лик Светог Јована изгорио у пожару. „Богу је све могуће што рече“!
Посебно радује што у дане јубилеја 525. године од првог писаног помена цркве у Чајничу, 423 година од како је икона Чајничка Красница у Чајничу, 160 година од почетка изградње Нове цркве и 60 година од њене обнове, Господ испуњује наше молитве заштитом, посредовањем и љубављу Мајке Божје и Њене Чудотворне иконе Чајничке Краснице. Слава Богу за све.
протојереј-ставрофор Момир Васиљевић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар