Кад се Христос са изабраним ученицима вратио осталима човек који је имао сина месечара падне му пред ноге молећи га да му помогне, јер Његови ученици то нису могли.
„А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо.
И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати?
А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.
А овај се род не изгони осим молитвом и постом.“
Осим што нас црква пред почетак поста подсећа на значај молитве и поста читањем јеванђеља о исцелењу месечара, у Христовим речима које данас чујемо на Литургији налазимо једно важно подсећање.
Ми у цркви углавном и нисмо верујући, како се често представљамо другима, него, пре би се рекло, они који желе да верују.
Јер да заиста верујемо свим умом и свим срцем, ако имамо вере колико мајушно зрно горушице, слачице, рекли би смо планини – пређи одавде тамо и она би прешла. Ништа нам не би било немогуће.
Трудимо се да ово схватио баш као што нам је речено. Христовом моћи, заиста верујући у Њега, све бисмо могли.
Пошто је наша вера мала, пошто се боримо за њу а тек мало живимо њом, пошто Бога молимо пре свега да нам да вере, нема међу нама места гордости. Ако смо род изабрани, изабрани смо као они који желе, који се не задовољавају само пропадљивом природом. Ми смо род оних који имају велику жељу. Жељу за Богом, жељу за вером у Бога. Не можеш се гордити због саме жеље. Уместо да меримо једни другима веру која је ионако тако мала, подстичимо једни другима жељу за Богом.
То што смо они који желе омогућава нам да сведочимо и пријатељима и непријатељима да и они могу да желе. Свако може да жели и да не да својој жељи да се угаси. Жеља је заразна, жеља је увек наша, моја, људи сем ако се потпуно изолују могу да желе имају потребу да желе. Без жеље не могу. Наша обавеза је да у свету уситњених малих потрошачких жеља, сведочимо и проширимо најважнију жељу. Жељу за Богом. А онда можда долази и вера.
Вера нам је мања од горушичиног зрна, али Црквом нам је Бог дао могућност да удружујемо своје жеље које теже Истом. Једноставно је - колико више ширимо у овом свету жељу за Богом више ћемо се приближити и вери у Бога. А онда...
ђакон Ненад Илић
„А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо.
И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати?
А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.
А овај се род не изгони осим молитвом и постом.“
Осим што нас црква пред почетак поста подсећа на значај молитве и поста читањем јеванђеља о исцелењу месечара, у Христовим речима које данас чујемо на Литургији налазимо једно важно подсећање.
Ми у цркви углавном и нисмо верујући, како се често представљамо другима, него, пре би се рекло, они који желе да верују.
Јер да заиста верујемо свим умом и свим срцем, ако имамо вере колико мајушно зрно горушице, слачице, рекли би смо планини – пређи одавде тамо и она би прешла. Ништа нам не би било немогуће.
Трудимо се да ово схватио баш као што нам је речено. Христовом моћи, заиста верујући у Њега, све бисмо могли.
Пошто је наша вера мала, пошто се боримо за њу а тек мало живимо њом, пошто Бога молимо пре свега да нам да вере, нема међу нама места гордости. Ако смо род изабрани, изабрани смо као они који желе, који се не задовољавају само пропадљивом природом. Ми смо род оних који имају велику жељу. Жељу за Богом, жељу за вером у Бога. Не можеш се гордити због саме жеље. Уместо да меримо једни другима веру која је ионако тако мала, подстичимо једни другима жељу за Богом.
То што смо они који желе омогућава нам да сведочимо и пријатељима и непријатељима да и они могу да желе. Свако може да жели и да не да својој жељи да се угаси. Жеља је заразна, жеља је увек наша, моја, људи сем ако се потпуно изолују могу да желе имају потребу да желе. Без жеље не могу. Наша обавеза је да у свету уситњених малих потрошачких жеља, сведочимо и проширимо најважнију жељу. Жељу за Богом. А онда можда долази и вера.
Вера нам је мања од горушичиног зрна, али Црквом нам је Бог дао могућност да удружујемо своје жеље које теже Истом. Једноставно је - колико више ширимо у овом свету жељу за Богом више ћемо се приближити и вери у Бога. А онда...
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар