Ово Свето место посвећено Светим Првоврховним Апостолима Петру и Павлу прошавши кроз векове пуне искушења могло би проговорити баш као Павле што чу од Господа: «Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена.» (Кор.12,9) Такође би са Петром могли исповедити и рећи у име свих верних који га основаше, који га походише, који се овдје крштаваху и причешћиваху, у име свих који преминуше са надом на Васкрсење и живот вечни, као обновитељи могли возгласити Господу нашем: «Ти си Христос, Син Бога Живога.»(Мт.16,16), а ми сви данас у обновљеном Храму могли би чути ону истину о Цркви Светој : «да је врта паклена неће надвладати».(Мт.16,18) У радости обновљења и покајања поздравимо данас један другога браћо и рецимо Слава Богу нашем, Свесветој Тројици, Оцу и Сину и Светом Духу.
Епископ ЗХиП Г. Григорије
Требиње, 15. јула 2007.г.
Географски положај и кратак историјат манастира
Манастир Св. Апостола Петра и Павла смештен је надомак јеста Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе Манастира, и довољно далеко да му обезбеди неопходни мир. Недалеко од Манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други – према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине, смештене на удаљености од око 45 минута хода по неприступачном терену у стенама изнад Манастира, чине га – нарочито у летњим месецима – све чешћим свратиштем верника, поклоника, али и страних туриста. Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају две Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за време Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV века, и друга посвећена Св. Ап. Павлу, која је првобитно била само крстионица а тек средином V века претворена у Цркву, обновљена 2007. године...Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама.
 |
| 23.9.2017. |
Подаци о манастирским црквама
Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и две цркве. Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који – према мишљењу археолога – датирају још из друге половине четвртог века
Друга, мања, обновљена 2007. године, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година. По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као Саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је место гдје се обављало крштење и где су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неретко били сахрањивани верни.
Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово место било Саборни храм места Зиза и можда епископско седиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба. Предање преношено са колена на колено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у време њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости сведочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси – црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VII века). Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V века, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII века, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у време Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке. У триконхосу Ап. Павла вероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског седишта у Требињу), обе се цркве користе за сахрањивање. Појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена месном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувек био…
Осим времена типиком предвиђеног за богослужење, своје време сестре проводе на послушањима од чијих се прихода Манастир изграђује и живи.
Манастирску економију чини виноград са засадом од око 25 000 чокота винове лозе винских сорти, и то ће у блиској будућности бити главна делатност Манастира, воћњак и маслињак. Такође, сестринство је на послушању и у манастирским радионицама од којих су тренутно активне:
Радионица за шивење и вез (обични и златовез), и то свештеничких и владичанских одежди, литија, црквеног одјејанија, дарака и сл.
Радионица за иконопис, у којој три сестре уче и стварају по узору на старе мајсторе византијске уметност.
Радионица за производњу тамјана, у којој се прави тамјан са мирисима етеричних уља биљака карактеристичних за подручје источне Херцеговине: лаванде, кадуље, вријеска, метвице.
Радионица за калиграфију, у којој се – такође по узору на византијску уметност – израђују честитке, разгледнице, украшена васкршња јаја и слични предмети израђени овом техником.
Захваљујући благој клими и великом броју сунчаних дана у години, падине околних брда су обрасле разноврсним љековитим биљем, па је брање и сушење тога биља у сезони његовог цвјетања, као и израда разноврсних чајева и мелема од њега, још једна од активности којом се сестре у слободно вријеме баве.
У оближњој школи монахиње предају веронауку, а у дане суботе и недеље су са децом која ту школу похађају организована дружења у Манастиру кроз разне секције или излете у природу. Манастир стипендира двоје студената, који су управо још од самих почетака Манастира долазили на богослужења и учествовали у раду дечијих секција при Манастиру.
Сестре, такође редовно посећују и помажу старе и болесне који живе у селима у околини Манастира.
Манастир је – у духу Епархије чији је органски дио – током читаве године, а нарочито у летњем периоду отворен за посете бројних гостију, пре свега православних хришћана из земље и читавог света....
извор: Епархија Захумско-херцеговачка
Нема коментара:
Постави коментар