Кад сам био у свету и потајно творио подвиге који су били сурови до проливања крви. Јео сам тек после деветога часа и то једном у два дана. Пентелске планине и пештере упознале су ме као ноћног гаврана који гладује и плаче тражећи спасење. Испробавао сам јесам ли у стању да издржим страдање и да будем монах на Светој Гори. Након што сам се добро вежбао неколико година, молимо сам Господа да ми опрости што једем једном у два дана и говорио да ћу, када одем на Свету Гору, јести једном у осам дана, као што пише у Житијима светих.
Када сам дошао на Свету Гору, након усрдног трагања, открио сам да нико не једе мање него једном дневно. Осетим вртоглавицу чим покушам да вам опишем своје сузе, душевни бол и вапаје којим су одјекивала атонска брда. Даноноћно сам плакао због тога што Свету Гору нисам затекао онаквом, о каквој су писали светитељи.
Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утолили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића , заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.
Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: сваког поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем.
Једнога дана имао сам много искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, на заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу и, онако слаб и изранављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву.
Тек што сам је неколико пута изговорио, био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: ''Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у изранављени живот, и дај да останем овде.'' Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини. Од тога доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.
Када сам затим отишао код старца, почео сам са великим подвизима, али увек уз његов благослов. Тако сам једне ноћи, док сам се молио, доспео у созерцање, и мој ум је био узнесен на неко поље. Тамо су били монаси који су, по чину и реду, били сабрани за битку. Приближио ми се један високи војсковођа и рекао: ''Хоћеш ли'', каже ми, ''да ступиш у борбу у првим редовима?'' Одговорио сам му да жарко желим да се борим са Етиопљанима2 који су били непосредно испред нас. Завијали су и бацали пламен као дивљи пси тако да је и сам поглед на њих изазивао страх. Међутим, ја их се нисам плашио, јер сам био толико разјарен да сам их могао зубима кидати. Истина је да сам и као мирјанин био храброг срца. Тада ме онај војсковођа издвојио из редова у којима се налазило мноштво отаца. Након што смо прошли три или четири реда овог строја, поставио ме у први ред, где се налазио још један или два монаха, лицем у лице са свирепим демонима. Демони су били спремни да се баце на нас, али сам и ја на њих дисао пламеном и јарошћу. Војсковођа ме ту оставио и рекао: ''Ја нећу спречавати онога ко жели да се одважно бори са њима, него ћу му помагати.'' Поново сам дошао себи и запитао се: ''Каква ли ће то борба да буде?''
Од тог доба започеле су жестоке битке које ми ни дању ни ноћу нису допуштале да се смирим. Жестоке битке! Без иједног часа мира. И ја сам њих помамно нападао. Седео бих по шест часова на молитви, не допуштајући уму да изађе из срца. Зној је из мог тела истицао у потоцима. Немилосрдно сам се ударао штапом. Бол и сузе. Најстрожи пост и свеноћно бдење. На крају сам се срушио. Током свих тих осам година, свака ноћ је била мучеништво. Демони су бежали и узвикивали: ''Спалио нас је! Спалио нас је '' Тако се десило да их је једне ноћи чуо и мој најближи брат и чудио се ко је то викао.
Последњег дана, непосредно пре него што ће их Христос протерати, већ сам очајавао што ми је тело потпуно сломљено, а страсти и даље дејствују као да је сасвим здраво. Помишљао сам да су демони победили. Сигурно су они мене спалили и победили, а не ја њих. Најзад, док сам онако умртвљен и изранављен седео и очајавао, осетио сам да су се двери отвориле и да је неко ушао. Међутим, нисам се окренуо да бих га видео, него сам и даље изговарао молитву. Изненада сам осетио да ме неко подстиче ма чулну насладу. Окренем се и угледам демона, шугавог и изранављене, смрадне главе. Бацио сам се на њега као звер да бих га ухватио. Имао је длаку као свиња, али је ишчезао чим сам га шчепао. На прстима сам још дуго осећао његову длаку а у ноздрвама његов смрад. Напокон, од тог тренутка рат се завршио и све се окончало. У моју душу ушао је мир. И потпуно избављење од нечистих телесних страсти.
Пред крај те ноћи поново ми се догодило усхићење. Видим једно велико пространство раздељено морем. По читавом том великом пространству биле су постављене замке. Биле су прикривене како се не би могле видети. Ја сам био високо и све сам могао да видим, као у позоришту. Кроз то место су морали да прођу сви монаси. У мору је био један змај, страшни демон из чијих је очију избијао огањ. Разјарен. Подизао је главу и гледао да ли монаси упадају у замке. Пролазећи без страха и пажње, монаси су падали, при чему је неки био ухваћен за врат, неки за појас, неки за ногу, а неки за руку. Видевши све то, демон се радосно и весело смејао. Ја сам пак много туговао и плакао: ''Ах'', говорио сам, ''лукави змају! Шта нам чиниш и како нас прелешћујеш!'' поново сам дошао себи и обрео се у својој колибици.
Моје правило је било такво да сам јео једном дневно: умерено, хлеб и храна. Било да је Пасха (Васкрс) или да су Покладе, исхрана нам је била иста. Једном дневно. Осим тога, читаве године по целу ноћ проводили смо у бдењу. Заједно са старцем Арсенијем, то правило смо прихватили од једног трезвеноумног и светог старца, оца Данила. Било је тада и других светих стараца. Он је био један од њих. И свештеник и савршени безмолвник. Никога није пуштао на Литургију. Његова Литургија би потрајала три и по или четири сата. Од суза није био у стању да изговара возгласе. Земља би се претварала у блато. Због тога је и трајала тако дуго. Био је свештенослужитељ преко педесет година. Ни једног јединог дана није ни помислио да изостави свету Литургију. Током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. На крају се упокојио без иједног дана боловања.
Био је и један Рус. Сузе су му текле непрестано, и дању и ноћу. Сав узнесен, био је преиспуњен созерцањем, тако да је превазишао и неке древне светитеље. Говорио је: ''Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости!'' Имао је и дар прозорљивост, тако да је увек знао ко долази.
Ми смо, дакле, своје правило примили од оца Данила. Као што смо већ рекли, он никога није примао. Али, како сам био веома упоран у трагању за поуком – или пак по икономији (устројству) Бога кога сам ватрено искао – учинио је уступак и прихватио ме. Сваки пут би ми изговорио по неколико речи испуњених благодаћу. Пешачио сам по читаву ноћ да бих сам дошао код њега, видео тај уистину божанствени призор и зачуо једну до две речи.
Њих двојица су живели у савршеном затворништву. Било је и многих других, од којих је сваки имао свој посебан дар. Сви су били освећени и њихов мирис ширио се пустињом као мирис крина.
Једном сам корачао током ноћи, при пуном месецу. Кренуо сам код старца да му искажем своје помисли и да се причестим. Након што сам стигао, застао сам на извесној удаљености, на врху једне стене, како не бих реметио њихово умно бдење. Док сам седео и творио умну молитву, зачуо сам слатко птичје појање. Било је тачно четири часа у ноћ. Мој ум је у потпуности био обузет тим гласом. Пошао сам напред да бих видео где је та птица. Брижљиво сам гледао овамо-онамо. Док сам је тражио, изашао сам на једну прекрасну пољану. Наставивши свој пут, корачао сам снежнобелом стазом, поред дијамантских и кристалних зидова. Унутар тих зидова налазило се разнолико цвеће златних латица. Мој ум је заборавио на птицу, будући потпуно обузет созерцавањем овог раја. Кренуо сам даље и дошао до једне палате, високе и чудесне, која ми је задивила и ум и разум. На дверима је стајала наша Пресвета Богородица држећи у свом наручју најслађег Исуса као Богомладенца. Блистала је као најбељи снег. Приступио сам и целивао их са највећом љубављу. Загрлила ме као да сам дете и нешто ми рекла. Никад нећу заборавити љубав коју ми је Она показала, као истинска мајка. Тада сам јој се приближио без страха и устручавања, као да приступам Њеној икони. Учинио сам исто што и мало и невино дете када види своју слатку мајчицу. Ни данас не знам како сам од Ње отишао јер је мој ум у потпуности био преплављен вишњим. Одатле сам отишао другим путем, и поново изашао на пољану. Тамо се налазио један прекрасан дом. Ту су ми дали благослов рекавши да је овде ''крило Аврамово'' и да је обичај да ономе ко ту дође дају благослов. Прошао сам овуда и дошао себи. Видео сам да сам наслоњен на камен.
Након тога, одустао сам од намере са којом сам дошао. Сав радостан, отишао сам у пећину светог Атанасија да се поклоним икони Пресвете Богородице коју сам много поштовао. У почетку, живео сам ту шест месеци и из љубави према Њој одржавао кандило. Даноноћно сам о Њој размишљао. Како сам те ноћи био сасвим обузет божанском љубављу, сишао сам тамо да бих Јој заблагодарио. Тек што сам ушао и поклонио се, стао пред Њу и проговорио, из Њених најслађих уста почео се распростирати снажан миомирис, као освежавајући дах који је испунио моју душу. Сатима сам безгласно обитавао у овом другом усхићењу. Када су се браћа пробудила а еклисијарх дошао да прегледа кандила, ја сам утекао као да сам ван себе, не желећи да се он нечему досети или да почне да ме испитује.
Други пут, док сам у самоћи бдео у својој малој испосници – а отац Арсеније и ја смо, сваки у својој келији, сваке ноћи бдели уз молитву и сузе – поново сам био узнесен у созерцање. Моју келију је испунила светлост као да је дан. Усред келије се појавило троје деце која нису имала више од десет година. Била су истог раста, истог изгледа, у истоветним одеждама и истог, прекрасног лица. Дивећи се њиховој појави, био сам сасвим ван себе. Налазили су се непосредно једно уз друго. Све троје ме благосиљало онако као што свештеник благосиља, и појало: ''Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3;27). Тада су закорачили према мени али су се потом повукли, не окренувши се. Онда су ми поново пришли, док су за све то време појали. Питао сам се како су тако мала деца научила да онако лепо певају и благосиљају. Није ми падало на памет да на Светој Гори уопште нема тако мале и лепе деце. И тако поново, како су дошла, деца су и отишла да би и друге благословила. Био сам тако задивљен да су били потребни дани да би се ублажила моја радост и да би тај догађај избледео у мом памћењу. Међутим, такве ствари никада не могу да избледе.
Други пут сам био веома ражалошћен. Да се зна следеће: Бог не теши душу нити јој открива такве ствари ако не постоји опасност и страшна искушења. Чини то само онда када је неопходно а не без повода и случајно.
У мојој неизмерној тескоби, као и раније, појавио се Исус на крсту, озарен светлошћу. Оборио је главу на груди и подсетио ме: ''Погледај колико сам пострадао због тебе!'' Сва моја тескоба била је развејана као дим.
Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.
Једном сам био веома ражалошћен. Читав мој живот је мучеништво. Највише од свега страдам ради других. Хоћеш да их спасеш а они те не слушају. Плачеш и молиш се а они се смеју и надвладава их искушење. Нашавши се у тескоби и великом болу, поново сам доспео у созерцање. Док сам корачао, нашао сам се на неком пољу чија је земља била бела као снег. Био сам сасвим запрепашћен и питао сам се: ''Како сам се нашао у овако прекрасном пределу?'' Тражио сам излаз јер сам желео да одем: неко би се случајно могао појавити и изгрдити ме што сам ушао без допуштења. Док сам радознало гледао лево-десно тражећи излаз, спазио сам неке двери под земљом и ушао. Био је то храм наше Пресвете Богородице. Тамо су седели неки прекрасни младићи, одевени у дивне одежде. Спреда су имали црвене крстове, на грудима и на челу.
Један од њих, који је носио блиставију одећу и изгледао као војсковођа, устао је са трона и рекао ми: ''Дођи, ми те очекујемо''. Понудио ми је да седнем. ''Опрости ми'', одговарам ја, ''нисам достојан да седнем и довољно ми је да стојим овде, поред ваших ногу''. Насмешио се и оставио ме, а онда кренуо напред, ка иконостасу, ка икони Пресвете Богородице. Почео је да говори: ''Господарице и Свевладичице, Царице анђела, непорочна Богородице Дјево! Покажи Своју благодат овом Твом слуги који толико страда Твоје љубави ради, да га не би преплавила тескоба.''
Изненада, са божанствене иконе произашло је тако силно блистање и показала се прекрасна Богородица у пуној величини, да сам од те лепоте, хиљаду пута сјајније од сунца, пао доле, пред Њене ноге. Нисам био у стању да је гледам и плачући сам завапио: ''Опрости ми Мајчице моја што Те у свом незнању ожалошћујем!''
Тада сам, уистину плачући, дошао себи, мокар од суза и преиспуњен радошћу. Сада вам говорим само о утехама. Морам, међутим, рећи да су и жалости биле неподношљиве, а искушења до смрти отровна. Свим овим утехама претходила је смртна тескоба. Налети паклене таме који гуше душу...
Старац Јосиф исихаста
извор: www.prijateljboziji.com
Када сам дошао на Свету Гору, након усрдног трагања, открио сам да нико не једе мање него једном дневно. Осетим вртоглавицу чим покушам да вам опишем своје сузе, душевни бол и вапаје којим су одјекивала атонска брда. Даноноћно сам плакао због тога што Свету Гору нисам затекао онаквом, о каквој су писали светитељи.
Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утолили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и делању.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића , заједно са још једним братом. Старац ми је дао благослов да се подвизавам колико год могу и да се исповедам код духовника који ми одговара. Био сам савршено послушан.
Пре него што сам остао код старца, имао сам следећи обичај: сваког поподнева проводио сам два или три сата у пустињи, где живе само дивље звери. Седео сам ту и неутешно плакао све док земља не би постала блатњава од мојих суза. Усмено сам изговарао молитву. Нисам знао да је изговарам умно, али сам преклињао Пресвету Богородицу и нашег Господа да ми подаре благодат умног творења молитве као што свети пишу у Добротољубљу. Када сам га читао, знао сам да постоји нешто што ја не поседујем.
Једнога дана имао сам много искушења. Читавог тог дана вапио сам са великим болом. Умирио сам се тек увече, на заласку сунца. Био сам изнурен и гладан. Погледао сам цркву Преображења на једном узвишењу и, онако слаб и изранављен, почео да молим Господа. Тада ми се учинило да отуда дува снажан ветар, испуњавајући моју душу неизрецивим миомирисом. Истог тренутка моје срце је, као часовник, почело да изговара умну молитву. Устао сам, преиспуњен благодаћу и безграничном радошћу, и пошао у пећину. Оборивши главу на груди, почео сам да изговарам умну молитву.
Тек што сам је неколико пута изговорио, био сам узнесен у созерцање. Иако сам био у пећини и врата су била затворена, обрео сам се напољу, на једном чудесном месту бесконачног мира и душевне тишине. Савршено спокојство. Мислио сам само о једном: ''Боже мој, дај да се више не враћам у свет, у изранављени живот, и дај да останем овде.'' Касније, када ме Господ успокојио онолико колико је хтео, поново сам дошао себи и обрео се у пећини. Од тога доба, умна молитва није престајала да се врши у мени.
Када сам затим отишао код старца, почео сам са великим подвизима, али увек уз његов благослов. Тако сам једне ноћи, док сам се молио, доспео у созерцање, и мој ум је био узнесен на неко поље. Тамо су били монаси који су, по чину и реду, били сабрани за битку. Приближио ми се један високи војсковођа и рекао: ''Хоћеш ли'', каже ми, ''да ступиш у борбу у првим редовима?'' Одговорио сам му да жарко желим да се борим са Етиопљанима2 који су били непосредно испред нас. Завијали су и бацали пламен као дивљи пси тако да је и сам поглед на њих изазивао страх. Међутим, ја их се нисам плашио, јер сам био толико разјарен да сам их могао зубима кидати. Истина је да сам и као мирјанин био храброг срца. Тада ме онај војсковођа издвојио из редова у којима се налазило мноштво отаца. Након што смо прошли три или четири реда овог строја, поставио ме у први ред, где се налазио још један или два монаха, лицем у лице са свирепим демонима. Демони су били спремни да се баце на нас, али сам и ја на њих дисао пламеном и јарошћу. Војсковођа ме ту оставио и рекао: ''Ја нећу спречавати онога ко жели да се одважно бори са њима, него ћу му помагати.'' Поново сам дошао себи и запитао се: ''Каква ли ће то борба да буде?''
Од тог доба започеле су жестоке битке које ми ни дању ни ноћу нису допуштале да се смирим. Жестоке битке! Без иједног часа мира. И ја сам њих помамно нападао. Седео бих по шест часова на молитви, не допуштајући уму да изађе из срца. Зној је из мог тела истицао у потоцима. Немилосрдно сам се ударао штапом. Бол и сузе. Најстрожи пост и свеноћно бдење. На крају сам се срушио. Током свих тих осам година, свака ноћ је била мучеништво. Демони су бежали и узвикивали: ''Спалио нас је! Спалио нас је '' Тако се десило да их је једне ноћи чуо и мој најближи брат и чудио се ко је то викао.
Последњег дана, непосредно пре него што ће их Христос протерати, већ сам очајавао што ми је тело потпуно сломљено, а страсти и даље дејствују као да је сасвим здраво. Помишљао сам да су демони победили. Сигурно су они мене спалили и победили, а не ја њих. Најзад, док сам онако умртвљен и изранављен седео и очајавао, осетио сам да су се двери отвориле и да је неко ушао. Међутим, нисам се окренуо да бих га видео, него сам и даље изговарао молитву. Изненада сам осетио да ме неко подстиче ма чулну насладу. Окренем се и угледам демона, шугавог и изранављене, смрадне главе. Бацио сам се на њега као звер да бих га ухватио. Имао је длаку као свиња, али је ишчезао чим сам га шчепао. На прстима сам још дуго осећао његову длаку а у ноздрвама његов смрад. Напокон, од тог тренутка рат се завршио и све се окончало. У моју душу ушао је мир. И потпуно избављење од нечистих телесних страсти.
Пред крај те ноћи поново ми се догодило усхићење. Видим једно велико пространство раздељено морем. По читавом том великом пространству биле су постављене замке. Биле су прикривене како се не би могле видети. Ја сам био високо и све сам могао да видим, као у позоришту. Кроз то место су морали да прођу сви монаси. У мору је био један змај, страшни демон из чијих је очију избијао огањ. Разјарен. Подизао је главу и гледао да ли монаси упадају у замке. Пролазећи без страха и пажње, монаси су падали, при чему је неки био ухваћен за врат, неки за појас, неки за ногу, а неки за руку. Видевши све то, демон се радосно и весело смејао. Ја сам пак много туговао и плакао: ''Ах'', говорио сам, ''лукави змају! Шта нам чиниш и како нас прелешћујеш!'' поново сам дошао себи и обрео се у својој колибици.
Моје правило је било такво да сам јео једном дневно: умерено, хлеб и храна. Било да је Пасха (Васкрс) или да су Покладе, исхрана нам је била иста. Једном дневно. Осим тога, читаве године по целу ноћ проводили смо у бдењу. Заједно са старцем Арсенијем, то правило смо прихватили од једног трезвеноумног и светог старца, оца Данила. Било је тада и других светих стараца. Он је био један од њих. И свештеник и савршени безмолвник. Никога није пуштао на Литургију. Његова Литургија би потрајала три и по или четири сата. Од суза није био у стању да изговара возгласе. Земља би се претварала у блато. Због тога је и трајала тако дуго. Био је свештенослужитељ преко педесет година. Ни једног јединог дана није ни помислио да изостави свету Литургију. Током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. На крају се упокојио без иједног дана боловања.
Био је и један Рус. Сузе су му текле непрестано, и дању и ноћу. Сав узнесен, био је преиспуњен созерцањем, тако да је превазишао и неке древне светитеље. Говорио је: ''Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости!'' Имао је и дар прозорљивост, тако да је увек знао ко долази.
Ми смо, дакле, своје правило примили од оца Данила. Као што смо већ рекли, он никога није примао. Али, како сам био веома упоран у трагању за поуком – или пак по икономији (устројству) Бога кога сам ватрено искао – учинио је уступак и прихватио ме. Сваки пут би ми изговорио по неколико речи испуњених благодаћу. Пешачио сам по читаву ноћ да бих сам дошао код њега, видео тај уистину божанствени призор и зачуо једну до две речи.
Њих двојица су живели у савршеном затворништву. Било је и многих других, од којих је сваки имао свој посебан дар. Сви су били освећени и њихов мирис ширио се пустињом као мирис крина.
Једном сам корачао током ноћи, при пуном месецу. Кренуо сам код старца да му искажем своје помисли и да се причестим. Након што сам стигао, застао сам на извесној удаљености, на врху једне стене, како не бих реметио њихово умно бдење. Док сам седео и творио умну молитву, зачуо сам слатко птичје појање. Било је тачно четири часа у ноћ. Мој ум је у потпуности био обузет тим гласом. Пошао сам напред да бих видео где је та птица. Брижљиво сам гледао овамо-онамо. Док сам је тражио, изашао сам на једну прекрасну пољану. Наставивши свој пут, корачао сам снежнобелом стазом, поред дијамантских и кристалних зидова. Унутар тих зидова налазило се разнолико цвеће златних латица. Мој ум је заборавио на птицу, будући потпуно обузет созерцавањем овог раја. Кренуо сам даље и дошао до једне палате, високе и чудесне, која ми је задивила и ум и разум. На дверима је стајала наша Пресвета Богородица држећи у свом наручју најслађег Исуса као Богомладенца. Блистала је као најбељи снег. Приступио сам и целивао их са највећом љубављу. Загрлила ме као да сам дете и нешто ми рекла. Никад нећу заборавити љубав коју ми је Она показала, као истинска мајка. Тада сам јој се приближио без страха и устручавања, као да приступам Њеној икони. Учинио сам исто што и мало и невино дете када види своју слатку мајчицу. Ни данас не знам како сам од Ње отишао јер је мој ум у потпуности био преплављен вишњим. Одатле сам отишао другим путем, и поново изашао на пољану. Тамо се налазио један прекрасан дом. Ту су ми дали благослов рекавши да је овде ''крило Аврамово'' и да је обичај да ономе ко ту дође дају благослов. Прошао сам овуда и дошао себи. Видео сам да сам наслоњен на камен.
Након тога, одустао сам од намере са којом сам дошао. Сав радостан, отишао сам у пећину светог Атанасија да се поклоним икони Пресвете Богородице коју сам много поштовао. У почетку, живео сам ту шест месеци и из љубави према Њој одржавао кандило. Даноноћно сам о Њој размишљао. Како сам те ноћи био сасвим обузет божанском љубављу, сишао сам тамо да бих Јој заблагодарио. Тек што сам ушао и поклонио се, стао пред Њу и проговорио, из Њених најслађих уста почео се распростирати снажан миомирис, као освежавајући дах који је испунио моју душу. Сатима сам безгласно обитавао у овом другом усхићењу. Када су се браћа пробудила а еклисијарх дошао да прегледа кандила, ја сам утекао као да сам ван себе, не желећи да се он нечему досети или да почне да ме испитује.
Други пут, док сам у самоћи бдео у својој малој испосници – а отац Арсеније и ја смо, сваки у својој келији, сваке ноћи бдели уз молитву и сузе – поново сам био узнесен у созерцање. Моју келију је испунила светлост као да је дан. Усред келије се појавило троје деце која нису имала више од десет година. Била су истог раста, истог изгледа, у истоветним одеждама и истог, прекрасног лица. Дивећи се њиховој појави, био сам сасвим ван себе. Налазили су се непосредно једно уз друго. Све троје ме благосиљало онако као што свештеник благосиља, и појало: ''Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3;27). Тада су закорачили према мени али су се потом повукли, не окренувши се. Онда су ми поново пришли, док су за све то време појали. Питао сам се како су тако мала деца научила да онако лепо певају и благосиљају. Није ми падало на памет да на Светој Гори уопште нема тако мале и лепе деце. И тако поново, како су дошла, деца су и отишла да би и друге благословила. Био сам тако задивљен да су били потребни дани да би се ублажила моја радост и да би тај догађај избледео у мом памћењу. Међутим, такве ствари никада не могу да избледе.
Други пут сам био веома ражалошћен. Да се зна следеће: Бог не теши душу нити јој открива такве ствари ако не постоји опасност и страшна искушења. Чини то само онда када је неопходно а не без повода и случајно.
У мојој неизмерној тескоби, као и раније, појавио се Исус на крсту, озарен светлошћу. Оборио је главу на груди и подсетио ме: ''Погледај колико сам пострадао због тебе!'' Сва моја тескоба била је развејана као дим.
Шта да кажемо о толикој љубави коју нам Господ показује да би нас спасао? А ми то заборављамо због најмањег искушења! Иако се тамо, усред искушења и жалости, налази Христос. Тешкоће и бриге око свакодневног живота не називају се жалостима. Напротив, тако се називају жалости по Христу. Прогони, страдања ради спасења другога, подвизи љубави Христове ради и супротстављање искушењима. То је трпљење несрећа до смрти, Христа ради. Трпљење неправедних ожалошћења и поруга. Када вас сви презиру као прелешћене. Тада Господ праведно теши и радује душу.
Једном сам био веома ражалошћен. Читав мој живот је мучеништво. Највише од свега страдам ради других. Хоћеш да их спасеш а они те не слушају. Плачеш и молиш се а они се смеју и надвладава их искушење. Нашавши се у тескоби и великом болу, поново сам доспео у созерцање. Док сам корачао, нашао сам се на неком пољу чија је земља била бела као снег. Био сам сасвим запрепашћен и питао сам се: ''Како сам се нашао у овако прекрасном пределу?'' Тражио сам излаз јер сам желео да одем: неко би се случајно могао појавити и изгрдити ме што сам ушао без допуштења. Док сам радознало гледао лево-десно тражећи излаз, спазио сам неке двери под земљом и ушао. Био је то храм наше Пресвете Богородице. Тамо су седели неки прекрасни младићи, одевени у дивне одежде. Спреда су имали црвене крстове, на грудима и на челу.
Један од њих, који је носио блиставију одећу и изгледао као војсковођа, устао је са трона и рекао ми: ''Дођи, ми те очекујемо''. Понудио ми је да седнем. ''Опрости ми'', одговарам ја, ''нисам достојан да седнем и довољно ми је да стојим овде, поред ваших ногу''. Насмешио се и оставио ме, а онда кренуо напред, ка иконостасу, ка икони Пресвете Богородице. Почео је да говори: ''Господарице и Свевладичице, Царице анђела, непорочна Богородице Дјево! Покажи Своју благодат овом Твом слуги који толико страда Твоје љубави ради, да га не би преплавила тескоба.''
Изненада, са божанствене иконе произашло је тако силно блистање и показала се прекрасна Богородица у пуној величини, да сам од те лепоте, хиљаду пута сјајније од сунца, пао доле, пред Њене ноге. Нисам био у стању да је гледам и плачући сам завапио: ''Опрости ми Мајчице моја што Те у свом незнању ожалошћујем!''
Тада сам, уистину плачући, дошао себи, мокар од суза и преиспуњен радошћу. Сада вам говорим само о утехама. Морам, међутим, рећи да су и жалости биле неподношљиве, а искушења до смрти отровна. Свим овим утехама претходила је смртна тескоба. Налети паклене таме који гуше душу...
Старац Јосиф исихаста
извор: www.prijateljboziji.com
Нема коментара:
Постави коментар