Био једном један свештеник. Дошавши у место
свога службовања одмах се активирао на свим пољима која су му се отварала, било
да је то проповед, учење, зидање, организација, поука. Многи су одмах
препознали у њему истинског пастира који своје речи делом сведочи и из тог
разлога био је кадар да окупи многе око Христа и многе са животних странпутица
усмери на пут Божји. Тај велики трудбеник није пропуштао прилику да Христа
открије људима било преко већ поменуте проповеди у цркви, било преко медија,
било разговорима о вери који су сваке седмице одржавани при цркви, било путем
личног сведочења, било кроз часове веронауке који су се редовно преко викенда
одвијали у различитим терминима због велике заинтересованости и разноврсног
узраста деце. Заједница којој је припадао развијала се у многим сегментима и
није се проналазила у њој толико опасна завист услед очигледне доминације, већ
радост што је заједница од Бога на дар добила таквог прегаоца који би када би
му се понудило нпр. Да бира између породице и Цркве без дилеме изабрао Цркву.
Није лагао – има доказа.
 |
| Манастир Вазнесење |
Поље где је био посебно успешан била је омладина. Тој омладини није било довољно само да буде на богослужењу, да пева, да се моли, да прислужује у олтару, већ су многи учествовали и у другим помоћним активностима, али се и дружили у црквеном дворишту некада и сатима, посебно када се играла одбојка. Тешко је било описати унутрашњу радост ученице седмог разреда након једне васкршње Литургије и причешћа када је поделивши тај осећај са својим другаром открила да је и његов доживљај у потпуности такав. Једноставно ти млади људи формирајући своје личности у Цркви носили су црквени живот који им је уједно давао не само знање о својој вери, већ један нови и аутентичан смисао постојања. Изузетно је било и то што у породицама те и такве деце није било ни отпора, ни индиферентности према свему томе од стране родитеља, јер је реч тог харизматичног свештеника, а заправо Реч Божја кроз њега, стизала у њихове домове и преко деце, али и на друге начине. Није била скупа штампа за флајере који су у току сваког освећења васкршње водице налазили своје место у свакој кући у парохији, није се штедело на времену проведеном испред телевизијске камере, а подстицај да сви даровити чланови парохије принесу своје дарове кроз служење Цркви није изостајао. Рекли бисмо да су деца овде била својеврсни мали апостоли чији је „задатак“ морао да поткрепи још неко како би им се у оквиру породице отворио простор за побожан начин живота неометан, чак напротив, подржаван од стране њихових родитеља. Тада је ствар комплетна.
Овде се бајка завршава. А
да ли је ово уопште била бајка? Нека читалац процени. Налазимо се у времену
када је верска настава, односно православни катихизис, део савременог школског
система. На неки начин она бива одвојена од простора где би по преимућству
требало да се одвија, али је тиме захваћен већи број оних којима је порука
спасења у Христу упућена. Црква је на то поље упутила образоване катихете који
би требало да буду у суштини помоћници свештеницима у циљу комплетног укључивања
подручне им парохије у активни црквени живот. То је уједно и циљ православне
катихезе. Да би се то постигло треба посвећено и јединствено делати и иза
једних и иза других врата, да би се они који су нам у духовном смислу поверени,
али и ми са њима заједно нашли иза Врата Царства Божијег. Врата учионице
отварају простор делања катихетама, врата домова у парохији свештеницима, а
свима нама заједно врата Цркве отварају простор вечности. Иза свих тих врата
наше делање треба да буде заједничко, али у смислу да свако врши своје дело у
коме је од Бога призван (1 Кор. 12), а не по моделу да се по сваку цену сви
укључују у служење за које је само одређени члан заједнице добио дар Духа
Светога, „јер и тело није један уд него многи“ и „ако би све тело било око, где
је онда слух?“ (1 Кор. 12, 14,16). Заједничко делање преноси се на примаоце и
онда се у пракси ствара једна реална литургијска заједница ( а не фиктивна,
састављена од оних који понекад дођу и одстоје на служби после које се одмах
разиђу својим кућама суштински не познајући једни друге) која своје постојање
темељи у Светој Литургији, а манифестује се у постлитургијским активностима и
кроз међусобну љубав и видно присутну радост преко које други препознају Коме
припадају и Кога сведочимо (Јн. 13, 35).
Постоје, наравно, и ситуације у којима је и
иза врата хришћанског дома и иза врата учионице једна личност – свештеник.
Најприснија могућа прилика за јединствену афирмацију парохије ка Царству Оца и
Сина и Светога Духа! И кроз већ постојеће примере, верујем, изванредна шанса за
неопходни преображај и духовну обнову преко нараштаја најпогоднијих з
обликовање у меру христову и усвајање и прихватање Христа као истинског Пута
(Јн. 14, 6). Да ли ће се дешавати да нас онда парохијани посматрају не као „попове“,
већ очима њихове деце као учитеља у Истини? Да ли тада Христова реч преко нас и
деце добија довољну тежину и пажњу? Било како било, чињеница је да деца воле да
певају, воле да буду прихваћена, битна, ангажована, похваљена...А хвала Господу
у Цркви има толико активности које вапе за новом младом енергијом, а посебо за
радошћу и лепршавошћу дечјег бића. Тих непуних сат времена седмично које
проведемо са једном групом деце у учуиници треба искористити не само за
отварање разних тема за размишљање или преношење информација, већ за подстицај
да се то време продужи најчешће недељом у црквеној заједници којој ти мали
чланови припадају. Без приступа који се темељи на љубави, искрености, жртви и
апсолутној посвећености и отворености ка дечјим усмереностима тешко да се
долази до било каквог помака по том питању. Ништа реално не значи да деца имају
знање о томе који је мрсни а који посни дан, ако не посте, а тешко да могу
схватити суштину поста уколико су одвојени од Цркве и њеног богослужбеног
ритма. Свакако да се наведено односи и на остале хришћане по позиву. Преносимо
једно аутентично сведочанство некадашњег члана црквеног хора које је свакако
вредно пажње: „Тај дан када пораним ујутру, дођем на Литургију и после дођем
кући, цео дан ми је потпуно другачији него остали. Ништа ми није тешко, ни да
учим, ни да послушам родитеље“.
Могуће је, мислим, остварити идеал из „бајке“
са почетка. Хајде да покушамо!
Јереј
Младен Миливојевић
Парох
вукушички
ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, Часопис Епархије жичке,
април-јун, 2017.
Нема коментара:
Постави коментар