Ученици у чамцу насред мора. Ноћ. Наилази олуја. Ученици су уплашени од великих таласа који прете да потопе чамац.
А онда виде Христа како им прилази ходајући по води!
Натприродан призор их уплаши и више од природне непогоде која им прети животу.
И ми смо спремнији да подносимо невоље којима знамо објашњење него да се суочимо са необјашњивим. Колико год повремено осећали како нас околности живота спутавају или угрожавају, у стабилности природних и друштвених закона осећамо утешну сигурност. Стабилност макар и најгорег је, парадоксално, утешна.
Не плашите се – каже Христос ученицима. То сам ја.
И док остали у чамцу покушавају да поверују нечему што су прво доживели као обману чула, опет дивни Петар, стена вере, у одушевљењу препознавања учитеља, моли Христа да га позове да му приђе по води. Да и он уђе у натприродно. И Христос га позове.
Петар изађе из чамца. И немогуће се догађа. Петар хода по води ка Христу!
Само Њега види и природни закони се за тренутак повлаче и пред Петром, човеком. А онда човек Петар, ходајући по води схвати да чини немогуће. Уплаши се таласа, уплаши се самог себе, издвојеног од природе. И предајући се поново природним законима почне да тоне и да се дави у узбурканој води.
Али Петар не заборавља ка коме је пошао. „Господе, спаси ме“, повика Петар. И Христос му одмах пружи руку и извуче га из воде. „Маловерни! Зашто посумња“? Говори Христос Петру и враћа га у чамац. Ветар се умири и чамац са Христом и ученицима поново се нађе на мирној води.
Све је овде, у овом догађају, испричано. Све нам је објашњено. Цркву у овом свету често нападају олујни ветрови. Али кад искрено, из душе, позовемо Христа као јединог Спаситеља, ветрови нам не могу ништа.
Међутим, има ту још нешто, на шта често заборављамо. Да бисмо могли искрено да позовемо Христа, потребно је и да ризикујемо, потребно је и да се понекад заједнички у нашем броду Цркве, као рибари људских душа, отиснемо на отворено море, па и да понекад изађемо из чамца право у непознато. Да заборавимо на себе и сопствена ограничења. Не својом вољом, него да замолимо Христа да нас позове. И тек тада, кад чујемо Христов позив и упустимо се у ризик, и тек кад се суочимо са својом ограниченошћу, тек кад без размишљања, из дубине душе искрено позовемо Христа у помоћ - он ће нас заштити и повести у мирну луку.
Иначе, прети опасност да се уљуљкамо и потпуно предамо само природним и друштвеним законима, а Христа помињемо само с поштовањем, учтиво, не толико гласно да пореметимо наш мир у чамцу који ни не плови ван луке.
ђакон Ненад Илић
А онда виде Христа како им прилази ходајући по води!
Натприродан призор их уплаши и више од природне непогоде која им прети животу.
И ми смо спремнији да подносимо невоље којима знамо објашњење него да се суочимо са необјашњивим. Колико год повремено осећали како нас околности живота спутавају или угрожавају, у стабилности природних и друштвених закона осећамо утешну сигурност. Стабилност макар и најгорег је, парадоксално, утешна.
Не плашите се – каже Христос ученицима. То сам ја.
И док остали у чамцу покушавају да поверују нечему што су прво доживели као обману чула, опет дивни Петар, стена вере, у одушевљењу препознавања учитеља, моли Христа да га позове да му приђе по води. Да и он уђе у натприродно. И Христос га позове.
Петар изађе из чамца. И немогуће се догађа. Петар хода по води ка Христу!
Само Њега види и природни закони се за тренутак повлаче и пред Петром, човеком. А онда човек Петар, ходајући по води схвати да чини немогуће. Уплаши се таласа, уплаши се самог себе, издвојеног од природе. И предајући се поново природним законима почне да тоне и да се дави у узбурканој води.
Али Петар не заборавља ка коме је пошао. „Господе, спаси ме“, повика Петар. И Христос му одмах пружи руку и извуче га из воде. „Маловерни! Зашто посумња“? Говори Христос Петру и враћа га у чамац. Ветар се умири и чамац са Христом и ученицима поново се нађе на мирној води.
Све је овде, у овом догађају, испричано. Све нам је објашњено. Цркву у овом свету често нападају олујни ветрови. Али кад искрено, из душе, позовемо Христа као јединог Спаситеља, ветрови нам не могу ништа.
Међутим, има ту још нешто, на шта често заборављамо. Да бисмо могли искрено да позовемо Христа, потребно је и да ризикујемо, потребно је и да се понекад заједнички у нашем броду Цркве, као рибари људских душа, отиснемо на отворено море, па и да понекад изађемо из чамца право у непознато. Да заборавимо на себе и сопствена ограничења. Не својом вољом, него да замолимо Христа да нас позове. И тек тада, кад чујемо Христов позив и упустимо се у ризик, и тек кад се суочимо са својом ограниченошћу, тек кад без размишљања, из дубине душе искрено позовемо Христа у помоћ - он ће нас заштити и повести у мирну луку.
Иначе, прети опасност да се уљуљкамо и потпуно предамо само природним и друштвеним законима, а Христа помињемо само с поштовањем, учтиво, не толико гласно да пореметимо наш мир у чамцу који ни не плови ван луке.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар